Sram je jedna od onih emocija o kojima najradije ćutimo. Naučeni smo da ga skrivamo, potiskujemo, zamaskiramo osmehom ili racionalizacijom. Ali sram, koliko god bio neprijatan, nosi važnu poruku: on je pokazatelj naših potreba, ranjivosti i delova nas koji traže nežnost, a ne osudu

Savremena psihologija sve više ukazuje na to da sram ne mora biti destruktivan — naprotiv, može postati važan deo procesa samospoznaje, ukoliko ga prepoznamo i naučimo da ga razumemo.

Ovaj kratak tekst sa dr Milenom Bratičević istražuje kako se sram javlja, zašto je toliko prisutan u savremenom životu i kako možemo izgraditi kulture u kojima emocije nisu tabu, već prostor za rast.

U savremenim pristupima mentalnom zdravlju, kako danas razumemo ulogu srama? Da li je moguće da nas on, umesto da nas razgrađuje, zapravo vodi ka dubljoj samospoznaji?

Sram je emocija koja može vrlo negativno da utiče na mentalno zdravlje. Kao i ostale negativne emocije, sram ukazuje na to da neke važne potrebe nisu zadovoljene. Stoga je bitno da umemo da prepoznamo negativnu emociju, ne da se identifikujemo sa njom, već da je koristimo kao alat za dublje razumevanje našeg unutrašnjeg stanja.

Osećaj srama je često hroničan, dakle nije vezan samo za jednu situaciju, već je generalizovan te osoba oseća sram u kontekstu mnogih životnih izazova. U tom slučaju može dovesti do osećaja bezvrednosti i neadekvatnosti, što može još više pogoršati mentalno stanje.

Negativne emocije, kao što je sram, veoma su važni indikatori našeg unutrašnjeg stanja, jer ukazuju na nenamirene potrebe

Međutim, ako ne dopustimo da sram postane hroničan i bavimo se radom na boljem razumevanju emocija, možemo spoznati šta je u korenu srama, koje potrebe nisu zadovoljene, koja situacija je bila prvi okidač tog osećaja i kako nam trenutna situacija daje priliku za drugačiju reakciju.

Ovim pristupom možemo naučiti da zaustavimo negativnu spiralu i spoznamo sebe na dubljem nivou. U tom smislu, sram ukazuje na priliku za psihološki i emotivni razvoj i podstiče na lični rast — što je celoživotni proces.

Kako možemo stvarati kulture (u porodici, obrazovanju, kolektivu) u kojima je dozvoljeno osetiti sram, a da to ne postane izvor stida, izolacije ili samoprezira?

Generalno je važno normalizovati negativne emocije i ne insistirati na tome da uvek moramo biti srećni i zadovoljni. Negativne emocije, kao što je sram, veoma su važni indikatori našeg unutrašnjeg stanja, jer ukazuju na nenamirene potrebe.

Problem nastaje kada se previše „zaglavimo“ u negativnim emocijama i postanemo hronično nezadovoljni, samoprezirni i neraspoloženi. Kreativni ljudi imaju sposobnost da osećaju pozitivne i negativne emocije u isto vreme, bez osećaja konflikta. Imaju fluidnost i veliki dijapazon emocija — mogu se osećati srećno zbog stvari koje idu dobro, a nezadovoljno zbog nečega što ne ide najbolje.

Ukoliko normalizujemo sram kao osnovnu ljudsku emociju koja nam može pomoći da razumemo sebe i druge, ako se ne identifikujemo sa sramom već normalizujemo rad sa emocijama kao nešto što je poželjno i što može dovesti do dobrih rezultata, uklonićemo stigmu i pozitivno uticati na mentalno zdravlje u kulturi.

Pročitaj i: Psihologija osuđivanja: od čega zapravo bežimo?

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels