Slojevitost i kompleksnost ličnosti Marije Grujić Bepe nemoguće je spakovati u uvodni deo za intervju. Baš kao što po dorćolskim ulicama ona pleše, grabi korak napred, traži način da se srodi sa prostorom, prelazi ulice ukoso, dok živo gestikuliše rukama, tako nekako i živi. Po zakonima sopstvene nebeske mehanike

Za Bepu se može reći da je Pisac. Prijatelj duše. Nindža. Matematičarka. Mentorka. Radioničarka. Govornik. Performer. Biciklista. Jogina. Plesačica. Tragalac. Plivačica. Čitač. Autorka je opusa Heroji novoga doba. Koji se bavi osluškivanjem, razumevanjem, razvojem i brendiranjem lične ludosti. Mentorka je i prijatelj duše generacijama i generacijama heroja na njihovim herojskim putovanjima.

Do sada je objavila četri knjige: „Nindža od Japana sa Balkana“, „Virtuoz svakodnevice“, „Randevu sa Muzama“ i „Nebeska Mehanika“.

Za Bepu se mnogo toga može reći ali čim to izgovorite – promeniće se. Jer takva je ona. Igra koja ne staje, koja stalno traži novo, lakoću. Spremna da promeni prostor i vreme, da sve ostavi da bi počela, ali i da se ukotvi u miru da bi radila. Uvek inspirativna, drugačija, uvek svoja, izdižući se iznad pravila sistemske mehanike, kreirajući svoja koja hrabri plesači životnog plesa mogu da prate.

Nas dve, kao dva satelita, sretnemo se na orbiti, prasnemo poput nekih sudara svetova i onda nastavimo dalje – svaka u svom univerzumu koji bojimo ljudima, rečima, susretima. Odvojeno a nekako povezano. Nakon više godina, ponovo smo se našle na tačkama preseka – i mogle smo da uporedimo, oči u oči, gde smo i gde idemo i šta se to sve zbivalo.

Za Bepu se mnogo toga može reći ali čim to izgovorite – promeniće se. Jer takva je ona. Igra koja ne staje, koja stalno traži novo, lakoću

Od našeg poslednjeg dužeg susreta prošle su godine. To je bilo pred objavljivanje prve knjige, a sada nam je stigla još jedna. Za ovo vreme koje je prošlo, kako sebe sagledavaš, doživljavaš?

U mom slučaju desila se čitava jedna epoha. Sa prvom knjigom rodio se pisac u meni. Nindža od Japana sa Balkana nastao je 2014. godine. U dahu. Za šest nedelja. I u svet izašao 2015. Od one koja piskara, piše, ima neku svoju esejistiku – postala sam pisac. Što mi je u mom autorskom opusu trenutno možda i najvažnije ruho. Zajedno sa onom koja govori. I sa svetom to deli.

Kod mene je to redosled. Plešem… pišem… govorim… delim (se). Zajedno sa mojim studentima, herojima i lepim mojim svetom na radionicama kužimo svet. I duboka transcendenta iskustva. Pa jopet. To su moji krugovi. Od našeg susreta, u ovoj mojoj epohi koju sada krunišem, u književnom smislu desila mi se čitava tetralogija. Koja počinje knjigom „Ninda od Japana sa Balkana“. Pričom o stvaranju lepog mog sveta. I spoznajom da raj nije konfekcijska roba. „Virtuoz svakodnevice“ je knjiga o alhemiji ljubavi. I o spajanju nespojivih svetova. Ako biste drugovali sa Muzama… čeka vas „Randevu sa Muzama“.

„Nebeska mehanika“ je knjiga isceljenja. I uceljenja. Nakon što sam se našla u životu i u gradu koji nisu bili moji. A na koji sam stavila takoreći sve žetone. Prvi srpski literarni mjuzikl. Kako ga najavljuju. Ona je kruna tetralogije koju sam prethodne decenije stvarala.

To mi je bilo tako uzbudljivo. Kada sam nizu od moje prve tri knjige dodala i „Nebesku mehaniku“, videla sam da je to pun krug. Od Nindže u kojem je ona u crvenom. Spremna. Rešena. Spakovana. Obasjana svetlošću izlazećeg sunca. I vizije. Preko Virtuoza. I njegove tambure. Koja ju je očarala. Omekšala. I prodrmala njene jasno definisane Nindža svetove. Preko Randevua sa Muzama. Gde je spoznala da su stvaralaštvo i inspiracija njena najdublja ljubav. I potreba. Iz koje nastaju sve ostale ljubavi. I Nebeska mehanika. Sa noćnim zvezdanim nebom. Njenim bosim nogama. I plesom sa životom. Oslobođena. Od crvene… korenske čakre… do ljubičaste i prštave. Krunske. Pun krug. Ah. Koliko krugova.

U moje stvaralaštvo možete da uđete sa bilo koje tačke. A čini mi se najbolje baš sa one na kojoj se upravo nalazite. Znaćete već.

Čemu si najviše doprinela, a šta je najviše doprinelo tebi?

Divnog li pitanja. Hvala ti što si me podstakla da razmišljam na taj način. Najviše doprinosim oslobođenju ljudi. Da se slobodno i autentično kreću svetom. Svojim putem. Da budu svoji. Da ne haju zbog grešaka. Odnosno, zbog digresija sa glavnog puta. Jer greške ionako ne postoje. To su samo rezultati koji nam se ne sviđaju. I koji nam poručuju da treba da učinimo nešto novo. Drugačije. Sveže.

To činim pre svega življenjem sebe. Svojim ličnim primerom. Koji se nikad nije uklapao niti naslanjao niti zaklanjao postojećim sistemima. Vazda sam pravila svoje svetove. Lepi moj Svet. Tako ga zovem. Jer to i jeste. Ono što je Margaret Mid nazvala malim grupama posvećenih ljudi. Koji menjaju svet. Jer svet se uvek tako i menjao. A ne dekretima. Ni sistemima. Nikada ne sumnjajte. Lepo nam je Margaret objasnila. Taj uvid me je pre mnogo godina tako jako zabljesnuo. I tada sam svoju energiju prestala da usmeravam da poboljšam sisteme. Skužila sam da nema gotovog raja. I usmerila je u stvaranje svog ličnog.

Doprinosim svetu tim svojim slobodnim kretanjem kroz život. Slobodnim padovima i dizanjima. I mojim matematičkim bićem. Koje se celoživotno bavi razumevanjem obrazaca. Univerzalnih zakona. A ko razume zakone preobražaja, postaje gospodar svoje sudbine. Lepo nam Ji Đing kaže. Prevodeći svoje lično iskustvo i povezujući ga sa univerzalnim jezikom u živi dinamični jezik. Koji stiže do srca mojih sagovornika. Jer je nastao iz srca. Od srca srcu.

A šta je meni najviše doprinelo? I doprinosi? Pa isto to. Što reče jedan super slogan s početka dvadesetog veka. Mi gradimo prugu. Pruga gradi nas. Krug je pun ali nikad završen. Niti savršen. Baš kao što ga taosti divno kaligrafski predstavljaju. Najviše mi doprinose razmene sa Lepim mojim svetom. Radionice. Naše razmene. U njima sam spoznala koliko su naše priče univerzalne. Zajedničke. I koliko smo istiji nego što možemo da zamislimo. Koliko smo jedno. To na svakoj radionici iznova i iznova skužimo.

A ko razume zakone preobražaja, postaje gospodar svoje sudbine

Zato sam i počela da delim svoja iskustva. Svoju istinu. Jer sam shvatila da je ona zajednička svima. I da što smo autentičniji… svojiji… to više osećamo da smo Jedno. Da smo deo velike celine. Autentični izraz kolektivne svesnosti.

Meni mnogo doprinosi ples ritmova. Telesna i duhovna praksa koja mi je u život dolepršala u ovoj epohi. Pa telo doživljavam na potpuno drugi način. Iako sam telesno uvek bila aktivna… plivanje… bicikl… joga… plesovi raznog tipa… ples ritmova me je usmerio da plešem i znojim svoje molitve. I već dugo ne slušam samo svoj svesni um. Nego slušam i svoja stopala. Kolena. Kukove. Srce. Ruke. I ne samo da ih slušam… nego ih i uvažavam. I njihovu volju poštujem.

U čemu se krije i otkriva nebeska mehanika?

E, pa baš me častiš pitanjima, Džes. Hvala ti. Nebeska mehanika se mnogo više otkriva, nego što se skriva. Ona je tu. Jednostavna. Sve piše. I sve je tu. Potrebno je samo da vidimo. Čujemo. Osećamo. I da verujemo sebi. I svom osećaju. Sklanja je upravo višak značenja koje tom čulnom doživljaju sveta dajemo. I naš fokus na zabrinuti svesni um. Kome verujemo više od našeg srca. I ostalih delova tela. I naše formatiranje na teško nas zbunjuje. Da bez muke nema nauke. I čini da smo zaljubljeni u komplikaciju. I da ne vidimo jednostavno. Golom oku vidljivo. Verujemo da nam se Nebeska mehanika skriva. Jer su nam tako rekli. A mi se skrivamo od nje… Onoliko koliko se sakrivamo od samih sebe. I svoje autentičnosti. Komplikacija sklanja nebesku mehaniku. A pojednostavljenje je otkriva.

Radost je lek i najbolji putokaz. Jedna je od prvih premisa koje u Nindži uvodim. Kada pratimo svoju radost i svoje oDUŠEvljenje, uvažavamo svoju dušu. Svoju nenapornost. Prirodnost kao najuzvišeniji i najlepši izraz našeg bića. Koja proističe iz lakoće. Lako ili nikako. To su prve premise koje sam u stvaranje svog sveta uvela. I evo ga… tu je… Lepi moj svet 15. januara puni deset godina. Četrdeset i nekoliko generacija heroja. Studenata. Moji divni čitaoci.

Kada pratimo svoju radost i svoje oDUŠEvljenje, uvažavamo svoju dušu

U kom ritmu plešeš danas?

Smešim se sama sebi. I tome koliko se sve vidi u svemu. Danas plešem u svih pet ritmova. Jer da bismo bili celi i u skladu sa životom valja da što više ličimo na sam život. Da plešemo u svim njegovim ritmovima.

Nekada sam bila majstor stakato ritma. To je osnovni, matični ritam mog bića. Znala sam i da se pustim haosu. Smela sam. Volela. Uživala sam i u lirskom ritmu. U smiraju nakon oluje. To kad preteknemo. Pa se probudimo u kišom okupano i suncem obasjano jutro. Kad sve je čisto. Novo. Mlado. Nuh… nisam bila komforna sa petim ritmom. Ritmom mira. Praznine. Vremenom sam naučila koliko je praznina potentna. I koliko se u njoj dešava sinteza svih naših delova. Od svih naših raditi… u njoj se desi biti. Mom aktivnom i avanturističkom duhu trebalo je vremena da razume snagu mira.

Vremenom sam naučila koliko je praznina potentna. I koliko se u njoj dešava sinteza svih naših delova

Godinama sam se učila i na prvi ritam. Buđenja. Mekoće. Uzemljenja. Tečnog ritma. Flow je nama zapadnjacima danas civilizacijski dalek. Osciliramo između stakata i haosa. A odmaramo se tek kad nas život zaustavi. Različitim simptomima. Ne čujemo pesmu. Pa slušamo oluju. A život je energija. Koja se kreće u obrascima. A obrasci u ritmovima. To su ti univerzalni zakoni. A nepoznavanje zakona škodi. Učili su nas još stari Latini ;).

Šta je za tebe koučing pre kovida i posle kovida i da li vidiš razliku?

Ne vidim tu reč koučing u svom životu. Ne sviđa mi se. To nisam ja. Samim tim što joj nismo našli našu reč pokazuje koliko je nesvojstvena našem biću. I koliko ne može da dodirne našu dušu slovensku. Koučing je meni vrlo pežorativno groteskna reč. Da prostiš. Kao amerikanizovani trivijalizovani deo motivacije. Idemo. Radimo. Gradimo. Upravo taj stakato-haos deo našeg bića. Mi smo Sloveni. Mi mnogo više funkcionišemo na inspiraciju. Pisala sam i esej o tome. Koučing prelo.

Ja sam matematičar. Mislilac. Filozof. Pisac. A u duši mentorka. Profesorka. Prijatelj duše. A ne savetnik. Saveznik. Moj opus nikao je iz mog života. I iz univerzalnih zakona. U njega su utkane sve telesne i duhovne prakse koje decenijama živim. Joga. Aikido. Ples ritmova. Prirodni zakoni. Ništa koučing, više sam za prelo ;). I sve zanimljivo i duhovito što sam na putu doživela. Da ne zaboravim još jednu važnu komponentu. Duh-ovitost.

A život pre i posle 2020. nije isti. Novi normal doneo je nove spoznaje. Nove vrednosti. Pa su se svakako menjali i načini. Pre 2020. nismo kapirali šta u stvari znači internet. I šta je sve moguće raditi onlajn. Tokom 2020. rodio se zoom. Suštinski nov doživljaj sveta. Neko vreme sam se opirala onlajn radu, verujući isključivo u živu energiju. A kada sam se otvorila za novo, shvatila sam koliko čari i mogućnosti nam pruža. Zavolela sam zoom. Nuh… još sam više zavolela živu razmenu. Sada ta dva sveta žive zajedno. I možemo da biramo kada koji da koristimo. Nije malo proširenje svetova.

Moj opus nikao je iz mog života. I iz univerzalnih zakona

Šta još? Pa, te 2020. smo osetili ritmove koje smo decenijama ignorisali. Ritam polakog buđenja. Flow. I duboku tišinu. Tih dana kada je spoljašnji svet stajao, u dubokom miru, desila se integracija toliko toga. Mnoga naša raditi,postala su biti. A to nije moglo da se poveže od našeg silnog kretanja. Tresi-mesi. Pisala sam o tome u eseju Gužva na Mon Blanu. Kupuj. Putuj. Slikaj. Šeruj. Pa jopet. Bio je to krug koji smo živeli. Stakato-haos. Toliko smo se uzmuvali, da više nije bilo mira. Nigde. U 2020. otkrili smo svoje kuće. Mnogi su otkrili da može da se bude i kod kuće. Da ne mora da se putuje na kraj sveta. Da ne mora da se izlazi. Onoliko druži. To otkrivanje naših kuća je prvi korak ka sebi. Potraga za blagom se često dešava pred kućnim pragom.

Da sumiram. Život pre i posle 2020. nije isti. Desilo se proširenje svetova. Proširenje svesnosti. Prevrednovanje. A nova svesnost i nove vrednosti proizvode nove načine. I u mom radu. O, da. Pa, sada radimo i uživo. I onlajn. A još više u prirodi.

Da li su se promenile potrebe ljudi poslednje dve godine i šta je drugačije u odnosu na period od pre 6-7 godina?

E, baš voziš fini ritam sa tvojim pitanjima. Na ovo pitanje sam već polu-odgovorila kroz prethodno poglavlje. Na temu potreba, važno je da se podsetimo da zadovoljena potreba ne motiviše. Ručamo. I više nismo gladni. Novo vreme ukazalo nam je na neku novu glad. Nismo više gladni Mon Blana. Kupovine. Posedovanja. Pokazalo se da živimo u svetu gladnog duha. Kako je to lepo formulisao Gabor Mate.

Okrenuli smo se više ka unutra. Rekla bih. Mnogi su razumeli šta im je važno. Šta im je potrebno. I dovoljno. Da je manje više. I obrnuto. Postalo je legitimno da kažeš da si kod kuće. Da ne putuješ. Evo, krojačica mi kaže kako su se nekada mnogo više šile balske haljine za novu godinu. A sada se krpe i ušivaju stare haljine. To je promena. Mnogi su po prvi put osetili i dozvolili sebi samoću. I shvatili koliko samoća može biti dobra. Oplemenjujuća. I da je u svakom slučaju bolja od lošeg društva.

Novo vreme ukazalo nam je na neku novu glad

Divno je što sada u iskustvu imamo oba. Pa, možemo da biramo. Kada biti kod kuće? A kada putovati? Kada slaviti tiho? A kada na veliko? A odgovor je opet duboko u nama. U našem udahu. Kada se umirimo. U petom ritmu. I pitamo sebe sa rukom na srcu – šta nam je činiti? Odgovor će doći. Jer nama ljudima je svojstveno da znamo. Eh… a formatirani smo da je obrnuto. Da smo tabula raza. Da ne znamo. Eto i time doprinosim. Podsećajući nas da znamo. I da sve što nama treba dobijamo s neba. Kako je govorio moj deda. Hvala mu na toj velikoj divnoj formativnoj ideji.

Koliko je lako birati a koliko ne? I kako je to kada dopustimo da DAME – ili DA ME biraju?

Da bismo lako birali, važno je da smo svesni sebe. Svojih vrednosti. Kriterijuma. Šta nam je važno? A šta nije? Kada ih nismo svesni, svaki i najmanji izbor postaje košmar. Zato ljudi tako lako prepuštaju da ih vodi neko drugi. Da oni ne moraju da biraju. I da posle mogu da se ljute na nekog drugog. Povezano je sa odgovornošću. Sa poznavanjem sebe. Svojih svesnih i nesvesnih obrazaca. Think & blink & link se zove radionica na kojoj se bavimo svesnim donošenjem odluka.

A kako je podnaslov mog opusa „Praksa autentičnog i slobodnog kretanja svetom“, rekla bih ovako: Kada smo na svom putu, mnogo je lakše birati. Jasno ti je šta te vodi dalje na tvom putu, a šta te sa njega sklanja. Pa i ako se odlučiš na neku digresiju, svestan si je. Jer dosadno je putovati samo pravolinijski. Auto putem. Valja povremeno i skrenuti. I opet ista poruka. O strahu od greške. Koji je jedan od najgorih strahova. Povezan sa time da je koren reči greška upravo greh. Zapadni svet to zove propustom. Omaškom. Lakše je omašiti, nego pogrešiti. I goreti u paklu. Složićemo se ;). I evo jedne digresije, malog skretanja sa puta. Koja je samo obogatila glavni put. Vraćam se nazad. Sa porukom mog života- ne bojte se ljudi. Život nije tako zastrašujuće iskustvo kako vam se možda čini. Upravo je obrnuto.

Vraćam se na tvoje pitanje. Kada birati, a kada dozvoliti da budeš biran-a? To sam pisala u mom poslednjem eseju. Ovaj ples da-me biraju. Koji vam od sveg srca preporučujem. Promišljala sam o tome koliko je ženski princip prijemčiv. Učen da ga biraju. Da je njegovo da bude lep. Zavodljiv. Izabran. Shvatila sam da sam i pored vrlo izrazite muške energije… Nindže u meni… često čekala da me biraju. Pozovu. U fazonu… ako me se sete… sete. To se čuje i iz naslova mojih tekstova. Radionica. Zaljubite svet u svoje ideje. Pomozite im da vas podrže. Aktivirajte nebesku mehaniku.

Uvidela sam da ne moram uvek da aktiviram sva svoja znanja da bih nešto dobila. Nekada je dovoljno samo da tražim. Opet kao princip lakoće. Jednostavnosti. Elegancije.

I opet se radi o sintezi. O finoj povezanosti prijemčivog zavodljivog ženskog i aktivnog muškog, tražećeg lovačkog prinicipa.

Duh i duhovitost su u mom rečniku jedno. I život sa svojom nebeskom mehanikom je često vrlo duhovit

Vreme je da se ženski princip probudi. Predugo smo čekale da nam čitaju misli. Da nasulte šta volimo. Lakše je kad kažemo. Kad tražimo. Što  što nas opet poziva na ličnu odgovornost, na preuzimanje kormila u svoje ruke. Za šta je opet potrebno osvestiti svoj put. Svoje vrednosti. Svoja da i ne. Čime se u svojim delima i na svojim radionicama i bavim-o. Praksom autentičnog i slobodnog kretanja svetom.

Dodala bih i treću, dečiju energiju. Da zaokružimo i ovaj krug. I ovaj naš razgovor. Bez koje nema procesa stvaranja. Muška i ženska energija sklone su da vode ljubav ili rat. Međutim, dečija, univerzalna energija je ta koja život čini divnim radosnim iskustvom. Olakšava. Razigrava. Dovodi do novih uvida. Kreacije. Smeha. Krijepi dušu. Osvežava. Što je pevala neka davna reklama za Radensku. Dečija energija nas spaja. Oslobađa.

Čini mi se da je današnjem svetu gladnog duha upravo ona najpotrebnija. Duh i duhovitost su u mom rečniku jedno. I život sa svojom nebeskom mehanikom je često vrlo duhovit. Pa smo opet mnogo više u skladu sa njima kada smo duhoviti. Pa nam to svima želim. Da sebe i život shvatamo manje ozbiljno. Da se više igramo. Smejemo. Tako nastaju najbolja rešenja. Tako se donose najbolje odluke. Tako se vraćamo onom delu nas koji zna. Živeli. Želim vam vašu omiljenu kombinaciju prijemčivosti & radoznalosti & empatije & smelosti & veselosti kako biste isfurali najdublje želje svog srca. Živeli & uživali!

A ja odoh da plešem svoje molitve nedelju dana. Da ponegujem korenje i krila. Pa u novi đir.

Pročitaj i: Priča o kosmičkim zanatlijama

Tekst i foto: Jasmina Stojanović