„Nemoj da budeš tužna dok spremaš hranu, sećaš se kako su svi plakali na svadbi Pedra i Rosaure kada je Tita pripremala svadbenu tortu i začinila je svojim suzama“, ponavljam sebi svaki put kada se odlučim za neku gastronomsku bajalicu

Recepti i kuvanje su mi magični čin prizivanja energija i njihovih stapanja sa namirnicama, ispisujući rukama priče, misli i namere. Od kada sam kao klinka pročitala knjigu „Kao voda za čokoladu“ Laure Eskivel u kojoj je Tita de la Garsa entuzijastična kuvarica i njene emocije su sastavni deo jela koja priprema, uvek razmišljam o tome ko stoji iza jela čije zalogaje unosim i sa kakvim emocijama ga je pripremao.

Isto tako, sebi sam zadala mantru da hranu pripremam kada sam srećna. Nije to tako lako. Počnem puna entuzijazma, a onda se odmotaju čudne igre mojih ruku sa stvarima, sastojcima, činijama, noževima, i kao da se razdvoje glava, srce i ruke i postanem neka nezgrapna zverčica koja pokušava da zauzda oživelu kuhinju.

I toliko istine ima u tome što sam sada rekla: da biste kuvali, istinski, onako kako ja vidim, sve treba da bude poravnato i usmereno na – recept, korake i rezultat. Nekome je to prirodno, a nekome kao što sam ja je izazov.

Sebi sam zadala mantru da hranu pripremam kada sam srećna

Glavom idem kroz posao, racio i analitika su mi u tome jača strana, organizacija, fokus, multitasking, ali iskreno – svemu sam se tome naučila iskustvom i radom, želeći zapravo da stvorim uslove u kojima bih mogla da slušam i živim – srce. A ono je pomalo ludo, nestalno, željno, široko, otvoreno, i poleti čim nešto zatitra i učini se da je dovoljno primamljivo. I onda dolaze ruke – koje su nekada vešte, a nekada ih posmatram i pitam se čije li su. One su kao produženi instrument koji čas sluša glavu, čas srce, a često imaju i svoj život. Traže da nešto rade, da stvaraju, ali su stegnute pitanjima, kritikom, analitikom. Eh, da, one su kolateralna šteta moje podeljenosti na stvari koje radim glavom i one u kojima me vodi srce.

Moja sala za trening fokusa

U kuhinji se potpuno pogubim, razdelim. Jer tu ne možeš da juriš i forsiraš, ne možeš da brzaš, postoji tačno vreme i temperatura. Ne možeš mnogo ni da improvizuješ, osim ako nisi majstor koji je savladao sva pravila pa može da ih ruši bez razmišljanja. Vatra mora da bude stabilna i odgovarajuća, mešanje mora da bude strpljivo dok se masa ne sjedini na pravi način, čak i seckanje i rendanje i posipanje imaju svoju dozu i kosmičku pravilnost koju je čovek uhvatio i pretočio u recepte.

I uvek je do osobe. I njene energije.

Ova moja kuhinjska letnja avantura počela je kada sam se posvetila surfovanju kroz nežan, topao, mirišljav blog Vegetarijanka u kuhinji i naišla na recepte za salamu od leblebija, pitu od prosa, kolačiće od ovsa – raznolike vege-delicije koje sam odmah poželela da napravim.

I tako sam osetila nadu u svojoj zaleđenosti da se ponovo okušam u kuhinji, koju sam sramno napustila kao gubitnik ove veštine jer moja jela se svode na ono što može da se „smuti, prospe i zapeče“.

Sve što je jednostavno nije i lako

Pronašla sam stotinu razloga zašto ne bih mogla da krenem sa komplikovanim receptima, i izabrala sam onaj koji mi je delovao jednostavno a za mene ostvarivo:

Veganska sladoled torta sa višnjama

Sastojci:

Za podlogu:

• 150 g ovsenih pahuljica
• 15 svežih urmi
• 2 pune kašike kakaoa
• 1 puna kašika rastopljenog kokosovog ulja

Za fil:

• 450 g očišćenih odmrznutih višanja (negde oko 650 g mereno sa košticama, pre odmrzavanja)
• 1 zrela banana
• 10 svežih urmi
• 1 kašika mlevenog lanenog semena

Priprema:

Urme potopiti u toplu vodu i ostaviti 15-ak minuta. U seckalicu (najbolje bi bilo da je sa dva sečiva, malo jača, a ako je manja možda ćete morati da miksate iz dva puta) staviti pahuljice, kakao i ulje. Urmama izvaditi koštice. Vodu u kojoj su bile sačuvati. Staviti u seckalicu 15 urmi i miksati. Postepeno dodavati samo pomalo vode u kojoj su bile urme, kako biste dobili gustu kompaktnu smesu nalik pasti. Pripremiti kalup prečnika 20 cm, obložiti ga papirom za pečenje i izručiti dobijenu smesu. Lepo kašikom izravnati, pa staviti u frižider.

Seckalicu ne morate prati. Staviti sada u nju očišćene višnje ( bez soka koji su pustile), bananu isečenu na komade i 10 očišćenih urmi. Lepo izmiksati. Dodati laneno seme i umešati kašikom.

Izvaditi podlogu iz frižidera i preko nje naneti fil. Staviti u zamrzivač (ili friz) na bar 3 sata. Za to vreme se neće zalediti, ali će se dovoljno stegnuti i ohladiti. Ako je tamo ostavite duže i pustite da se skroz zaledi, onda biste morali da je izvadite jedno pola sata pre služenja. Ja sam, kad sam je prvi put vadila iz friza, odmah isekla sve parčiće, i onda samo po potrebi vadila koliko mi treba, nije morala cela tortica da se otapa. Uvek bih malo ranije izvadila parče iz friza, da se malo opusti, da ne bude baš ledeno.

Miksuj sastojke, miksuj emocije

„Budi srećna dok praviš tortu, da se svako nasmeje kada uzme zalogaj“, ponavljam. „Seti se kako je zbog uboda trna nekoliko kapi Titine krvi završilo u sosu od ružinih latica, a onda je zbog njene sputane strasti ovo jelo dobilo svojstva afrodizijaka i navelo njenu sestru Gertrudu da pobegne od kuće sa vojnikom iz revolucionarne bande Panča Vilje.“

„Nisi ni poklopac stavila kako treba“, ispravljala me je ćerka Dunja, dok sam se hipnotisano kretala po kuhinji. „Ta čokolada ne može da se secka.“ „Ovo kokosovo ulje ti se otpilo i nakrivilo“, opet me upozorava.

„Slušaj mala“, okrenem se, sada sa narušenom mantrom i slomljenim fokusom o oštrice malog kritičara kome kuvanje ide lagano, genetski, umetnički. „Nemoj samo da mi ukazuješ na probleme, nego mi ponudi rešenje.“

Ova naša vegan torta nije tužna svadbena koju je suzama ukrasila Tita ali nije ni afrodizijak. Ispala je kao neka čudna mešavina odnosa majke i ćerke koji je ispunjen ljubavlju ali porodičnim obrascima koji su isplivali iz nesvesnog onog momenta kada je reflektor naše svesti otišao na grame, minute i stepene.

Nije sve išlo po planu, ali je ukus ispao baš kakav treba za ovu našu jutarnju priču: slatko-kiseo, ispunjen egzotikom urmi i hrskavošću ovsenih pahuljica, ponegde gorči od čistog kakao praha koji sam dodala, i otapa se u ustima kao ljubav koja sve otopi i ostavi za sobom osećaj istrajnosti i složenosti, što je za mene samo kuvanje.

Pročitaj i: Uvek je pravi trenutak za uspeh

Tekst i foto: Jasmina Stojanović