Da sam mogla da napišem naslov za neko svoje delo, to bi bio “Znam kako dišeš” bosanskohercegovačke serije iz 2023. godine. Moja priča bi verovatno bila više romantična i usmerena na putovanje kroz vreme i kvantne mogućnosti, ali Jasmila Žbanić je na svoj originaln način prenela ono što duboko osećamo, a retko smo spremni da sagledamo

Serija “Znam kako dišeš” Jasmile Žbanić na površini izgleda kao kriminalistička drama o samoubistvu tinejdžera i istrazi koja se širi kroz Sarajevo, ali njena prava tema nije zločin već odnos između roditelja i dece, kontrola, trauma i iluzija da zaista poznajemo ljude koje najviše volimo. Verujemo da znamo kako razmišljaju, šta osećaju, čega se plaše, šta žele. Verujemo da možemo da završimo njihove rečenice, predvidimo njihove reakcije, prepoznamo njihovu tugu po pogledu ili radost po tonu glasa. Posle godina zajedničkog života, prijateljstva ili roditeljstva, ta sigurnost postaje deo našeg identiteta i ne izgovaramo više samo: „Volim te.“ već i „Znam te.“

Ali ljudi nisu završene priče, likovi koje jednom upoznamo pa ih zauvek posedujemo u svom sećanju. Ljudi su živa bića koja se menjaju čak i onda kada ih svakodnevno gledamo, a nekada se menjaju toliko polako da promenu ne primećujemo pa se jednog jutra zaprepastimo kada otkrijemo njihov drugi život. Zajedništvo nam postavlja pitanje, iz dana u dan, da li je prava bliskost sposobnost da ostanemo otvoreni za činjenicu da u osobi koju volimo uvek postoji nešto što još nismo otkrili. 

Razočaranje u sopstveni moralni ideal

Serija “Znam kako dišeš” je zapravo izuzetno zanimljiv primer za temu razočaranja u sopstveni moralni ideal, jer u njenom središtu nije samo priča o zločinu, porodici ili odnosu majke i sina, već priča o ženi koja je čitav identitet izgradila oko uverenja da zna šta je ispravno i da upravo zato ima pravo da štiti, vodi i odlučuje za druge. Glavna junakinja, tužiteljka Nevena, ne deluje kao osoba koja se žrtvuje na klasičan način. Ona nije majka koja se odriče svega zbog deteta u sentimentalnom smislu. Naprotiv, snažna je, uspešna, obrazovana i navikla da kontroliše situacije. Međutim, upravo tu leži zanimljiv paradoks. Njena žrtva je identitetska. Godinama ulaže ogromnu energiju u ulogu zaštitnice, one koja zna šta je najbolje, koja sprečava katastrofu pre nego što se dogodi, koja drži sistem pod kontrolom. I kao mnogi ljudi koji žive iz snažnog moralnog ideala, ona gotovo da ne primećuje koliko se granica između ljubavi i kontrole postepeno briše.

Razvojna psihologija pokazuje da odrastanje podrazumeva upravo suprotan proces: dete mora da se odvoji od roditeljske slike sveta da bi izgradilo sopstvenu

Kroz čitavu seriju sin ne odbacuje samo njene odluke već i njenu sliku o sebi, što je mnogo bolnije. Mi kao roditelji verujemo da će godine brige, ulaganja, zaštite i odricanja prirodno proizvesti bliskost, poverenje i zahvalnost. Međutim, razvojna psihologija pokazuje da odrastanje podrazumeva upravo suprotan proces: dete mora da se odvoji od roditeljske slike sveta da bi izgradilo sopstvenu. Kako se radnja razvija, postaje jasno da ono što Nevena poznaje nije njen sin u sadašnjosti, već slika sina koju nosi u sebi. Njen bol nije samo bol majke, već bol osobe koja shvata da svet ne funkcioniše po pravilima po kojima je verovala da funkcioniše.

Kada kažemo nekome „znam kako dišeš“, mislimo da ga poznajemo do najsitnijih detalja. Međutim, cela serija postavlja pitanje: Da li zaista možemo poznavati drugu osobu, čak i sopstveno dete?

Pravo mesto zločina

Policija, sudstvo, škola i mediji funkcionišu kao simbol sistema koji pokušava da pronađe istinu kroz procedure, dok se ljudska patnja odvija na mnogo dubljem nivou, a najvažniji odgovori se ne nalaze u dosijeima, već u odnosima među ljudima. Prava misterija nije ko je šta uradio, već koliko je moguće zaista upoznati drugog čoveka i koliko smo spremni da upoznamo sebe.

Istraživanja pokazuju da adolescenti nisu nužno manje iskreni zato što su „problematični“, već zato što privatnost postaje važan deo izgradnje identiteta. Kada osećaju da će biti osuđeni ili kažnjeni, mnogo češće kriju informacije od roditelja. S druge strane, kada osećaju poštovanje i psihološku sigurnost, otvorenije razgovaraju. Ali nije to pitanje samo roditeljstva, iako smo tu najspremniji da se “udaramo u grudi” i kažemo: “Ali znam kako diše!” Što više pokušavamo da kontrolišemo nečiju unutrašnjost, to ona postaje manje dostupna. Najviše smo uvereni da poznajemo upravo one ljude koje najmanje objektivno vidimo – sebe i svoje najbliže. 

Kako godine prolaze, prestajemo da postavljamo pitanja, jer verujemo da već znamo odgovore

Psiholog Nikolas Epli, jedan od vodećih istraživača socijalne percepcije, u svojim radovima pokazuje da bliskost sa drugom osobom često povećava naš osećaj da je razumemo, ali ne i stvarnu tačnost tog razumevanja. Kako godine prolaze, prestajemo da postavljamo pitanja, jer verujemo da već znamo odgovore. Polako počinjemo da popunjavamo praznine sopstvenim pretpostavkama i više ne slušamo pažljivo osobu koja sedi preko puta nas, već razgovaramo sa verzijom te osobe koju smo tokom godina izgradili u svojoj glavi. 

Epli opisuje ovaj fenomen kao sklonost da umesto stvarnog čoveka vidimo mentalni model koji smo stvorili na osnovu zajedničke prošlosti, navika i očekivanja. Upravo zato mnogi ljudi nakon razvoda, smrti partnera ili ozbiljne porodične krize izgovore istu, potresnu rečenicu: „Shvatio sam da ga nikada nisam zaista poznavao.“ To možda nije doslovna istina, jer bliskost i zajednički život ipak nose stvarno poznavanje drugog bića. Ali jeste snažan emocionalni doživljaj koji nastaje u trenutku kada se sudare dve slike – osoba za koju smo godinama verovali da postoji i osoba koja je zaista postojala sve vreme, izvan naših predstava, očekivanja i priča koje smo o njoj ispričali sami sebi.

Emocionalna slepila nastaju iz ljubavi

Jedan od najzanimljivijih nalaza istraživanja pokazuje da često ne vidimo ono što nas najviše plaši. Psihodinamske teorije već decenijama ukazuju na postojanje odbrambenih mehanizama koji nas štite od emocionalno preteških istina, upravo zato što nam je previše stalo. Tako roditelj može primetiti na stotine sitnih detalja, brinuti svakog dana, biti izuzetno posvećen i uključen u život svog deteta, a da istovremeno ne vidi nešto veliko i važno što se pred njim odvija jer bi prihvatanje te mogućnosti ugrozilo samu predstavu o svetu u kojem njegovo dete treba da bude bezbedno. 

Psihoanalitičar Kristofer Bolas opisuje ovaj fenomen kao nesvesno odbacivanje informacija koje prete da naruše naš osećaj sigurnosti i sliku stvarnosti u kojoj možemo da funkcionišemo. Zbog toga se često dogodi da tek kada nastupi kriza, kada više nije moguće okretati pogled ili nalaziti objašnjenja, počnemo zaista da vidimo ono što je možda dugo bilo prisutno pred našim očima. Ponekad nije potrebno da nam istina bude sakrivena – dovoljno je da bude previše bolna da bismo je prihvatili. 

Priča o svima nama

Ispod svih zapleta i obrta serije krije se univerzalno iskustvo sa kojim se, pre ili kasnije, susretne gotovo svako od nas – trenutak u kojem shvatimo da ljudi koje najviše volimo nisu isto što i predstave koje smo o njima stvorili. Da između poznavanja nečije svakodnevice i poznavanja njegovog unutrašnjeg sveta postoji mnogo veća udaljenost nego što smo spremni da priznamo. Jer voleti nekoga ne znači imati pristup svakom njegovom strahu, svakoj misli ili svakoj želji koju nikada nije izgovorio naglas. Ne znači moći da predvidimo svaki njegov izbor niti da razumemo sve njegove postupke. 

Voleti nekoga ne znači imati pristup svakom njegovom strahu, svakoj misli ili svakoj želji koju nikada nije izgovorio naglas

Prava bliskost se ne nalazi u sigurnosti da već sve znamo, već u hrabrosti da prihvatimo koliko toga ne znamo. U spremnosti da ostanemo radoznali čak i nakon godina zajedničkog života, da nastavimo da postavljamo pitanja umesto da pretpostavljamo odgovore, da dozvolimo ljudima koje volimo da se menjaju pred našim očima bez potrebe da ih stalno vraćamo u poznate okvire. 

Posle ove serije nemam apsolutnu sigurnost da za nekoga izgovorim “Znam kako diše”. Desi mi se da krenem, na vrhu mi je usne. Pa se zaustavim. I osvestim: ne znam. Ne znam zaista. Jer između dvoje ljudi uvek ostaje prostor koji nikada neće biti potpuno premošćen, prostor u kojem žive njihova sloboda, njihova tajna i njihova jedinstvenost. I potreba da se neprestano upoznajemo. 

Pročitaj i: Ozbiljan čovek: filozofija neizvesnosti i ispitivanje obećanja dobrote

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels