Bio je to put u Meksiko, kao davni zov Fride Kalo. Magične žene koja ima moć da komunicira sa onima koji strasno vole njenu umetnost — umetnost nastalu iz bola, stradanja i ljubavi koja ne poznaje ni prostorne ni vremenske granice. Rođena u vreme Meksičke revolucije, izrasla je u muzu i inspiraciju modernog doba. Dete cveća iz Plave kuće, ćerka fotografa — možda otuda i moć da pogledom zaustavi vreme

Frida — golubica i ratnica, sa mirom u imenu, smelog srca i tela koje je istovremeno i hram i ljuštura. Putujemo. Žedno ispijam kapi tečnog plavetnila sa njenog neba, kao slobodu, i obnavljam svoju krv sišući crvenilo cvetova rođenih na poprištu njenih stradanja. Nosim čuvenu Tehuana suknju dok me njeno lice posmatra kao iz ogledala — sestre smo po strasti i po ljubavi prema životu, čak i onda kada smo sin esperanza. Sestre u borbi da budemo svoje, a istovremeno robinje ljubavi. Nema tu nadrealnosti; na čudesan način deluje mi da je sve ovo realno, baš kao što su i njoj sopstvene slike bile istina.

Čujem je jasno, kao glas čarobnog vodiča kroz meni nepoznate predele koji se otvaraju preda mnom poput ćilima neverovatnih boja i šara, jedinstvenih u svojim oblicima.

Otkrivam da ovde žive ljudi nemirne krvi i brzog jezika, čija melodija zvuči kao žubor žustrog potoka — udara o kamen i naglo nastavlja skok strmom planinskom stazom, nesvestan sopstvene divlje lepote. Kultura je dobila poseban izraz: slojeve starih običaja, prekrivene novim premazima — ponekad nametnutim, ponekad organskim. Upravo u tom sudaru nastaje njen prepoznatljiv, autentični duh.

Sestre u borbi da budemo svoje, a istovremeno robinje ljubavi

Prepoznatljiva je i hrana, možda najviše po začinima koji pojačavaju ukus i od potrebe stvaraju uživanje. Saznajem da su kukuruz poznavali još pre devet hiljada godina. Frida mi govori o čokoladi — o tome da je nastala ovde, baš na ovim prostorima. Kao dokaz navodi da chocol na jeziku Maja znači vruć, dok je atl astečki izraz za vodu. Dovoljno da zavolim još više ovu zemlju čije su boje zastave: zelena kao nada, bela kao simbol jedinstva i crvena kao krv nacionalnih junaka.

Na grbu — orao. Stoji na kaktusu dok u kljunu drži zmiju. Pitam Fridu za značenje. Vraća se Astecima: to je prikaz pobede dobra nad zlim. „Smisao mog života“, kaže.

Vreme je za ples Conchero. Na meni je kostim od perja; ličim na nestvarnu pticu šarenog lica, nalik bićima sa njenih slika. Kroz mene struji krv Fridinih predaka — Maja i Asteka. Osećam njihovu divlju energiju, jedinu koju mogu da nazovem pravim imenom: sloboda.

Negde u daljini začuje se poznata, a ipak drugačija pesma — Besame mucho, sada u setnoj varijanti. Stišava dotadašnji zanos i uvlači me u novu emociju. Ne opirem se. Puštam suze da teku. Grlim Fridu, svoju sestru. Razumemo se. Ona najbolje zna šta je naličje ljubavi — ranjena srna sa likom žene.

Shvatam da smo i pustinja i vulkan, baš kao ova čudesna zemlja. Lepota dalekih meksičkih poluostrva… Nalazim ih i u sebi. I mi smo ponekad nalik njima — većim delom okrenuti leđima svetu, sa samo jednom stranom koja nas drži da ne odlutamo u sopstveni okean nemira.

A onda — čudesne agave. Liče mi na kaktuse. Želim da pijem njihov sok dok ponovo plešemo, sada uz Black Magic Woman. Opet strast. Opet zanos. Živopisne boje, ljuti ukus u ustima, vulkan u meni. Obala sa pogledom na Karipsko more. Plava kuća — muzej Fride Kalo. Sve to u mislima.

Jednom ću zaista otići. Do tada — Frida, Meksiko i ja živimo u istom snu.

Pročitaj i: Zašto se Zapad plaši boja

Tekst: Irena Manić / Foto: Pexels