Koliko često gledamo u nečiji potencijal koji ni sam ne vidi? Koliko smo puta, vođeni tim pogledom, ignorisali ponašanja, osećanja, ili tišinu koja nam jasno govori sasvim drugu priču?

Postoji jedan trenutak tišine — kada nekoga gledamo ne onakvim kakav jeste — već kakav može da bude. To je pogled koji upućuje svetlost ispod puno slojeva, koji prepoznaje neiskazano, koji projektuje ono što još nije postalo, a možda nikada ni neće postojati. Nekada može ozbiljno da zavara. Često, ne znajući, zagledani smo u potencijal, a ne u stvarnost, odnosno ne testiramo dobro realnost svojih odnosa. U razgovoru sa svojom prijateljicom Jasminom, duboko smo dodatkle ovu temu koja me je motivisala i da napišem tekst jer je zapravo zajednička mnogim odnosima.

Ponašanje, ne reči

U odnosima, ponašanje je često najiskreniji ali i  jedini jezik, hteli da priznamo to ili ne. Možemo slušati, tražiti značenja, racionalizovati osećanja, žmuriti — ali ponašanje je ono što ostaje kad sve drugo nestane. To važi apsolutno za sve odnose od familijarnih, poslovnih, prijateljskih…
Da bismo istinski razumeli dinamiku odnosa, potrebno je da obratimo pažnju na ono što se radi, a ne toliko na ono što se govori, upravo zbog toga što se često dešava da ono što se govori nije u korelaciji sa ponašanjem i dovodi do toga da postajete u pravom smislu reči „izbezumljeni“ ili „isterani iz pameti“.

Komunikacija uma

Pokušaću ovaj proces i dinamiku bolje da objasnim slikovito i praktično kroz Tarot kao multidisciplinarni alat za lični razvoj. U maloj arkani simbolika MAČEVA — element vazduha, uma, reči i konflikta — oslikava mnoge unutrašnje borbe kroz koje prolazimo u komunikaciji u odnosu na emocije i svega što se dešava sa nama i našim odnosima.

Faza ili stanje emotivne zamrznutosti, odnosno „Dvojka mačeva“:

Unutrašnja podeljenost. Um traži logiku, srce oseća nemir. Emocije su često potisnute jer ne znamo kako da ih izrazimo. U tom stanju „emocionalnog zamrzavanja“, pokušavamo isključivo i samo da mislimo, smislimo i racionalizujemo osećanja, umesto da ih osetimo. Mačevi – odnosno um su preko srca. Prave mentalnu zaštita od emotivne istine. Šta se tu dešava: To je stanje kada ne umemo da prepoznamo šta osećamo.  Štitimo se od toga, pa idemo u mentalnu analizu. Pokušavamo sve da „razmislimo“, ali da se ne pomeramo, da sve ostane baš tako kako mislimo. Ništa se ne dešava, ali sve je jako teško. Telo je u tim situacija prilično napeto. Jedno stanje zbunjenosti i nemogućnosti da se donese odluka. Najbolje je da se zaštitimo kroz mentalni mehanizam. Često iza toga ide dublji sloj da nije bezbedno da izrazimo šta osećamo, zato se zaledimo i ulazimo u stanje podeljenosti odnosno unutrašnjeg konflikta.

Faza „Ja sam u pravu“, odnosno „Petica mačeva“:

Ne biram reči kada ih izgovaram već mi je važno da isteram pravdu. Da dokažem da sam ja u pravu. Od jednog od mojih mentora, Tomislava Kuljiša, osnivača IPD International i integralne telesne psihoterapije. Naučila sam koliko je važno razumeti emocionalni razvoj u ranim godinama. Ali možda još važnije: šta radimo sa tim znanjem kasnije? Jedan od ključnih uvida je koncept tzv. „crno-belog kontejnera“ – mehanizma koji nastaje u ranom odnosu sa mamom. Dete ne može da integriše da neko može biti istovremeno i dobar i loš. Ili jesi ili nisi. Ako si ti u pravu, znači ja sam loš. To ne dolazi u obzir. Dakle, ti moraš biti loš, a ja u pravu. Ovaj obrazac često viđamo kod vrlo obrazovanih, uspešnih ljudi — jer emotivna zrelost ne prati nužno intelektualnu, apsolutno nema veze sa koeficijentom inteligencije. Čak je izuzetno i pristutan obrazac kod visoko intelektualnih i uspešnih ljudi. U konfliktu, oni se bore kao da im život zavisi od toga ko će biti u pravu.

Razne tehnike ličnog razvoja mogu pomoći — ali ukoliko nisu povezane sa emocijama, one često bilduju samo um i ego

Zvuči li poznato: „Bili smo najbolji prijatelji, ali od kad mi je rekao to i to — za mene je mrtav ne postoji. Ne želim da znam za njega“. Od „belog“ postaje „crni“. Bez nijansi. U tom stanju reči postaju oružje (mač koji seče), a kontakt nestaje. Problem nije u drugačijem mišljenju, već u nemogućnosti da sagledamo razliku bez osude. Kad osoba ne razvije kapacitet za „sivu zonu“, ona ostaje zaglavljena u dečjem obrascu emocionalnog funkcionisanja. U kontaktu sa takvim osobama, često se oseti intenzitet ljutnje, impulsivne reakcije dominiraju, čak i kada za to nema realne pretnje, kada niste ništa loše uradili toj osobi ili kada vam ta situacija izgleda zapravo bezazleno. Iza svega stoji nedovršeni emocionalni posao – rana u kojoj konflikt znači gubitak lične vrednosti.

Faza „Distanciranje od konflikta“,  odnosno „Šestica Mačeva“:

Pokušaj da „odveslamo“. Faza u kojoj ipak malo nešto i osećamo. Samo želimo da nestanemo. Racionalizujemo ono što nas boli. Um traži i deluje kao da je našao bezbedno rešenje, vreme je za odlazak. Međutim, telo i dalje ostaje u toj istoj emociji, odnosno emotivnoj paralizi. Posle nekog vremena opet dolazimo na istu priču jer racionalizovana emocija ponovo „ispliva“ u drugom obliku.

Faza  „Manipulacija“, odnosno „Sedmica Mačeva“:

Neko ko se uvek izvuče, jer zna vrlo dobro kako da poveže činjenice tako da izgledaju smisleno, iako sakrivaju pravu suštinu. „Catch Me If You Can“. To nije otvorena agresija, niti iskren dijalog — već rafinirani, svesno, možda ponekad i nesvesno razvijen mehanizam izvrtanja istine, često uz visok IQ, veštinu govora, elokvenciju i šarm. To je osoba koja zna kako da „okrene priču„, da izostavi ključni deo, okrene ga, ne laže nikada direktno – ali vešto formira narativ tako da drugi poveruje baš u ono što ona želi da predstavi, nametne kao stav ili mišljenje za okruženje. U odnosima ovo može delovati zavodljivo, pronicljivo, „zanimljivo“ — ali često ostavlja drugu stranu zbunjenu, mentalno iscrpljenu i emocionalno nesigurnu. Komunikacija postaje igra dominacije uma, nadređenog i podređenog, a ne kontakt dva bića.

Faza  „Mentalna blokada, analiza, paraliza“ , odnosno „Osmica i Devetka Mačeva“

Mentalna blokada, osećaj blokiranosti i „vezanosti“ u sopstvenim mislima. Strah da kažemo ono što osećamo. Strah od posledica istine. Razne tehnike ličnog razvoja mogu pomoći — ali ukoliko nisu povezane sa emocijama, one često bilduju samo um i ego. Bez rada sa emocijama, sve ostaje površno: simptomi se prikrivaju, ali uzrok ostaje i manifestuje se u različitim oblicima.

Faza 5 „Telo i transformacija“ , odnosno „Desetka Mačeva“

Slom. Um kapitulira. Dolazi kraj iluziji kontrole — jedini mogući izlaz vodi kroz emociju, kroz telo, kroz prihvatanje. Kako kaže Gábor Maté u knjizi „Kad telo kaže ne“: „Trauma je u telu smeštena“. Telo na kraju uvek izražava ono što um potiskuje. Telo može da nosi potisnute emocije i nerazrešene obrasce do određene tačke — a onda kreću lomovi, protest. Taj protest kreće lagano, neprimetno i najpre sofisticirano, pa prelazi u sledeće faze kroz anksioznost, hronične bolove, auto-imune bolesti, probleme sa kožom, depresiju, iscrpljenost, emocionalnu zatvorenost i na kraju ozbiljne bolesti. O tome danas svedoče brojna istraživanja sa relevantnih univerziteta, ali isto tako i rad savremenih praktičara kao što su: Tony Robbins, koji je iz NLP-a daleko evoluirao ka radu sa telom i fiziologijom, koji nam je uskoro dolazi u Beograd – koji povezuje svest, telo i energiju, ili sjajni Joe Dispenza, koji spaja neurobiologiju i kvantni pristup promeni stanja kroz različite meditativne tehnike.

Emocije koje ne prepoznajemo i ne komuniciramo ne nestaju — one se smeštaju u telo. U mišiće, u stomak, u napetost vilice, u nesanicu, u napade panike, u tihu tugu koja nas sistemski ubija. Bez emocionalnog rada, razvoj se često pretvara u sofisticiranu iluziju kontrole – spiritualni turizam, zaobilaženje ili mentalni „biohacking“ bez stvarnog  i istinskog kontakta sa sobom.

Kada ovo sve vratimo i preslikamo u perspektivu odnosa na različitim nivoima, razmislite koliko je to slojevito i duboko. Koliko zapravo imate emotivnog kapaciteta za neke odnose, koliko ih duboko razumete? Koliko osoba preko puta ima potrebe, želje i razumevanja za drugi pogled? Odnosi nisu samo mesta razmene osećanja. Kažu da ono što nam se ne dopada kod nekog drugog mi imamo u sebi. U određenim trenucima život nam servira baš te osobe  kao ogledala u kojima vidimo zapravo svoje rane, očekivanja i obrasce. Tako da nama nije potreban „savršen prijatelj ili partner“, koji uvek potvrđuje svaki aspekt naše ličnosti.

U određenim trenucima život nam servira baš te osobe  kao ogledala u kojima vidimo zapravo svoje rane, očekivanja i obrasce

Potreban nam je neko ko će stvarno komunicirati sa nama. Neko kome je duboko stalo do toga da se osećamo dobro. Neko ko razmišlja svojom glavom, što apsolutno znači da se nekada neće složiti sa nama, već će nas motivisati da se preispitamo, ali isto tako preispitaće i sebe. Zato nije samo poenta gledati u nečiji potencijal i biti njime zadivljen. Moguće je da neko svoj potencijal nikada ne ostvari. Svesno, prateći ponašanja, reakcije sopstvenog tela i emocija možemo istinski da komuniciramo. Da biramo ne ono što bi moglo da bude — već ono što zaista jeste.

Tekst: Ivana Jelovac, autorka HEALING WITH PURPOSE – holističko spiritualnog koncepta ličnom razvoju koji spaja znanja iz psihologije, energetske psihologije, integralne telesne psihoterapije, tarota, astrologije, numerologije i praktičnih metoda poput Human Design-a. Pristup nudi duboke, integrisane alate za one koji žele da se hrabro suoče sa svojim unutrašnjim svetom, prepoznaju svoju autentičnost i pronađu harmoniju u svakodnevnom životu. Ivanin rad možete pratiti na IG profilu @healing_by_tarot_

Foto: Tarot deck: Wind Moon Tarot Magic, Pexels