Nešto nije kao pre

Pročitah negde: „Ne postoji težak posao, osim u našim glavama, jer, ako mi tako odlučimo, to je samo posao koji treba završiti.“ Što pre stavimo „posao“ u ruke, oslobodićemo glave

Zvuči utešno, zar ne? Možda je stvarno najbolje krenuti od najveće žabe – sećam se divnog Zorana ovih martovskih dana. Vreme za suočavanje. Mnogo znači motivacija, ali ako nema inspiracije, ništa…

Meni je obično mart mesec unutrašnje (r)evolucije. I gde je ona moja divna martovska energija, pitam se, dok nedostajem sama sebi. Ovaj tekst može biti pokušaj da se vratim sebi – dok još imam kome, što bi se reklo. Sa čime se vi (ne) suočavate ovih dana? Ima li težine u glavama, na ramenima, u grudima? Šta vas to opterećuje i stoji pod tepihom, drugima možda nevidljivo, ali nama veliko kao slon.

Mnogo toga meni pada teško ovog – skoro pa proleća. Obično me ta smena zatekne u mnogo boljem stanju, sa elanom i voljom za pokret, za skok, za rizik, za hop! A taj svoj unutrašnji glas sada ne čujem. I ne znam do koga je, drugi ne motivišu, tek što ne inspirišu… ne pali, nešto nije kao pre.

Kao da su svi previše zauzeti svojim ličnim poslom, a nikad luđi kolektivno nismo bili…

Možda ovako izgleda početak.

Možda ovako izgleda smena.

Ona prava, koja bespovratno odnosi sve ono što je bilo, na šta se naviklo, i što nam se smučilo. Ono što postajem – važnije je od onoga ko sam bi(va)la. Zabrinutost ostavlja traga na nama. Starimo od brige, tuge, šokova, očaja, nemira, besa, strahova. Ili samo dodajemo, akumuliramo (ne)preživljeno i bledimo, tanjimo se i kidamo. Nestajemo…

Kao vlati trave.

Vidim sve više promena u ogledalu. Ne marim, naizgled, za promene koje primećujem. Struk mi nije vitak kao pre. Pa dobro, možda i ne treba pridavati toliku pažnju spoljašnim promenama koje su normalne. Teror lepote i mladosti, složili smo se. A na drugoj strani društvene klackalice – teror nebrige o sebi. O svom telu, duhu, umu.

Jedemo na brzinu, šta stignemo i iz razloga koje ne preispitujemo. Duh trom, mračan, uznemiren, stalno provociran svim i svačim. Probala sam da ne jedem 16 sati. Autifagija, znate već… Kad već tako lepo umem da jedem samu sebe mislima, da probam i bukvalno. Dozvoljene su sama voda i kafa. Nekad čaj, ali biljni, bez ičega, normalno. Taman se naviknem, shvatim da mi telo signaliizira da negde grešim.

Kosa. Nikada nije ovako opadala, a bilo je dana kad sam molila boga da je ima manje. Zadavala mi je glavobolju jer je svojom gustinom i neukroćenom prirodom ubijala svaku ideju da od nje napravim urednu frizuru.

I sada isti problem, samo u obrnutom smeru. Manjak koji brine i budi mi osećaj nemoći. Razmišljam, možda ima smisla ona veza između kose i osećaja moći. Kosa to simbolozuje odvajkada.

Nekada sam, sada znam, mogla sve, a nisam znala šta bih. Mladost i obilje, potencijal, bezbroj mogućcnosti. I najlakše je bilo vezati je u čvor. Tako se i u glavi vremenom rađao čvor misli. Sputanost, nemaštovitost, prilagodljivost drugima. Blokada koju nikako da suštinski raspetljam i prihvatim sebe onakvom kakvom me priroda dala.

I evo sada kada ne osećam svoj potencijal, kada se osećam slabo, njen gubitak me vraća na odnos koji celog živita imam prema njoj. Kidala sam je (sebe), vukla, čupala, teglila i bacala smotana klupka ideja niz vodu. Mislila da sam neuništiva, i ja i moja kosa i moja mladost i moja lepota i moje zdravlje i moja kreativnost… i moja snaga…

Saberi se. Kažem sebi. Prihvatanje je majka promene.

Ponavljati sebi da si prihvatila je prvi korak ka suštinskom razumevanju. Ok. Loše sam. Daleko sam od osećaja moći. Ali ne i bez prilike da opet budem ona koja može. Koja hoće koja ume i koja jeste.

Prihvatam i menjam.

Ja to mogu.

Snaga je u meni.

Ja sam snažna.

Ja sam oličenje snage.

Moćna sam.

Nisam lomljiva,

Ja sam jaka.

Ranjiva da ali lomljiva ne.

Ne – sa – lo – mi – va

Elastična

Sjajna

Glatka

Zdrava

Lepa

Negovana

Mirisna

Uredna

Čista

I spremna da rastem i bujam, i ovog proleća.

I još nešto.

Najmoćnija stvar koju možemo učiniti za sebe jeste – da se zaljubimo u svoju energiju, u taj neki svoj vajb. Ali ne u konstantu, već u njenu promeljivu liniju, koju i kad je u padu, osećaš svojom i ne opireš joj se. Sa sobom i u dobru i u zlu.

Strpljivo.

Znaš da zasigurno dolazi smena i katapult u visine svoje ženske moći.