„Sve je vrlo jednostavno“, ponavljao nam je s osmehom na licu, mešajući matcha čaj strpljivo i prisutno u svakom pokretu, japanski zen učitelj Tosei Shinabe na zen sesiji u Cirihu u predivnom ambijentu AGOBAY studija. Tosei je poznat po savremenom, direktnom pristupu meditaciji i dijalogu sa zapadnom publikom i deluje u okviru zen zajednice povezane sa manastirom Kennin-ji u Kjotu – jednim od glavnih središta Rinzai škole u Japanu

Prvi put kada sam primetila njegov rad bili su kaligrafski postovi na Instagramu, dubokih poruka ali savršene jednostavnosti i smirenosti. Počela sam da ga pratim i sami prizori koji su podržavali te reči pozivali su me u prostor koji je delovao istovremeno geografski dalek i poznato blizak.

Kroz objave – AGOBAY i Toseijevu umetnost – nisam imala osećaj da gledam sadržaj, već da prisustvujem trenutku. Da zaista osećam kišu kako pada u pravilnim, gotovo meditativnim tokovima po drevnoj mahovini, po pažljivo grabuljanim kamenim linijama i zakrivljenim crepovima krova Rjosokuina, zen budističkog hrama starog više vekova. Da čujem tiho škripanje starog drveta natopljenog godinama koje vodi ka velikoj prostoriji ogoljene lepote, sa tatami podovima, papirnim paravanima, jednostavnim, kaligrafski svicima na zemljanim zidovima. Da osećam hladan vazduh i čujem kanap kako se savija u rukama…

Znala sam istog trenutka da želim da učim meditaciju od Tosei Shinabe, ali nisam znala kako. Poslala sam poruku preko Instagrama sa upitom da li je moguće doći u hram i učiti tamo, da li primaju strance i da li je moguća obuka na engleskom. Poslala sam bez posebnog očekivanja da će stići odgovor, ali posle dva dana – Tosei je odgovorio. Uz izvinjenje da je njegov engleski loš, napisao je da postoji samo obuka u Kjotu i to na japanskom ali da je zazen svakako praksa tišine, ali da priprema neke programe u budućnosti koje mogu da pratim preko sajta. Tako sam narednih meseci proveravala mogućnosti i razmišljala i zamišljala kako da odem u Kjoto. Ali univerzum nas sluša i odgovara na impulse našeg srca. U junu mi je stigao mejl od AGOBAY da Tosei dolazi u Cirih i da će održati zazen meditativne sesije namenjene radoznalim početnicima. Ukorenjena u vekovima japanske tradicije, zazen je sedeća praksa usmerene svesnosti u kojoj Tosei vodi učesnike da posmatraju dah, misli koje se iz daha rađaju i suptilnu granicu između sopstva i nepomičnosti. Istog trenutka sam uplatila i rezervisala mesto i pripremila se za Cirih.

U svedenom, modernom i japanskim duhom prožetom enterijeru AGOBAY studija, u maloj grupi uglavnom polaznika iz Švajcarske, Tosei je preneo duh hramova, smirenost vekovne prakse i elegantnost svesnosti i prisutnosti. Počeli smo ceremonijom čaja. Voda se zagreva do tačne temperature. Prah matcha čaja se pažljivo meri, prosejava, zatim umeša bambusovom metlicom dok ne dobije gustu, svilenkastu teksturu. Pokreti su precizni, ali bez napetosti. Sve je svedeno na odnos ruke, daha i pažnje. I već tu, za stolom, u razmeni poštovanja, počinje meditacija. Ovaj ritual postaje most između svakodnevice i sedenja, između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg prostora u koji ćemo tek ući.

„Svako može da praktikuje zazen meditaciju“, rekao nam je Tosei. „Ona ne traži da verujete u bilo šta, zato ne dolazi u sukob sa drugim religijama ili uverenjima. Dovodi do promene u načinu na koji posmatrate sebe i druge. Postajete svesni sopstvene nesvesnosti i počinjete da je uočavate.“

Zazen počinje sedenjem. Telo pronalazi svoj položaj – stabilan, ali ne ukočen. Dlanovi se spuštaju jedan u drugi, kičma se uspravlja, pogled ostaje blag i spušten. Nema zatvaranja od sveta, već drugačijeg odnosa prema njemu.

I kada zvuk označi kraj, ništa spolja nije promenjeno. A ipak, način na koji stojiš, hodaš, gledaš – sve nosi trag tog sedenja i zajedničkog deljenja.

Tosei Shinabe dolazi iz tradicije stare više vekova, ali govori jezikom sadašnjeg trenutka. Njegova praksa nije egzotična, niti je sakrivena duhovnim metaforama. Ona je precizna, gotovo asketski jednostavna: sedi, diši, posmatraj. Često naglašava da zen nije filozofija niti religijska doktrina, već „praksa direktnog uvida u prirodu uma“. Njegov stil je smiren, ali intelektualno precizan – često koristi jednostavne primere iz svakodnevnog života kako bi približio zen bez mistifikacije. Pored podučavanja zazen meditacije u Japanu i inostranstvu, posvećen je i tradicionalnim zanatskim praksama, uključujući ručnu izradu kekkai seki kamenih obeležja, koje započinje od samog izbora kamena i ručnog pletenja konopca.

A možda najviše od utiska koji je bio preplavljujuć lepotom te jednostavnosti ali vredne tradicije, očarala me je ljubaznost i pristupačnost samog Tosei i njegove supruge Aoi – koja nije formalna, već prirodna – u načinu na koji slušaju pitanje do kraja, u pažnji kojom biraju reči, u spremnosti da objasne bez pojednostavljivanja. Otvorenost za ovaj intervju pred vama nije bila stvar protokola, već iskrenog dijaloga i povezivanja. U njihovom pristupu oseća se ista ona zen disciplina o kojoj govore. I upravo ta kombinacija jasnoće i topline čini da se tradicija, stara vekovima, doživi kao živa i dostupna.

Šta za Vas danas znači „praksa“, izvan forme zazena?

Rađamo se ne znajući jezike, ali kako rastemo, učimo nazive bezbrojnih stvari i događaja i počinjemo da mislimo logički kroz jezik.
Često sposobnost da razumemo i objasnimo stvari rečima smatramo sinonimom za „rast“, i retko dovodimo u pitanje tu pretpostavku.

Međutim, jezik nije ništa više od pogodnog sistema simbola koji ljudi koriste da bi jedni s drugima delili zajedničko razumevanje.
Jezičke oznake koje pridajemo stvarima samo su etikete koje nam pomažu da ih prepoznamo; one nisu same te stvari.
Iako je jezik koristan, skloni smo da zaboravimo da on sadrži mnogo manje informacija nego sama stvarnost.

Vežbati kroz sopstveno telo, verujem, predstavlja suštinski proces razumevanja – kroz neposredno iskustvo – onoga što se ne može u potpunosti shvatiti samo kroz jezik.

Kako se vaše razumevanje „tišine“ menjalo tokom godina?

Ovde tišinu razumem kao suprotnost govoru.
Govor je za mene čin jezičkog tumačenja nekog događaja i reagovanja na njega kroz jezik. Drugim rečima, on podrazumeva nesvesni proces prevođenja iskustva u reči.

Kao što sam pomenuo u odgovoru na pitanje o praksi, sama priroda jezika neizbežno uzrokuje da se veliki deo informacija izgubi u prevodu iz same stvarnosti.
Tišina je, stoga, čin svesnog zaustavljanja tog procesa jezičkog prevođenja ili uzdržavanja od izražavanja već umanjenog razumevanja kroz govor.

U tom smislu, tišinu vidim kao pokušaj da se primi i zadrži ono što se gubi kada se iskustvo svede na jezik.

Kao učitelj, kako vodite druge da veruju sopstvenom neposrednom iskustvu?

Verujem da je izuzetno teško tačno podeliti neposredno, proživljeno iskustvo s drugima samo putem jezika.
Zato ne mislim da je moguće da ja sudim da li je nečije lično iskustvo ispravno ili pogrešno.

U zenu postoji pojam poznat kao Daigidan – „Velika sumnja“.
Pojednostavljeno, i bez straha od pogrešnog tumačenja, može se razumeti kao: „Preispituj sve.“

To znači da čak i ono što se uobičajeno prihvata kao zdravorazumsko, ili u šta svi bez sumnje veruju, treba ispitati kroz sopstveno telo – osetiti, razmotriti, vežbati i prosuditi na osnovu proživljene stvarnosti.

Verujem da se to odnosi i na sopstvena neposredna iskustva.
Čak ni lična iskustva ne bi trebalo da postanu nešto za šta se vezujemo. Umesto da se zaustavimo na jednom iskustvu ili razumevanju koje iz njega proističe, stav prakse jeste da se nastavi beskonačno ispitivanje.

U zenu postoji pojam poznat kao Daigidan – „Velika sumnja“

Kako integrišete zen praksu u svakodnevni život?

Za mene, stalno postavljanje pitanja šta je zen – svakog pojedinačnog dana – samo po sebi predstavlja moju zen praksu.

Često se kaže da se zen prenosi kroz tišinu i delovanje, a ne kroz reči. Kako prenosite ono što se ne može verbalizovati?

Verujem da je, do određene mere, moguće objasniti tehniku zazena kroz jezik.
Međutim, neverbalna, neposredna iskustva ne mogu se zaista preneti ni na koji drugi način osim kroz ličnu praksu i iskustvo pojedinca.

Zato verujem da je jedini način – sedeti zajedno.
Istovremeno, takođe verujem da je i sam moj način života oblik izražavanja.

U ovako brzom svetu, kako doživljavate „vreme“?

Ljudi često kažu da se svet kreće sve brže i brže, ali ja to ne vidim na taj način.
Promena se oduvek dešavala u svakom trenutku, u svakoj epohi – ništa nikada nije ostalo nepromenjeno.

Da li nešto deluje brzo ili sporo subjektivno je. Ako neko veruje da je brzo, tada će mu tako i delovati.
Baš kao što se kretanje zvezda nastavlja onako kako je oduvek bilo, ritmovi prirode Zemlje ostaju nepromenjeni – kao i ljudska bića.

Verujem da ideja o tome da je vreme brzo ili sporo postoji samo kao uverenje u umu svakog pojedinca.

Bol ponekad može poslužiti kao ulazna tačka za postajanje svesnim sadašnjeg trenutka. Da li smatrate da je to tačno?

Da, verujem da može.

Koja je razlika između „predavanja“ i „odustajanja“?

Predavanje je namerna nedelatnost.
Odustajanje je nenamerna nedelatnost.

Predavanje je aktivna, svesna nedelatnost.
Odustajanje je pasivna, negativna nedelatnost.

Predavanje je afirmativno puštanje.
Odustajanje je rezignirano puštanje.

Kako se odnosite prema svom mlađem sebi, iz vremena kada ste prvi put krenuli ovim putem?

Moj mlađi ja zapravo ne postoji u stvarnosti.
Smatram ga ničim drugim do „nesigurnim sećanjem“.

Kada se prosvetljenje ne posmatra kao događaj već kao način življenja, šta ono postaje?

Ne verujem da se prosvetljenje može definisati.

Kako zen može da nam pomogne da ostanemo otvorenog srca dok se suočavamo sa patnjom savremenog društva?

Tako što se direktno suočimo sa stvarnošću patnje, tiho je analiziramo i promišljamo sve dok u to ne budemo potpuno uvereni, možda će u nekom trenutku postati moguće – pustiti je.

Pročitaj i: Kroz tugu do celovitosti: O rani majke, nežnosti i duhovnoj hrabrosti žena

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Privatna arhiva Tosie Shinabe, Jasmina Stojanović