“Mir koji želiš već je u tebi. Osetićeš ga kada tvoj um postane tiši.“ — Eckhart Tolle

Kako je to kad nateraš sebe da izađeš iz svoje intime i pređeš prag zone koju si smatrala zaštićenom? Kad izađeš iz onog prostora gde si bila nasamo sa svojim mislima, iako su one bile neprijatne, mračne, teške i naporne, bile su tvoje – bliske, poznate, predvidljive. Navikla si na njih. Delile ste dobar deo dana, ponekad i noći. Čak i kad si bila okružena drugim ljudima i njihovim svetovima koji su se mešali s tvojim, one su bile tu, negde… Mislila si da su deo tvog identiteta, da moraju biti tu.

A tamo, van zone poznatog, nosila si uznemirenost ispod nasmejanog lica. Krila si strah sa druge strane čvrstog i odlučnog koraka, verujući da tako gaziš sliku o sebi koju ne bi želela da drugi vide. Nosila si tugu iza pogleda ka vrhu planine koji si upravo osvojila – rekao bi tvoj posmatrač i sagovornik nesvestan dubine ponora sa druge strane tog masiva, kojim bi želela da pokažeš snagu koju nikako da zaista spoznaš u sebi…

Čega još ima u tebi?

Poneke besne psovke koje ni za živu glavu ne izgovaraš naglas, jer to ne priliči dobro vaspitanoj ženi.
Poneke teške reči za one koji su na tvoj put nabacili trnje i kamenje, kako bi njihov delovao čist i slobodan, stignuvši pre tebe do iluzije cilja.
Pomalo gorčine, jer nisu sva polja koja si zasejala nadom bila plodna dovoljno da nahrane dušu, koja i dalje gladuje od izneverenih očekivanja…
Osećanje nedovoljnosti, jer ma koliko se trudila, onaj do čijeg ti je mišljenja najviše stalo, nikako da uvidi tvoju vrednost. Stalna panika, teško disanje, srce poludelo od straha jer nisi navikla na promene, na rizik, na izazov, na avanturu. Praznina… Ona najteža, usamljenička, od koje telo oboljeva, a misli beže u senku i mrak.

Samo želim da se podigneš, da sa više tačke pogledaš na svoj, a potom i ljudski život kao takav

Je li to sve što živi u tebi? Pa, to je tako malo, tako prolazno, tako promenljivo i lažno. Nemoj se ljutiti jer ti deluje da umanjujem ova osećanja u tebi. Samo želim da se podigneš, da sa više tačke pogledaš na svoj, a potom i ljudski život kao takav. Prolazni smo, promenljivi, često nesvesni, previše razmišljamo, a opet, slušamo druge. Premalo gledamo u sunce, a previše u senku koja ostaje za materijalnim stvarima.

Umiri se, udahni i zagrli sebe

Prihvati sve to što je u tebi i ono što misliš da je tu, a u stvari si ga izmislila jer si mu davala pažnju svih ovih godina. Zagrli celu sebe – to je sve što imaš. A to je… tako mnogo! Tu je glava na ramenima da je ispuniš dobrim namerama, i novim mislima oteraš težinu. Tu je srce da njime udahneš veru i nadu, i budeš više od fizičkog tela. Svest da preskočiš svaki strah i dođeš do sledećeg vrha sa kojeg ćeš videti sasvim novo prostranstvo. Budi u saglasju sa sobom, ne skrivaj ono od čega bežiš. Podeli to s nekim, sa parčetom papira – biće dovoljno za početak. Podeli to sa platnom i paletom boja… Izvuci sve iz sebe što se nataložilo i udahni ukus slobode! Uskoro, obećavam, mir će ti postati bliži od svih dosadašnjih misli i osećanja…

Dozvoli sebi da se transformišeš onoliko puta koliko ti je potrebno dok ne dođeš do verzije u kojoj si dobro.

Mir je proces koji zahteva istrajnost.

Ne zaboravi da voliš sebe kroz (R)evoluciju.

Pročitaj i: Zlatna senka

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Freepik