Govorim tiho i nosim mir sa sobom…

Ponekad mi je baš teško da zaspim, jer prigrliti san znači biti u miru sa mislima, biti relaksiran i ispunjen poverenjem da sve može biti ili da već jeste dobro. Razmišljam kako se previše dajemo na putevima besmisla. Ostaje malo nas onde gde je smisao sveprisutna energija koja se ne juri već se samo treba uzdići do nje i pustiti da te smisao upije u sebe. Portal je obično na dohvat ruke, ali ne i svest o tome.

Danima razmišljam i o tome koliko je važno biti dobro sam sa sobom. Čak i kad okolnosti nisu prijatne, važno je osvestiti svoj doživljaj i svoj odgovor na njih, i prihvatiti to bez straha od osude i odbacivanja. Imati pravo da budeš isti i licem i naličjem najveća je pobeda koja se osvaja godinama.

Biti slobodan da prođeš kroz emociju u datom momentu jeste moć

Pravo da kažeš da si dobro kad zaista i jesi a da ti ne bude neprijatno što okolina prezire tuđu udobnost jer svoju nema. Pravo da ne moraš skrivati da nisi dobro, jer nisi, zaista nisi i nema svrhe lagati da jesi samo da bi se prividnost mira sačuvala. Nema tog lažnog mira kog nije progutala crna rupa odloženog nemira. Biti slobodan da prođeš kroz emociju u datom momentu jeste moć. Ne potiskivati je, ne racionalizovati, ne lagati sebe i druge.To znači biti sa sobom blizak. Samo tako možemo biti dobro i kad nismo.

I kako posle svega povratiti mir, ili preodenuti svoju tamu u prihvatljivu i promenljivu istinu. Dešava se da jedna rečenica bude dovoljna, nekada i jedna reč koja svojom melodijom zavibrira u nama i opusti čitavo telo i misli se slegnu. Ima je svako od nas, u dubini duše, samo treba da je se seti, a počiva na principu ljubavi za sebe. Kada se umirimo, možemo i da se čujemo.

Ja to radim ovako…

Poželim sebi mirnu noć, ušuškam svoj um u udobne misli, telo u meku, toplu posteljinu i zatvorim oči. Dolaze mi slike, podrhtavaju i mutne su od pomešanih osećanja koje imam za dan koji je iza mene, i za dan koji me čeka. Lepota i neizvesnost. Dosada i neizdrž. Volja i očaj. Radost i strah. Utišavam glasove koji bi da nadjačaju ono prijatno. Menjam tok misli i nametljivo biram nove slike u koje gledam dok žmurim i prizivam san.

Biram sebe, prihvatam svoje mane i nedostatke, prihvatam sve što nije u mojoj moći i iznalazim snagu da ostalo već sutra menjam, jer mogu, to što mogu to i hoću. Pobeđujem srcem, svetlo me grli i znam da će sve biti dobro. Dobro je i biće još bolje. Ne ostavljam mesto za sumnju i strah, brišem gumicom nade svaku ideju koja bi da zamrači ovo sveto mesto među javom i med snom.

Ne uskraćujte sebi mir bekstvom iz sadašnjeg trenutka. Upravo suprotno, dozvolite sebi da se nađete tu gde jeste, osetite svu lakoću boravka u sada, bez misli o prošlom i budućem, naprosto tu ste, upijte boje, mirise, zvukove, teksture prostora s kojim ste trenutno jedno i dišite…

…

Sa poslednjim gutljajem minulog dana, šaljem melanholiju u prethodni plan. Pravim mesto za tople misli, mekane ideje, neke glatke reči i pustam ih da se roje…

Noći su za laganost.

Laku noć

Pročitaj i: Vežba za rad sa unutrašnjim kritičarem

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Freepik, Unsplash