U okeanu knjiga i seminara o ličnom razvoju i duhovnom napretku, veoma retko srećemo reč DUŠA
Tek kada sam po preporuci jedne mudre žene pročitala knjigu Nega duše autora Tomasa Mura, shvatila sam koliko je često moj Ego lukavo koristio čak i “rad” na duhovnom napretku da se istakne i da kontroliše. Jer, Ego ne daje pravo na grešku, predah, slabost; ne prašta običnost; zahteva stalnu akciju, napredak, gomilanje, punjenje, osvajanje, poredjenje sa drugima na svoju štetu ili u svoju korist (oba pogubna). Dok Ego vodi svoje bitke, duša mora da ćuti. A kada kruti Ego izgubi neku bitku i uvređeno se povuče, duša je ta koja pati.
“Kada je duša zanemarena, ona prosto ne nestaje; ona se pojavljuje simptomatično u opsesijama, zavisnostima, depresiji, nasilju i gubitku smisla”, piše autor koji je 12 godina živeo kao monah ali i stekao diplome iz teologije, filozofije, psihologije, muzike i psihoterapije.
Duša nije stvar ili organ već kvalitet ili dimenzija doživljavanja života i sebe samih
Šta je duša?
Niko nikada nije definisao dušu ali svi ponekad kažemo da nas duša boli ili da naša duša traži nešto. Ponekad nekoga pohvalimo da je duševna osoba. “Duša nije stvar ili organ već kvalitet ili dimenzija doživljavanja života i sebe samih. Ličnost ispunjena dušom je složena, višeslojna, oblikovana i bolom i zadovoljstvom, uspesima i porazima. Zato u nezi duše nije reč o lečenju, popravljanju, promeni, prilagodjavanju ili ozdravljenju, niti o nekoj ideji savršenstva. Duša ne traži u budućnosti nikakvo idealno postojanje lišeno problema. Umesto toga, ona strpljivo ostaje u sadašnjosti, poštujući život kakav teče iz dana u dan. Duša je uvek delom u večnosti a delom u vremenu.”
Tomas Mur nas uči šta naša duša proživljava kroz inicijacije ljubavi; kroz neuspeh, izneverena očekivanja, depresije i zavisnosti; kakvoj poetici nas uči bolest tela
Bolesti i simptomi koji nas prate kroz život opominju nas neprestano da ih uvažimo kao glasove potisnute duše. Dok nam marketinški stručnjaci veštinama kreiranja potrebe nameću žudnju da iracionalno gomilamo stvari, mnogi mediji nam usađuju vrlo opasne ideje da je obavezno uvek biti vedar i nasmejan, da je stvar kulturnog ponašanja sakrivati svoje emocije i dobro se uklapati u svaku zajednicu. (“Kad mi neko kaže da ne želi da bude sebičan, odmah se pripremam za tešku borbu sa njegovim egom.”) Tomas Mur nas uči šta naša duša proživljava kroz inicijacije ljubavi; kroz neuspeh, izneverena očekivanja, depresije i zavisnosti; kakvoj poetici nas uči bolest tela; zašto je narcizam uvek znak da duša nije dovoljno voljena; kakav je značaj posvećivanja malim stvarima, predaha i neužurbanosti; zašto su ljubomora i zavist isceljujući otrovi; šta gubimo zapostavljajući iskonske potrebe za obredom, mitom i duhovnim životom; čemu nas uče melanholija, saturnova raspoloženja, starenje (“Starenje izvlači na površinu ukus ličnosti.”); kako lepotom oživljavamo stvari i negujemo potrebe duše; koje su to svete veštine života a šta je poezija svakodnevnog života za kojom svaka duša žudi.
Ispoljavanje duše
Ova knjiga ne nudi recepte za uspeh niti obećava trajan unutrašnji mir. U njoj nećemo sresti ni jednu You must ili You should preporuku kakvim obiluju savremeni priručnici za sreću. Ali, dok je čitate (a treba je čitati veoma polako), možda ćete osetiti nežni maternji dlan, ukus zaboravljenih maštanja, miris bajki i snova iz detinjstva. Možda ćete poželeti da zaista zastanete i oslušnete tajnu o kojoj pisac govori – tajnu mirovanja, praštanja, povijanja, prepuštanja, pražnjenja, obnavljanja kroz prihvatanja sebe, svoje suštine. Najvredniju tajnu. Tajnu svoje duše. Jedinstvene a potisnute.
No, duša nije sentimentalno naivna ni nevina. Ona je složena. Ona je sveobuhvatna. Ona je duboka. Ona sadrži senku i iskonsku potrebu da svoju senku prihvatimo (kako je učio Jung).
Duša nije sentimentalno naivna ni nevina. Ona je složena
“U izvesnoj meri”, piše Mur, „nega duše traži od nas da otvormo svoja srca više nego ikad, ublažimo prosuđivanja i moralizam koji su možda godinama karakerisali naše stavove i ponašanje. Dok se bavimo složenošću duše, moralnost može da se produbi, postajući istovremeno zahtevnija i fleksibilnija. Možda na kraju shvatimo da se individualnost rađa iz ekscentričnosti i neočekivanih tendencija senke u duši, pre nego iz normalnosti i konformizma. Fasada normalnosti može da krije pregršt devijantnog, a osim toga prilično je lako otkriti bezdušnost u standardizaciji iskustava.
Nedokučiva misterija je samo seme i srce svakog pojedinca. Plitke terapeutske manipulacije, koje imaju za cilj da usklade život prema standardima, smanjuju tu misteriju na bledu, prilagođenu ličnost. Nega duše vidi sasvim drugačiju stvarnost. Ona poštuje tajnu ljudske patnje i ne nudi iluziju života bez problema. Ona svaki pad u neznanje i zbrku vidi kao priliku za otkrivanje da je zver koja sedi u središtu lavirinta takođe i anđeo. Nega duše znači prihvatanje svoje jedinstvenosti a jedinstvenost neke ličnosti sačinjena je kako od ludog i naopakog, tako i od racionalnog i normalnog.”
Ovo je isceljujuća knjiga koja nam pomaže da nađemo hrabrost da budemo autentični i izbegnemo sve one ribare ljudskih duša koji žele da nas stisnu u banalne konfekcijske kalupe.
Pročitaj i: Ljubav je budna
Tekst: Snežana Trajkov / Foto: Pexels
