Ništa lepše od novog početka. Nove odluke da je vreme za postavljanje temelja. Čak i zvuči poletno i osvežavajući. Međutim, svedoci smo koliko počeci mogu biti teški, pa često ostanu samo naše odluke, želje i ispričane priče
I dok u teoriji znamo šta i koliko može i treba, dela nam nisu u sinhronizaciji sa time. Čini se kao da odustajemo i pre nego što počnemo. Takozvana „linija manjeg otpora“ je opcija koju rado biramo u želji da se ne suočimo sa neprijatnostima i izbegnemo bol. I sve je ovo u redu, dokle god ne nerviramo sebe i imamo samooptužujući osećaj. Pomisao da smo demotivasani ili pak da nam nije sudbinski predodređeno je među prvima koja će nam pasti na pamet, a možda je stvar u tome što ne znamo ni kako početi, a pogotovo istrajati. Koje su to zamke u koje najčešće upadamo?
Nema uspeha preko noći
Ne postoji vremenska mašina koja će nas lakim i sigurnim korakom odvesti do cilja. Kada smo u prilici da čujemo ili znamo nekoga u svom okruženju ko je ostvario uspeh, obično je naša percepcija kako se to odjednom desilo, da ne kažem posrećilo, čuveno “preko noći”. Ono na šta prečesto žmurimo je šta je prethodilo tome, dani, meseci, godine sitnih koraka, ulaganja truda i rada. Većina nas žuri da bude sve i sada, bez poverenja u prirodne tokove, bez napora i mekano. Ukoliko ne vidimo rezultate odmah, obeshrabljeni smo i to nas trigeruje da odustanemo i pre vremena.
Tu počinjemo da čujemo glas sumnje u sebe koji nas koči, svoje želje i mogućnosti i nastupa linija manjeg otpora koja nas i dalje drži u zoni poznatosti. Najgore što sebi možemo da uradimo je da zadržimo emocije samooptužbe, samokritičnosti i samosažaljenja. Dakle, udahnite i dajte sebi vremena. Svakodnevno pružajte mozgu dokaz, jer mu je potreban, da radite nešto u korist svog cilja, makar to bilo jedan posto. Čini se malo, ali sitni koraci vode do krupnih rezultata, dokle god imamo kontinuitet.
Skloni smo ka tome da mislimo kako nam je potreban veliki napor, mukotrpan rad i kako to ide ruku pod ruku sa svim ciljevima i zadacima koje stavljamo pred sebe. Pa, kada je ovo način na koji razmišljamo, čudno je zašto nam počeci teže padaju i zašto nismo istrajni.
Jasnoća
Ljudi na pitanje šta žele, odgovaraju šta je ono što ne žele. Uvek nam je lakše da znamo i da se fokusiramo na negativno i da ostanemo zaokupljeni time, misleći da radimo važnu stvar i kako nema razlike u odgovru šta ne-želimo. Kada nema jasnoće, teško je ići napred. Zamislite da putujete na, vama do sada, nepoznatu destinaciju. Prva stvar koju ćete uraditi je unos tačnih i jasnih koordinata kojim raspolažete. Uz mapu stići ćete na željenu destinaciju. Izbeći ćete lutanja i pogrešne smerove. Tako je i sa izborima.
Što jasnije izaberemo, lakše ćemo ostvariti to. Navodeći šta je to što ne želimo ne podrazumeva da time dobijamo ono što želimo. Ukoliko nismo sigurni u svoje odluke, preispitivanje onoga šta bi nas učinilo srećnim je odličan korak ka rešenju otkrivanja ka čemu želimo da idemo.
Greške su okej sve dok nam koriste
Koliko god nam se činilo da nema potrebe ovo ponavljati i da zvuči kao kliše, dešava nam se da zaboravimo da greške i te kako umeju da budu poželjne i imaju svoje prednosti. Naravno, kada nam služe za promišljanje i upoznavanje onih obrazaca ponašanja koja nam (ne)koriste. Što pre prihvatimo ovaj “kamen spoticanja”, lakše ćemo nastaviti putanju. Nije jednostavno dozvoliti sebi taj trenutak, ali ako ga sagledamo bez okvira uz sposobnost i sklonost da analiziramo svoja ponašanja i iz istih učimo, moći ćemo da delujemo iz emocija koje pokreću akciju i istrajnost u nameri.
U ovome može da nam pomogne odvajanje vremena za beleženje upečatljivih situacija koje su nam se desile tokom dana i naših reakcija na iste. Važno je da budemo iskreni Ii otvoreni u priznanjima jer drugačije upadamo u začarani krug samoobmane.
Reči koje menjaju način razmišljanja
Možda i najvažnija stvar – reči. Da su reči moćan alat, dokazuje i to što smo mi bića koja se “hvataju” za njih , te mogu u nama da izazovu razna stanja i pokrenu čitavu lavinu osećanja, iz kojih opet delamo ili ne delamo. Svesno ili nesvesno, umemo da budemo oštri sa rečima koje upućujemo sebi i kojim drugima govorimo o sebi. Tako jedno “ne mogu” postaje istina u koju najpre poverujemo a kasnije i živimo. A da vam kažem da samo tri sloga mogu da promene naš čitav pogled i doživljaj na stvari koje želimo da dosegnemo? Izgovorite “Ne mogu JOŠ”. Osećate li se drugačije? Verujem da da, jer zvuči entuzijastično i daje nadu da možemo i da će se desiti.
Tu leži sva mudrost u menjanju načina razmišljanja. Početak može biti jednostavniji i lakši ako pred sebe stavimo izazov da ćemo makar samo danas pokušati. Tako je, pokušati je prava reč, koja prilikom neuspeha neće u nama izazvati grižu savest, jer novi dan je svakako nova prilika. Ukoliko uspemo u pokušaju dan po dan, korak po korak, uhvatićemo sebe u trenutku da smo već odmakli daleko. Taj osećaj ponosa i radosti će nam biti gorivo da istrajemo.
Ostaje nam da se zapitamo da li smo nestrpljivi u očekivanjima, koliko jasno smo izrazili šta želimo, radimo li u svoju korist, da li praštamo i prihvatamo svoje greške, i ono najvažnije, koliko smo nežni prema sebi.
Pročitaj i: Okruženje kao blagoslov ili nešto drugo
Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Unsplash
