U transakcionoj analizi, pojam životni skript (Eric Berne, 1961) označava nesvesni plan koji osoba oblikuje u ranom detinjstvu, na osnovu poruka, očekivanja i emocionalnih iskustava u porodici. Taj plan, poput scenarija filma, sadrži likove (uloge), zaplet (ponavljajući obrasci), i kraj (ishodi) koji se neprestano potvrđuju kroz životne odluke i odnose

Opismo rečeno, ljudi žive živote kao da se pridržavaju scenarija koji su napisali još pre nego što su naučili da pišu. Kasnija istraživanja (Steiner, 1974; James & Jongeward, 1971) pokazala su da skript utiče na sve – od izbora partnera do karijere – jer deluje kao unutrašnji okvir značenja. Čak i kada mislimo da biramo slobodno, često samo odigravamo već napisanu scenu.

Skript kao narativ: priča koju ponavljamo

Savremena psihologija i narativna terapija (White & Epston, 1990) ukazuju da čovek razume sebe kroz priče. Način na koji pričamo o svom životu otkriva strukturu skripta. U storytellingu i filmskom scenariju (McKee, Vogler, Field), svaka priča prati put heroja — ciklus poziva, krize i povratka. Isto važi i za lični razvoj: coaching proces je režija novog scenarija, u kojem klijent prestaje da bude nesvesni glumac i postaje svesni autor.

Psihološki okvir: od nesvesne do svesne priče

Istraživanja u oblasti neuroplastičnosti i narrative identity (McAdams, 2001; Siegel, 2012) pokazuju da promene u načinu na koji pričamo o sebi menjaju i neuralne obrasce. Kada re-interpretiramo iskustva – ne poričemo ih, već im dajemo drugačiji smisao – aktiviramo nove puteve u mozgu i redefinišemo identitet.

Čak i kada mislimo da biramo slobodno, često samo odigravamo već napisanu scenu

Coaching i somatske prakse često koriste reframing (promenu konteksta) kao alat: umesto da ostanemo zarobljeni u „pričama žrtve“, počinjemo da prepoznajemo obrasce kao stare scenarije – ne kao istine, već kao narative koje možemo prepisati.

Pisanje novog skripta: svesna dramaturgija života

U psihološkom smislu, kriza je trenutak kad stari skript više ne funkcioniše. Coaching tada postaje prostor za „editovanje“ kada istražujemo koji motivi se ponavljaju? Koji glas pripoveda moju priču – dete, roditelj, odrasli ja, i slično. Pisanje, kao terapeutska praksa (Pennebaker, 1997), dokazano povećava samoregulaciju i emocionalnu jasnoću. Kroz narativni journaling, klijent postaje istovremeno autor, svedok i čitalac sopstvene transformacije.

Svest kao scenarista: između sudbine i slobode

Ako pogledamo život kao film, scenarista i režiser smo mi sami – ali često zaboravimo da držimo olovku. Coaching i svesni rad omogućavaju da precrtamo scene koje nam više ne služe, zadržavajući lekciju, ali menjajući ton. Kao što scenarista zna da svaka scena mora imati svrhu, tako i mi biramo da svaka situacija ima značenje – ne u smislu kontrole, već u smislu svesti.

Naš nesvesni tekst postaje svesno delo onda kada shvatimo da priča nije gotova dok smo živi

Kao što kaže Džozef Kembel: „Moramo biti spremni da se odreknemo života koji smo isplanirali, kako bismo mogli da prihvatimo život koji nas čeka.“ Naš nesvesni tekst postaje svesno delo onda kada shvatimo da priča nije gotova dok smo živi. Kao u filmu – sve dok kamera snima, moguće je napisati novu scenu.

„Priče oko vatre“ je jednodnevni retreat za one koji žele da se oslobode starih narativa i svesno kreiraju novo poglavlje života. 📩 Prijave u toku Pišite na redakcija@vremeza.com.

Pročitaj i: Okupimo se oko vatre da pišemo nove priče: One-Day Retreat „Priče oko vatre“

Tekst i foto: Jasmina Stojanović