Još pre šest, sedam godina moja kuma Bojana bila je na Zanzibaru i bila je toliko oduševljena da i dan danas priča o tom putovanju. Tada sam dobro zapamtila da je govorila o tirkiznom moru, nepreglednim plažama, nasmejanim ljudima, ali i brojnim pustolovinama koje je tamo doživela. Opremljena svim tim informacijama, shvatila sam da je Zanzibar više nego dobra ideja; zapravo, uvidela sam da bi me mnogo više od evropskih metropola obradovala jedna ovakva destinacija. Generalno, mogu reći da sam pustolov i uvek bih se opredelila za destinacije koje nude razne izlete i avanture, a Afrika definitivno jeste pravi izazov
S obzirom na to da je Zanzibar samo dva sata vremenske razlike više nego u Srbiji, odmah smo se adaptirali, i naravno lako privikli na divnih 30 stepeni (putovali smo početkom januara). Leteli smo preko Katara, gde smo zadržavanje od osam sati iskoristili da prošetamo Dohom. Prvi deo boravka na Zanzibaru proveli smo u Stone Town-u, starom gradu koji je predivan, potom smo zbog safarija dva dana bili na kopnenom delu Tanzanije, a poslednje dane proveli smo na plaži Kendwa.
Tokom 11 dana, koliko smo boravili na Zanzibaru, ni jedne jedine sekunde nije bilo dosadno. Dani su nam često počinjali i u 5 ili 6 ujutru. Ovakav ritam je neophodan da biste, na primer, na vreme isplovili na okean i uživali u raskošnom defileu delfina koji se obično dešava u ranim jutarnjim časovima. Bilo je dosta obilazaka, zapravo išli smo na sve ponuđene izlete i obilazili sve što se moglo obići. Mislim da je to i poenta ovog putovanja, jer se na taj način Zanzibar i Tanzanija mogu najbolje upoznati. Slobodno vreme smo koristili za kupanje, uživanje na plaži, upoznavanje sa lokalnom kuhinjom i kulturom.
Avantura u svetu divljih životinja
Recimo da je safari u nacionalnom parku Mikumi jedan od glavnih razloga zbog kojih sam odlučila da odem u Tanzaniju. Oduševljena sam tom dvodnevnom avanturom koja nudi neverovatan uvid u fantastičan svet divljih životinja, koje su potpuno nesputane i na sopstvenoj teritoriji. Ali, osim samog safarija ceo taj put kroz Tanzaniju dao mi je neverovatan uvid u način na koji ljudi žive u ovoj egzotičnoj i dalekoj zemlji. Takođe, u Jozani šumi imali smo priliku da vidimo endemsku vrstu majmuna, dok smo na jednom od lokalnih ostrva upoznali kornjače koje su posle onih sa Galapagosa, najveće na svetu. Pomenula bih i obilazak prelepih peščanih ostrva koja se usled plime i oseke naizmenično pojavljuju i nestaju, Plavu lagunu, ronjenje sa ribicama kakve nikada pre nisam videla, kao i Farmu začina, na kojoj možete videti kako raste pamuk, biber, đumbir, mango, aloja…
Tokom 11 dana, koliko smo boravili na Zanzibaru, ni jedne jedine sekunde nije bilo dosadno
Dok još nismo otputovali, često smo se šalili kako jedva čekamo da probamo sveže ubran kokos i da pijemo svežu kokosovu vodicu. Ne samo da smo imali priliku da ispunimo želje, već se na farmi začina koju smo obilazili, lokalac popeo na izuzetno visoko drvo kokosa kako bi za nas ubrao nekoliko njih, pritom pevajući i nas pozivajući da ga pratimo u pesmi. Ubrao je zrele plodove i sa neverovatnom lakoćom se vratio na zemlju, dok smo ga mi netremice posmatrali, i dalje pevajući.
Još jedna smešna situacija desila se dok smo plovili brodićem ka obližnjem ostrvcetu, gde je bilo predviđeno da ručamo. U nekom trenutku momak koji nas je prevozio, skočio je u vodu i izronio nekoliko prekrasnih morskih zvezdi. Mi smo u neverici gledali koliko su lepe i nestvarne, dok jedna od devojaka iz grupe nije rekla kako misli da su gumene i da ih je sigurno namerno ostavio tu zbog turista. Naravno, nije bila u pravu, u šta smo se uverili kada smo ih okrenuli, ali to je samo jedna priča koja svedoči o nepojmljivoj lepoti tamošnjeg biljnog i životinjskog sveta.
Važni su ljudi
Putovali smo sa grupom od petnaestak turista iz Srbije i Hrvatske, i ispostavilo se da su svi zaista sjajni ljudi i saputnici. Dosta vremena smo provodili zajedno, pa mi je bilo jako drago što smo tako raznolika, a opet homogena grupa. Kada je reč o samim lokalcima, žitelji Zanzibara su neverovatno srdačni, nasmejani, vedrog duha. Posebno zanimljivi su bili članovi Masai plemena, koje smo sretali gotovo svuda; oni imaju karakterističnu nošnju, svi su isto obučeni i bave se stočarstvom, zbog čega stalno nose štap, čak i na plaži. Ipak, deca su ta koja su potpuno neodoljiva. Gde god da smo prolazili, mališani su nam neumorno mahali, osmehivali se, trčakarali oko nas… Na jednoj od plaža upoznala sam jednu porodicu, odnosno baku, mamu, tetku i dečicu. Došli su na Zabzibar sa Kilimandžara i tu zarađuju izrađujući i prodajući nakit i razne lepe drangulije na plaži.
Mnogo više od kokosove vode, dopao nam se sveže ceđeni sok od manga, drugačiji i ukusniji od onog koji smo ranije probali. Svi smo ga konzumirali u prilično velikim količinama, pa je jedan momak iz naše grupe šaljivo zapitao kako ćemo se snavdevati mangom i sokom po povratku u Beograd. Dopala mi se i kombinacija manga sa čilijem. Takođe, po prvi put sam probala Jackfruit – ogromno voće čiji ukus donekle podseća na bananu, zatim Passion fruit, te baobab koji je jako zdrav i pun vitamina C. Svaku priliku smo koristili da jedemo lokalnu hranu. Morski plodovi, koje ja inače obožavam, dostupni su na svakom koraku po vrlo povoljnim cenama, uključujući na primer i jastoga i najukusniju ribu. Tamošnji obrok često podrazumeva rižu, koju spremaju sa raznim začinima i koja ima odličan ukus. Generalno, hrana je bila vrlo ukusna i zdrava, jer sa plodovima mora, rižotom i voćem ne možete da pogrešite. Bilo je lepo probati i „papajevaču“, rakiju od papaje, koju su neki sa sobom poneli kao suvenir.
Tamošnji obrok često podrazumeva rižu, koju spremaju sa raznim začinima i koja ima odličan ukus
Zanzibar je mesto na kome ćete pronaći prelepe slike – ulične umetnike srešćete na svakom ćošku, a njihovim delima dominiraju naravno životinje i ostali afrički motivi. Pijace su jako živopisne, rade ceo dan i celu noć, a običnih prodavnica na kakve smo mi navikli gotovo i da nema. Kupila sam jednu veliku žirafu kao poklon za sina Lazara, zatim nekoliko posuda i tanjira na čijem obodu su figurice divljih životinja i slične predmete, drangulije i suvenire. Takođe, kupila sam jednu jako lepu haljinu koju je izradila tamošnja dizajnerka, po imenu Monika. Čak sam imala zadovoljstvo da je upoznam i oduševio me je njen mali butik u kome su izložene njene autentične haljine. Kupili smo čuveni čaj sa Kilimandžara, lokalnu kafu, sapune.
I sada, godinu dana kasnije, često se, maštajući, vraćam na Zanzibar i razmišljam o tim divnim, nasmejanim ljudima koji žive jako skromno, u nekakvim kućicama od palminog lišća, bez prozora… ali pod kokosovima palmama, skriveni iza ogromnog drveća banana i okruženi onim najlepšim što priroda može da ponudi. Savršena priroda i nasmejani ljudi koji u toj prirodi pronalaze radost, živeći u skladu sa njom – to je moj najjači utisak.
Tekst: Marina Kotevski / Foto: Unsplash, privatna arhiva
