Priča o Njoj. Za svakoga. I svaku…

Nikad ne završava stvari.

Od krajeva beži glavama bez obzira, kažem glavama jer to se u stoglavo čudovište pretvori. Trči, juri, kida, grize samo da se ne susretne sa krajem.

U međuvremenu pleše po mesečini sa zvezdama. To ne ume da ne voli, ni da ćuti.

Ako ti ona zaćuti, svet je stao i ne piše ti se dobro, ne piše ti se ni zlo; ništa ti se više ni ne piše – a misliš kako se nikada i pisalo nije.

Smeje se onako glasno očima, rečima, uzdahom. Nasmejao bi je do suza, ali se plašiš da će u ludilu prestati disati, a to bi ludilo za nju bilo potpuno logično.

I pomisliš umreće, iako takvi nikada ne umiru.

U njenoj glavi vrtirepa šarenog čuju se krila stotina razigranih leptira.

I taman kad prebrojiš da je stotina, taman kad si ubedio sebe da više od toga ne može stati ni u jedan prostor, a kamoli u te maslinaste grudi na koje svakoga jutra tiho nasloniš glavu da čuješ zvuke njenog sveta, ona ti tada pokaže da u njoj ne postoje prostori, niti granice.

Ona je beskraj i u tom beskraju ona živi.

Pročitaj i: Ja sam bila ljuta. A ti se smejao…

Tekst: Jelena Drekić / Foto: Pexels