Malo je onih koji su prošli kroz džunglu izdavaštva kakvo je nekako bilo a da su ostali autentični, svoji, i na jedan poseban način koji će neke kolege novinari i urednici razumeti – čisti. Dok mnogi print magazini odlaze u istoriju, BizLife uspešno gradi svoj kredibilitet, lojalnu čitalačku publiku, razvija online pristup i edukuje mlade o uspešnim poslovnim ličnostima i poduhvatima. Put do vrha Stefan Tošović, urednik BizLife i autor emisije Akcijanje u akciji, trenira na veštačkoj steni, a onda prenosi i kroz ono što živi i kako radi

Mijamoto Mušasi je bio mačevalac i filozof i živeo je u 16. veku. Napisao je knjigu „Pet prstenova“ o strategiji, taktici i filozofiji, koja se izučava i dan danas i u kojoj duboke mudrosti i tehnike prenosi u kratkim rečenicama, sažeto i konkretno. Pravo u srž. Sa Stefanom Tošovićem ima zajedničko to što su se pojavili u mom životu u isto vreme. Dok sam uređivala Sensa magazin, čitala sam Mušasijevu knjigu i sticala uvide u veštinu kojom nisam vladala ali mi je bila značajna da razumem um Istoka i neke druge teme kojima sam se tada bavila. A onda sam upoznala Stefana koji je tada počinjao karijeru u celebrity gossip magazinu. Delovao mi je kao zalutali samuraj u ludom medijskom svetu gde su vladali tračevi, vika, spletkarenja, senzacionalnost. Svidelo mi se što je Stefke (tako su ga zvali) sve posmatrao sa prekrštenim rukama na grudima i poluosmehom, nije preterano govorio osim kada ne bi postavio neko pitanje kao opservaciju situacije ili da „bocne“ ekipu koja o nekoj temi raspravlja, nije tračario, nije vikao po hodnicima kako ima mnogo posla, i pre svega – bio je džentlmen prema svima. Poslednji samuraj u medijima, tako mi je delovao.

Mislim da smo se tako nekako i povezali – pričom o mačevanju i samurajima. Ali nikada sa previše otvaranja. Stefan je uvek voleo više da sluša o drugima nego da priča o sebi.

U trenutku kada su mnoge kolege pravile naslovne strane sa tabloidnim, senzacionalističkim naslovima i dezinformacijama o vegetarijanstvu, meditaciji, jogi – Stefan je strpljivo dolazio u Sensa redakciju i postavljao nam pitanja o svemu. Interesovao se, čak bio voljan i da uradi priče za nas kako bi se upoznao sa tim svetom i ljudima i stekao i izgradio sopstveni stav o temi. Mnoge kolege za koje smo mi kao Sensa bili sekta ili okultisti, sada su duboko u jogi, meditaciji i vegetarijanstvu i brzo i lako su zaboravili svoja šaputanja po hodnicima. Snaga dolazi iz mirovanja, piše Stefan u svom jednom uvodniku. Tako je Stefan zadobio moje poštovanje i narednih, evo sada, skoro pa deset godina.

Moj poslovni izraz je vrlo ličan. Ne idem na posao nego idem na mesto gde ću izraziti sebe

U periodu kada smo kao redakcija nailazili na mnogo neprihvatanja – Stefan je slušao i učio i nije osuđivao. I tako sam počela da ga zovem Musaši, i ne znajući da ga sa njim povezuje i uštirkani kimono na kom je tik uz srce bio zašiven grb Karate kluba „Mijamoto Musaši” za koji je Stefan trenirao. Već sam rekla, Stefan ne voli mnogo da priča o sebi – više voli da napiše poneki detalj u tekstu – kao što je radio kroz uvodnike kada je bio urednik „Menˋs Healtha“, zatim danas nastavlja na svom blogu Akcijanje u akciji i sada kao urednik BizLife magazina kroz svoje kolumne.

Postao mi je drag kolega, iako smo možda tri puta popili kafu za sve ove godine. Šta je važno? Poštovanje. Ako smo sarađivali, uvek je bilo sa poštovanjem i džentlmenskim odnosom. Zahvalnost. Ako sam ga makar jednom podržala, cenio je i uzvratio i više. Ljudskost. Ako smo se nazivali kolegama, prepoznavali smo se i kao ljudi. Stefan ne voli ni da ga hvale, ali kao neko ko je mnogo toga prošao i mnogo ljudi upoznao i kao neko ko smatra da je #VremeZa kvalitetne ljude, dozvoljavam sebi da ispričam i ovu priču, pa makar se on bunio, a znam da hoće.

Malo je onih koji su prošli kroz džunglu izdavaštva kakvo je nekako bilo a da su ostali autentični, svoji, i na jedan poseban način koji će neke kolege novinari i urednici razumeti – čisti. Dok mnogi print magazini odlaze u istoriju, BizLife uspešno gradi svoj kredibilitet, lojalnu čitalačku publiku, razvija online pristup i edukuje mlade o uspešnim poslovnim ličnostima i poduhvatima. Put do vrha Stefan trenira na veštačkoj steni, a onda prenosi i kroz ono što živi i kako radi. „Bouldering izgleda veoma jednostavno kada ga izvode profesionalci. Međutim, ispod njegove zavodljive površine je jako složena fizička aktivnost čija kompleksnost ume da frustrira. Često budem u fazonu: „Je l moguće da sam ovoliko slab?”. U čemu je onda poenta? Upravo u tome – bouldering je dobar da ti „upuca” ego kao lovac fazana“, piše Stefan na svom profilu.  

Šta je teže – držati se za ivicu stene ili ivicu razuma?       

Kod razuma je ulog veći. Ako ispustiš razum, bojim se da nema nazad. Mnogo je važno zadržati ga. Sa druge strane, ako u sportskom penjanju kojim se bavim, ne zadržiš ivicu stene, od pada te sačuva oprema i kolega koji te osigurava. Ubrzo možeš da probaš ponovo. Fokus treba da bude na držanju razuma, a stena ako se pusti, nije toliko strašno, imaš popravni, ako pričamo o sportskom penjanju, naravno.

Kada bi napravio mapu Beograda po svojim osmesima, kako bi izgledala?

Osmeh imam kada sam pored kapija sa uspomenama – vrtić Skadarlija, Osnovna škola „Vuk Karadžić“, Peta beogradska gimnazija, fudbalski teren kod Kule Nebojša, Crkva Svetog Marka, stadion Rajko Mitić, kapije mojih roditelja, prijatelja, braće, sestara, simpatija… Različiti štekovi između zgrada, krovovi, podrumi u kojima su bili Basement, Tube, Mondo… Parkovi. U svakom kraju smo imali nekog ko poznaje nekog. To nije turistički zanimljiva mapa, ali jeste skrojena od mojih osmeha.

Čemu te je naučio karate da primenjuješ ili ne primenjuješ u poslovnom svetu?     

Naučio me je da strpljivo čekam svoju šansu i zadam „udarac“ kada se „protivnik“ opusti.

Naučio me je da nikada ne potcenjujem svog „protivnika“.

Naučio me je da se svom „protivniku“ uvek poklonim i da ga poštujem.

Naučio me je da se borba dešava na borilištu a ne na zapisničkom stolu.

Naučio me je da se pobede slave tako što si sutra ujutro u sali za trening.

Naučio me je da to koliko te ljudi vole, manje je važno od toga koliko te ljudi poštuju.

Ono od čega ne odustajem su merila na kojima sam odgojen – majka me je učila šta je lepo, otac šta je hrabro. Tu ne ostavljam previše prostora za zbunjivanje

Da li je u poslu sve lično ili danas – bezlično?

Poprilično istinito zvuči teorija da način na koji radimo jedno jeste način na koji radimo sve. Hvala Gospodu što sam u kreativnoj industriji, gde su „proizvodi“ koje kreiram, u najvećem broju slučajeva, odraz mojih razmišljanja, karaktera, smisla, estetike… U tom smislu, moj poslovni izraz je vrlo ličan. Ne idem na posao nego idem na mesto gde ću izraziti sebe. Ako aludiramo na to da su ideje postale bezlične – vrlo verovatno – zato što su idejama uhvatili da se bave svi. Nemamo svi kapacitet za lične ideje! Iz tog razloga su mnoge bezlične.

Autsajder je in – od čega ne odustaješ u svojoj autentičnosti?

Čovek ima opciju da bude svoj, time i neuporediv s ostalima. Kao što je svako drvo autentično, čak i kada je iz iste vrste. E sad, zašto biramo da ličimo jedni na druge, to je tema za potkovane naučnike i psihologe. Živim u skladu sa svojim vaspitanjem, obrazovanjem, izborima, ljubavima, interesovanjima… Ne vidim da mogu drugačije. Tako da ono od čega ne odustajem su merila na kojima sam odgojen – majka me je učila šta je lepo, otac šta je hrabro. Tu ne ostavljam previše prostora za zbunjivanje.

Koja su to pitanja koja postavljaš sebi, a koja najčešće svojim sagovornicima?

Sagovornike, pre svega, pitam kako su. Odgovor na to pitanje obično bude kratak i univerzalan, ali doprinese dobrom početku. Ostatak razgovora događa se u skladu sa temom, povodom i svrhom intervjua. Verujem u novinarsku romantiku i humanizam – u razgovore iz kojih shvatimo da će sve biti u redu. Volim da rečima skiciram portete ljudi, to su lepi momenti. Ne privlači me da išta raskrinkavam, da ikoga provociram i izvlačim iz njega nešto što on ne želi da da. 

Kada je reč o pitanjima koja postavljam sebi, isto je kao sa sagovornicima – prvo pitam sebe „kako si?“, a onda idem dalje shodno temi, povodu i svrsi.

Verujem u novinarsku romantiku i humanizam – u razgovore iz kojih shvatimo da će sve biti u redu

U čemu algoritam ne može da te pobedi?

Karate u meni progovara i kaže da s algoritmom uopšte ne treba ni da se borim. Nitˋ je on nužno loš, niti sam ja nužno dobar, i obratno. Ja sam živ čovek, on je „živa“jednačina. Ja vodim ljubav s kim ja hoću, on vodi ljubav s onima koji ga više hrane. On ume da sudi ljudima, ja se učim da to ne radim. U principu, svako radi svoje i to tako treba da bude. 

Za neku realnu borbu između mene i algoritma, on bi trebalo da postane čovek, ili bi ja trebalo da postanem jednačina. To se neće desiti, tako da smo skroz u redu.

Nedavno sam čula: Nostalgija je dobra stvar. Šta ti misliš? Da li nam ona svedoči o nekom vremenu kada je bilo bolje ili smo mi bili bolje?

Nostalgija je važna zbog svedočanstva kao takvog, generalno, da bismo uopšte imali uvid u to šta je bilo pre ovoga sada, kako je izgledalo, kako se razvijalo. To daje širinu. Nostalgiju treba iskoristiti kao afirmaciju i inspiraciju. Nostalgija ne treba da bude seta, nego motor i pokretač. 

Recimo, gledao sam jednu modnu fotografiju Mile Jovović s kraja 80-ih i mnogo mi se dopala, jednostavno, lepša mi je od svega što se trenutno radi u toj industriji. I ništa, prvi sledeći put kada budem sudelovao u nečemu sličnom poput fotografisanja jedne dame, insistiraću da to bude po uzoru na Milu, naravno, ako okolnosti i akteri budu u skladu s ovim. To danas zovu retro. Pa eto, kome je do nostalgije, neka bude retro, nije da nam neko brani.

Čemu ćeš najradije pokloniti svoje vreme?

Sreći. Srećan sam kad vidim da su mi roditelji zdravo, kada se devojka u mom ramenu sakrije kao što se devojčica sakrije od grmljavine, kada čujem šapice svojih pasa da idu ka meni. Srećan sam kada se penjem, skačem, trčim, pišem, snimam, kreiram. Srećan sam kad sretnem drugara s kojim sam išao na utakmice, drugaricu s kojom sam išao na rejv. Gledam da svoje vreme poklanjam sreći.

Srećan sam kad vidim da su mi roditelji zdravo, kada se devojka u mom ramenu sakrije kao što se devojčica sakrije od grmljavine, kada čujem šapice svojih pasa da idu ka meni

Šta si naučio o biznisu od svojih sagovornika za BizLife, a šta o sportu i životu od Akcijanja? Ima li nešto što bi izdvojio da ti najviše koristi?

Od sagovornika iz sveta biznisa sam, pored mnogo toga ostalog, naučio šta je jezik novca, kada i kako se on koristi. Konkretno, pomogli su mi da shvatim kako da formiram vlastite cene. Sada kada kažem koliko koštam, prevodilac nije potreban. I to ljudi u biznisu cene, kada im uštediš vreme. Naučio sam kako se prezentuju ideje. Ugrubo: „Imam to; to ti je potrebno zbog toga; ako ga kupiš danas, sutra ćeš imati to“. Pomogli su mi da se sistematizujem i konkretizujem!

Sa druge strane, ljudi iz Akcijanja su diskretni heroji, istaknuti u onome što rade, a nenametljivi u široj slici. U njihovom društvu mi se uvek činilo da čovek zaslužuje da radi ono što voli. S njima nije bilo mnogo priče, više je bilo akcije. To vidim kao privilegiju – što su me puste u svoje dvorište da se igramo i akcijamo zajedno.

Na tajmlajnu tvog života najbolji trenutak je…

Živ sam, zdrav sam, tu sam. Sve je bilo dobro i kako je trebalo da bude. I biće. Ako ne dobro, onda onako kako treba da bude.

Pročitaj i: Verujem u moć osvešćenih, edukovanih pojedinaca

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Petar Đorđević