Da bih vam ispričala ono što želim, moram prvo da vam pričam o Fontani
Odrasla sam u Smederevu još onih godina kada je postojao korzo – nije to bilo baš tako davno, koliko se svet ubrzano promenio. Mi smo ga zvali „Fontana“ ili „Kod fontane“ jer – logično – okupljali smo se kod fontane na trgu kod crkve, kako to i biva u malim mestima. Moj tata je govorio: „Pronađi crkvu, tu su odmah trg i opština i to je centar sela.“ Politika je izbrisala drvo Zapis koji je bilo deo te obavezne postavke iz poslovice, ali ne i iz običaja. Ali to je druga tema.
Na Fontani smo se svi okupljali – mali i veliki, mladi i stari ali je postojala hijerarhija pozicije gde se stoji i šeta. Sećam se da smo mi najmlađi uvek bili na samom početku, kod poslastičarnice „Mimoza“ a oni najstariji kod Crkve i dole, ka Ulici Kralja Petra. Ali to nije sve – na tom potezu postojale su izuzetno jasne, iako nevidljivim međama, definisane zone. Sa desne strane, bliže Crkvi, smo bili opet mi najmlađi među najmlađima, a sa leve strane, ispod „Mimoze“, su bile starije generacije. Između tih podeljenih teritorija se slobodno šetalo – ali disciplinovano slobodno. Sećam se da mi klinke nepisanim pravilima, utemeljenim usmenim predanjem, nismo smele kod crkve jer su tamo bili „metalci“ koji su uglavnom svirali gitare. Ispod crkve su već bili prvi kafići i tamo su sedeli ozbiljniji „frajeri“ – uglavnom „tatini sinovi“, imućniji jer nije se tek tako moglo sedeti u kafićima tih godina. Volele smo da ispitujemo granice i da produžimo šetnju do tog dela – ali smo iznutra drhtale od straha i srama, znajući da nešto nismo dovoljno za tu ekipu – stare, bogate, uklopljene. Ali smo klinački flertovale sa mogućnostima da vidimo i budemo viđene u zonama kojima nismo pripadale.
Između tih podeljenih teritorija se slobodno šetalo – ali disciplinovano slobodno
Za Fontanu smo se sređivali, spremali, tamo se okupljali, smejali, pričali, plakali, zaljubljivali se, raskidali… Sve se događalo na tom jednom mestu koje je meni tada delovalo ogromno. U gužvi je trebalo naći poznate oči, uzvratiti značajan pogled, namestiti hod, prošetati ten s mora… Ali u toj istoj gužvi smo sretale svoje prve i stare ljubavi sa njihovim novim izabranicama, saznavale smo za prevare i izdaje, rušila su se prijateljstva, preletalo iz ekipe u ekipu…
I na tom malom prostoru trga u jednom malom gradu – sve se znalo, gledalo i merilo. Ko se ugojio, ko je smršao, ko se ofarbao, ko je šta obukao. Tračevi su se širili brzinom dunavskog vetra koji je jurio niz Kralja Petra ka keju i pre nego što i sami shvatite šta se dešava – već ste osećali poglede na sebi i slušali šuškanja. Ništa nije bilo sakriveno i svi su bili poznati. Fontana je bila Instagram devedesetih godina – pokazivali smo najbolje, pratili se i jedni se s drugim merili, delili u ekipe i podržavali samo ono što je većina već potvrdila da je okej.
Kako se nije imalo gde drugo, Fontana je bila i deo mog života i odrastanja ali sam mnogo više volela da lutam po ono malo ulica koje smo imali u centru. Volela sam da idem do Tvrđave, da šetam po keju, da obilazim predgrađa, čak smo se i kupale u Dunavu na Veslačkom. To je danas nezamislivo…
I jedva, jedva sam čekala da odem iz Smedereva i da prestanem da znam sve o svakom, da prestanu da važe uski krugovi dometa, da ne postoje više ekipe, dozvole, etikete, prošlosti, susreti, šuškanja. Da nisam predmet merenja dok provodim svoje vreme i živim svoj život, da imam slobodu odlučivanja, rasta, razvoja, bez obzira na to čija sam ćerka, u koga sam bila zaljubljena, kako izgledam, s kim se družim…
Imam 46 godina i opet sam na trgu, ovog puta jednom novom, digitalnom – stojim i gledam kako šetaju najsređeniji, najbogatiji, najglasniji
Imam 46 godina. I da vam kažem – sve je ovo Fontana. Došla sam u Beograd koji je veće korzo od onog smederevskog. Pravila koja su važila za trg kod crkve su pravila koja važe svuda. Iza kosmpolitskog imidža, Beograd je skupio sve zakonitosti korzoa od sto metara i najviše ih sprovode oni koji se najviše izdaju za neke „gradske likove.“ U Parizu mi je jedan sagovornik odgovorio na pitanje: „Kako je živeti u Parizu?“ na sledeći način: „Ako znaš kako da živiš u Beogradu, znaćeš i u Parizu.“ Stvari koje su mi smetale na Fontani, smetaju mi i danas. Najglasniji koji privlače pažnju, najagresivniji koji uspostavljaju svoje zakone, međe koje je neko drugi odredio a mi moramo da poštujemo, fiksni mindset koji čuva sistem da se ne menja, „lov na veštice“ s vremena na vreme kada se neko ne bi uklapao u većinu, hijerarhija je počivala na novcu, statusu i sili, veze i vezice koje je Nušić stručno opisivao i koje nikada ne zastarevaju, hvalisanje i nadmetanje… Zato sam mnogo više vremena provodila u svojoj sobi, crtala i maštala o nekom drugom svetu…
Imam 46 godina i opet sam na trgu, ovog puta jednom novom, digitalnom – stojim i gledam kako šetaju najsređeniji, najbogatiji, najglasniji. Kako se na uglovima sramežljivo skupljaju umetničke duše, introvetni koji žele da pripadaju. Krećem se odmerenim zonama i tražim poznat pogled, mesto gde možemo da se smejemo, delimo iskustva, priče o onome što znamo i volimo. Volim da pokažem šta sam novo kupila, da ispričam gde sam bila i kako sam se provela. Utapam se u masi i prepoznajem samo sa onima kojima nije dovoljna vanjština i žele nešto drugo…
Ali sve više i sve češće, volim da se zatvorim u sobu i crtam… I maštam o nekom drugom svetu.
Ako ste znali da se izborite na Fontani, izborićete se i u arenama u kojima masa tapše. Ako ne… Ima jedan svet u kojem se susrećemo, mi – tiši ljudi.
Pročitaj i: Fizika štiti prošlost: zašto se Orfej zaista okrenuo?
Tekst i foto: Jasmina Stojanović
