Samo nežno prema sebi. Iako nebrojano puta čujeno, u poslednje vreme, ova sintagma pronalazi svoj put da onako instinski, svesno dopre do mene. Zagrli me i uljuljka u svoj smisao
Trebalo je vremena i ponavljanja da ne ostane samo prazno slovo na papiru, već (o)živi u svemu što (je)sam. Neko ko je pritiskao sebe za sva ne mogu i nisam. Da ne kažem kinjio, zvuči kompleksnije. A uporedo sa tim, slušao kako treba biti nežan prema sebi, ne shvatajući koncept samog značenja na šta se pomenuta nežnost odnosi. Govoriti sebi o ljubavi? Da. Imati poverenja u sebe? Da. Brinuti o sebi? Da. Grliti sebe? Da.
Možda će neko, čitajući ovo, pomisliti kako se to podrazumeva. I ja sam mislila dok sam slušala, ali ono što zanemarimo je da podrazumevanje vodi u zaboravljanje. I dok trepnemo, nemamo svest o tome da zaista treba da radimo sve to što mislimo da nežnost prema sebi jeste. Radimo li? Pitajte se.
Razumevanje nežnosti
Za mene je biti nežan prema sebi priča o unutrašnjem stanju. Razumevši (namerno pišem reč “razumeti”) da moja nežnost leži tu, oslobodila sam se ruku, mojih ruku, koje su me stiskale. Oslobodila sam se da se pravim da sam ok, dok sam unutra halapljivo žvakala sebe. Verovatno bih se i pojela. Moj život je prestao da reaguje na povrede, sprečavajući ih. Taj stisak nazovi grljenja daleko je bio od ljubavi i želje da se (iz)gradim u celo. Bio je toksičan.
Stvar je u tome što se lako naviknemo na osećaje. I živimo ih. Sve dok negujemo i okrenuti smo ka negativnosti, nismo u stanju da budemo ok, niti da se nosimo sa bilo čim. A kamoli da delamo. Mrak. Tu počenje istina o strahu od neuspeha, grubosti, padu entuzijazma, trošenju energije, vremena i sebe. Gubljenju sebe. Pucanju po šavovima. Tu počinje mrzovoljnost i umor, uznemiravanje sebe. Tu počinju razmišljanja o pronalaženju snage i volje, traženju punjača za sopstvene baterije, preduzimanju velikih korak koji nas najčešće vode u ćorsokak. Znate ono kad čujete sebe da izgovarate naglas (na slogove) “nisam u stanju”. Želite li tu naviku, tog osećaja? Ja nisam.
Dobro stanje vodi u mir sa sobom
I zato sam stvorila nove osećaje, one koje su, u mojoj mapi uma, ekvivalent nežnosti prema sebi, uz podugačak spisak “imam i srećna sam što imam”, svakodnevno podsećajući sebe. Ne podrazumevam više ništa. Moja kafa, onu koju pijem sama posle posla, je prestala da bude samo kafa. Postala je izvor mog dobrog stanja. Tuširanje na kraju dana, i ne samo tada, šetnja, veza sa prirodom, sunce, reka, porodica, dragi ljudi…
Mali trenuci velikog života
Toliko je smisla u malim trenucima običnog života koji su me zagrlili. Ali sve dok je to samo, dok nije svesno, ostaće slepo za naše osećaje, neopipljivo. Dobro stanje vodi u mir sa sobom. Dug je put shvatanja dok nam to ne postane važnost. U prihvatanje sebe, zdravorazumski, sa svime što jesmo i nismo. Kada nastupi mrak ne ostajemo dugo, u njemu već umemo izabrati i prepoznati svetlost. Krenuti ka njoj. Kada ne znamo, ne znamo, u redu smo sa time. Kroz tu prizmu tumačenja stvarnosti, davanja interpretacije u svoju korist, lakše i sebe interpretiramo. Prestajemo biti neko ko sebe ograničava, spotiče i komunicira sa sobom na Vi. Prestajemo biti daleki sebi, otuđeni i paralisani u mestu da se sebi vratimo. Postajemo biti sebi važni. Postajemo prijatni prema sebi, dozvoljavamo sebi.
Ne podrazumevam više ništa
U suštini, nema velike filozofije, osim one jednostavne “Ako mračiš, mračno je, ako sijaš, sjajno je. Do tebe je”, što reče Glogovac. Ali i jednostavnost treba umeti. Trka za svoje “mesto pod suncem” napreže, ostavlja bez daha, ubrzava srce, a usporava nas, ukoliko nismo u kondiciji. Kondiciji svog stanja. Dobrog stanja. Naviknuti da čekamo signal, onaj poslednji drhtaj tela koji nas zaustavlja, savija, primorava na odustajanje, navikavamo se na osećaj da ovo ipak nije trka našeg života. A ne mora da bude tako, ako (na)učimo da prihvatimo našu trenutnu stvarnost i obojimo dane odgovorom “…ali sam u stanju da se nosim sa tim”. Puštamo sebe da dišemo. Zar nas to ne održava živima? Ili nam se i to podrazumeva?
Pročitaj i: Kada bi tvoj život bio roman, kako bi izgledalo sledeće poglavlje?
Tekst. Vesna Kragulj / Foto: Pexels, Unsplash
