O „čudnim” ljubavima, raštimovanim fazama, zrelosti i onome što ostaje kada fizička prisutnost utihne

„On tebe čudno voli”, rekla mi je nedavno moja genijalna prijateljica. Svedok našeg odnosa — ne baš u svakom trenutku, ne baš u svim vremenima koje smo zajedno proživeli, izdržali i proslavili. Bilo je tu i trofeja i kamena spoticanja, i Sizifovog kamena i Tantalovih voćki, i svega i svačega. Ali to je osoba kojoj verujem, jer videla je i moje najgore i moje najbolje izdanje, isto kao i najbolje i najgore izdanje odnosa između mene i mog, sada već muža.

Kada mi je izgovorila tu rečenicu, u mojoj glavi se u istom trenutku javio onaj stih Gabi Novak: „On me voli na svoj način…” I to njeno „on tebe čudno voli”  moj um je najpre akcentovao ovo voli. A onda mi je ovo čudno ipak više bilo u fokusu i krenula sam da razmišljam šta je to zapravo čudno u njegovom načinu na koji me voli.

Mogla bih vam pisati eseje o tome kako pravi muškarac voli pogrešnu ženu ili možda kako pogrešan muškarac voli pravu ženu ili kako pravi i pogrešni u ljubavi često ne postoje — postoji pitanje zrelosti i traganje udvoje za višim nivoima svesti koje može biti sinhrono ili može biti potpuno raštimovano. I tu je problem kada je raštimovano.

Šta mi to volimo kod drugih? Zašto biramo da volimo?

E pa naš odnos je nekada bio raštimovan, nekada smo bivali potpuno sinhronizovani sa svojim željama, stremljenjima, maštanjima, ostvarenjima i tako dalje. Ali želim sada malo da uopštim temu i da se vratim na onu, za mene čuvenu rečenicu, koja jako dobro opisuje ljubav: Sve što volimo ili sve što ljubimo, stvorili smo sami.

Šta mi to zapravo volimo?

Šta mi to volimo kod drugih? Zašto biramo da volimo? Da li je ono što volimo uvek naš izbor, a da nismo toga svesni? Kada zagrebemo ispod površine, shvatamo da retko volimo samo prostu spoljašnjost ili skup osobina neke osobe. Volimo ogledalo sopstvenih potencijala — način na koji se osećamo pored tog nekog i verziju sebe koju taj odnos izvlači na svetlost dana. Mi u drugome često volimo sopstvenu sposobnost da maštamo, da kreiramo smisao, da opraštamo i gradimo svetove.

Izbor zrelosti i sinhronicitet

Prvi impuls ljubavi retko je svestan izbor — to je hemija, prepoznavanje starih unutrašnjih mapa ili nesvesna potreba da zacelimo sopstvene rane. Međutim, trajanje ljubavi jeste svestan izbor. Kada prođe početna opčinjenost i scenska iluzija, nastupa momenat gde se meri zrelost: da li biramo da gradimo mostove i onda kada smo raštimovani, ili puštamo da nas ta razdešenost potpuno udalji?

Šta ostaje kad ljubavi odu?

Dakle, šta ostaje u nama kada proživimo te neke ljubavne datosti — ono što fizički proživimo sa nekim — i kada te ljubavi odu? Da li odu zbog fizičkog udaljavanja i fizičkog odlaska od nas, ili odu iako smo fizički i dalje u istom prostoru,  nešto kaoi životni sustanari, a ljubavi nema? Kada se razdvojimo fizički, a ljubav je bila stvarna, u nama ostaje promenjena arhitektura ličnosti i kapacitet koji ne nestaje. Ali kada ljubav usahne u istom prostoru, ostaje tiša i teža spoznaja: ogledalo bez iluzija i dvoje ljudi čija je rezonanca utihnula.

A ono „čudno” sa početka priče? Možda je to baš onaj stih — čovek koji te voli na svoj način, kroz ljubavi koje su preživele sve faze unutrašnjeg raštimovanja i izrasle u nešto što spoljni posmatrači ne mogu staviti u ram običnog.

Pročitaj i: Kada život poremeti naše planove, ne pita šta gubimo, već kako odgovaramo

Tekst: Irena Manić / Foto: Pexels