U današnjem dobu u kojem živimo i postojimo, seks je eksploatisan na mnoštvo načina. Iz godine u godinu, sve manje tema su tabu, ono što nije bilo normalno postaje normalno, a sve se to pakuje u kutije nazvane sloboda ili ljudska prava 

Neću puno polemisati o tome da li je i koliko dobro ili loše potencirati seks, i generalno odnose među ljudima, ali reći ću da jesam za slobodu u nekoj granici. Da smo stali u 80-im godinama, onom ludilu ženske slobode, plesanja, bivanja i zajednica, potpunom oslobođenju pravog duha bića, možda bi ovaj svet bio lepše mesto. Ovako, kada smo nastavili ići dalje i još dalje, neke teme su postale apsurdne. Izgubili su se slast i nektar, kao i duh slobode. Navodno je sve u redu, a zapravo ništa nije u redu. Navodno se teži ka nekim pravima, a zapravo nikakva prava ne postoje. Sve je na neki način previše, i zato ništa nije zadovoljavajuće. Ljudi nisu bili srećni i ispunjeni i kada nisu imali prava i mogućnosti da biraju svoje partnere, a nisu ni danas, kada ih mogu imati koliko god požele. Žene, isto kao i nekada, još uvek žele da se udaju i rađaju decu, samo što u nedaćama ovog doba ne mogu izbrati onog „pravog“ čoveka za njih.

Mišljenja sam da ako se menja svet u kojem živimo, treba da se menjamo i mi. Međutim ako se svet menja na gore, možemo izabrati drugi put, promenu na bolje, jer na kraju krajeva, nije svet loš, već ljudi. A ako ga mi već sačinjavamo, zašto ne bismo postali bolje verzije sebe, bolji po sebe, okolinu, društvo, prijatelje, familiju? Kako bismo mi, tako bi i mnogi drugi, i eto ti promene!

Sve je na neki način previše, i zato ništa nije zadovoljavajuće

Nekada je postojala čar u zavođenju, u igri upoznavanja partnera, u pogledima, dodirima, postojanjima. Danas decu niko ne uči manirima, niti ta deca imaju od koga da ih vide. Kako onda svet može biti lepo mesto? Uče se bahatosti, poređenju u materijalnim posedovanjima, međusobnom takmičenju, uništavanju prirode, ne poštovanju ni životinja ni ljudi, osvajanju devojki uz bolja kola. Ni devojke, ni muškarci ne znaju šta je odnos, šta je ljubav, emocija. Ali znaju šta je seks. To su videli i mogu videti gde god da pogledaju. Naravno ne pravi seks, već neku iskrivljenu verziju tog čina u raznim oblicima. Sadizam, mazohizam, svakakve verzije svega samo ne pravog seksa.

Kada se vratimo na decenije, pa čak i stotine godina nazad, uvidećemo da su ljudi više bili u celibatu nego što su upražnjavali bilo kakve odnose. Život se bazirao na pobožnosti, moralu, sramoti, stidu. Ne govorim da je to idealno ili čak dobro. Ali apelujem da ipak ima istine u svemu. Da smo pronašli balans između celibata i prekomernog menjanja partnera, možda bismo pronašli te velike ljubavi. 

Na čemu se, drage moje žene, zasniva ljubav između dve osobe? Na ukupnim mesečnim platama? Skupim letovanjima? Lepim garniturama i komotnijem zajedničkom materijalnom životu? Oduvek je bilo lakše udvoje priuštiti i platiti, jasno je. Ali postoji čar i u samoći. Postoji čar i u samostalnosti, veri u život, u sebe. Postoji čar i u biranju partnera isključivo po intuiciji, jer za materijalno ne brinemo mi, već Bog, i njemu smo dali na rešenje svoj opstanak. 

Da smo pronašli balans između celibata i prekomernog menjanja partnera, možda bismo pronašli te velike ljubavi

Tada se partner više ne gleda kao materijalni objekat, već kao osoba koja diše. Tada se može komunicirati očima. Kada ste, uopšte, poslednji put komunicirale očima? Kada ste ostvarile dubok kontakt sa osobom bez da ste progovorili sa njim jednu jedinu reč? Kada ste pretrnule ako bi on prošao kraj vas, čak i bez da vas takne?

Nije li sva slast odnosa upravo u tim trenucima? Nije li sav nektar dva bića u hiljade minuta do čina pukog seksa? Nije li reč suvišna kada se komunicira drugim čulima?

Na kojem se nivou povezujete sa partnerima? Da li želite zadovoljiti svoje telo i spram toga tražite čoveka za jednu noć, ili želite da se udate i rodite decu, pa tražite finansijski ostvarenog čoveka uz kojeg će vam teret dece biti novčano lakši?

Ne vidim balans. Ne vidim između. Previše je svega stavljeno iznad ljubavi i emocije. Ta romantika ili pravi orgazmi bez dodira nestali su jer su zatrpani novcem, lično sebičnim ostvarenjem, ciljevima, prekomernim pričama, a ne delovanjima, zavođenju u lažima i manipulacijama, čak ne životinjskim, već više demonskim seksom. 

Današnje devojke ne znaju šta znači osetiti pulseve svog tela zbog druge osobe, kao što to ne znaju ni muškarci. Svako od njih ima svoje motive za ulazak kako u vezu, tako u brak, pa tako i seks za jedno veče. Ali motivi uključuju um, a gde um vlada tu nema mesta ni emociji, ni duhovnosti, ni dubljem povezivanju sa bićem naspram vas.

Ako mislite kako ste ludo volele, a zapravo bile u toksičnoj vezi punoj svađa, konflikta, plakanja, nerviranja, ali i strastvenog seksa, varate se. Takvi odnosi su daleko od emocije, osećanja, one su igra ega. Manipulacija i igra strasti koju možete videti i na filmovima. To nije ljubav i to ne znači voleti. To takođe nije orgazam. To je obična lekcija, karma, zajednička burna prošlost, koja burno dođe, a za sobom ništa ne ostavi, do prašine. Od vaših osećanja ostane slomljena i osušena slamka trave. Kako onda to nazivate ljubavlju?

Ljubav je živa. Ona vas pokreće, gura iz ponora i ona vas inspiriše. Kada volite, želite da stvarate. Tada ne postoje ograničenja, loša uverenja. Postoji mogućnost i želja, intuicija i sloboda. 

U ovoj zemlji je još uvek normalno voleti, drhtati pred osobom sa kojom nisi ništa fizički imala, a ipak si osetila čitav svet

Doživite orgazam pogledom, pa ćete saznati šta je osećaj u fizičkom telu i umu. Ne postoji ta pesma ili reč koja bi vam bila izgovorena nakon toga, a koja bi u vama probudila makar delić onoga što ste doživete pogledom. Sve bi bilo smešno. Ali da biste to doživele, prvo morate pogledati čistim očima. Ne sa iluzijama, ličnim projekcijama kakvog idealnog partnera želite, lošim iskustvima i predviđanjima. Pogledajte bez promatranja, premišljanja i razmišljanja. Čisto. Iznutra slobodni.

Zato danas, u zemlji koja se drži starih načela, morala i života, u tom izvoru začina, ukusa i mirisa, Indiji, ljude će te češće videti u celibatu nego u seksualnom eksploatisanju. 

Nakon što suprug premine, žene ulaze u celibat samovoljno. Da žele, mogle bi se preudati. Dečaci od kada su rođeni neretko budu odgajani u hramovima služeći Gurue i prihvatajući se celibata od rođenja do smrti. Kada biste samo videli stabilnost, snagu i staloženost u tim momcima koji su u godinama kada im najviše hormona divlja. Kada biste samo osetili svrhu njihovog postojanja u načinu života koji žive. 

Naravno da svuda ima svega, pa tako i ovde. Naravno da se u ovom dobu u kojem živimo sve degradira i uništava. Ali u Indiji idalje postoje sveta mesta, kao i sveti ljudi. To nisu obični zlikovci koji su odučili da se zamonaše i traže Boga nakon bludnog života, to su duše koje su rođene svesne. Ne kažem da sveci postoje samo ovde, ali kao neko ko je obišao pola sveta, mogu reći da sam takve duše srela jedino ovde. Svuda drugo bili su pokušaji, puke želje za duhovnošću, što je validno i u redu, ali i dalje nije sveto. 

U ovoj zemlji je još uvek normalno voleti, drhtati pred osobom sa kojom nisi ništa fizički imala, a ipak si osetila čitav svet. U ovoj zemlji još uvek je normalno razumeti potrebe duše, a ne samo novčane, ili potrebe uma, tela. I zato se ljubav može i osetiti. 

A od onih, mnogih u celibatu, možete osetiti šta znači doslednost i pravo traganje za sobom. 

Uskratiti sebe bespotrebno prekomernih dodira možda i vrati senzualnost u telu. Možda, nakon nekoliko meseci celibata, kako fizički tako i umno, seks postaje i unutrašnje osećanje koje može, a i ne mora biti ostvaren fizički. 

Možda tada naučimo da prepoznamo „pravog“, jer ćemo znati da prepoznamo disanje svog tela.

Možda od te discipline, ipak naučimo da razaznamo razliku između požude, uništenja i prave ljubavi. 

I na kraju krajeva, možda je celibat ipak put do sebe, pa tako i ljubavi. 

Namaste!

Puno vas voli, Vaša Eka Prema Shakti

Pročitaj i: Okruženje kao blagoslov ili nešto drugo

Tekst: Eka Prema Shakti / Foto: Pexels