Kada je prisutna od najranijeg detinjstva, granica između identiteta i simptoma postaje sve tanja, pa bolest prestaje da bude samo medicinska dijagnoza i prerasta u poznatu unutrašnju dinamiku, kroz koju se doživljavaju sigurnost, odnosi i sopstveno mesto u životu

Konsultantski rad pronašao je mene mnogo pre nego što sam ga sama izabrala. Zamišljala sam sebe kao rediteljku, svetsku putnicu, antropološkinju izgubljenu među udaljenim plemenima, fotografa poput Sebastiãa Salgada, šamanku u Amazoniji, zapisničarku afričkih plemenskih kultura ili čuvara drevnih znanja australijskih Aboridžina. Život je, međutim, ispisao drugačiji put. Ostala sam u Beogradu, a ljudi su počeli da dolaze. Nekada po preporuci, nekada po osećaju, nekada kao da ih je dovela neka nevidljiva nit. Godinama smo sedeli na podu mog improvizovanog studija koji je istovremeno bio prostor za rad, stvaranje, razgovore i duboke unutrašnje procese. Prolazili smo kroz teme koje oblikuju ljudski život – odnose, emocije, porodične obrasce, gubitke, identitet, svrhu i potencijal.

Najveća potvrda vrednosti ovog rada nikada nisu bile metode ni rezultati na papiru, već poruke ljudi koji javljaju da su dobro, da su pronašli mir, promenili život, ostvarili ono što su dugo priželjkivali ili mi šalju fotografije svoje dece koja danas odrastaju u drugačijoj atmosferi, okružena roditeljima koji su sebi dozvolili da rastu zajedno sa njima. U tim trenucima shvatam da nijedno putovanje, ma koliko daleko vodilo, ne može da se uporedi sa osećajem da ste bili svedok nečijeg unutrašnjeg preobražaja i sreće.

Poslednjih meseci intenzivno razvijam sopstvene metode i alate koji su se pokazali izuzetno uspešnim u procesu osvešćivanja i lične transformacije, a posledično tome i isceljenja. Taj put ponekad otvara bolna saznanja, jer istina retko ostavlja čoveka ravnodušnim. Ipak, upravo u susretu sa onim što dugo nosimo u sebi nastaje mogućnost da izaberemo drugačiji pravac. Svako od nas, pre ili kasnije, bira između bola ostajanja u životu koji više ne odgovara njegovoj prirodi i bola rasta koji vodi ka autentičnijem i ispunjenijem životu.

Umesto da odgovore tražimo kroz logiku i razgovor, rad se odvija intuitivno i energetski, uz što manje interpretacija i gotovih saveta

Danas svoj rad razvijam u prostoru koji nazivamo „naše“, verujući da se najvažnije promene događaju onda kada čovek sebi dozvoli da ih doživi, a ne da ih kontroliše. U svom radu u poslednje vreme najčešće koristim autorsku metodu Resursne konstelacije, koja veoma brzo otvara uvide, pokreće promene i donosi nove perspektive. Istovremeno, –

Metoda je nastala kao spoj različitih znanja, iskustava i veština koje sam godinama sticala kroz edukaciju, profesionalni rad i lično istraživanje. Resursne konstelacije usmerene su na informacije koje se pojavljuju u Polju, bez ulaženja u detaljnu analizu porodičnih priča, trauma ili dugotrajne interpretacije prošlosti. Umesto da odgovore tražimo kroz logiku i razgovor, rad se odvija intuitivno i energetski, uz što manje interpretacija i gotovih saveta. Polazim od pretpostavke da se odgovori već nalaze u samoj osobi, a konsultacija predstavlja prostor u kojem oni mogu da postanu vidljivi i dostupni.

Iako rezultati konsultacija često imaju snažan terapijski efekat, one nisu zamena za psihoterapiju, psihijatrijsko lečenje niti stručnu medicinsku pomoć zvanične medicine, već predstavljaju komplementaran proces ličnog razvoja i osvešćivanja. Jedan slučaj iz prakse rada sa resursnim konstelacijama posebno je otvorio vrlo važnu temu, sa kojom se često susrećem u radu, ali ovog puta je bilo zanimljivo eksplicitno i jasno. Delim ga sa vama uz očuvanje anonimnosti i zaštitu identiteta klijenata i dozvolu da pomogne najvišem dobru. 

Najranija sećanja na bolest

U ovoj individualnoj konsultaciji kroz resursne konstelacije sa figurama, klijent je trebalo da opiše predstavnika za bolest, ne znajući šta opisuje. Posle nekoliko trenutaka, izgovorio je rečenicu: “To je razum. Ona nas uravnotežuje. Daje stabilnost. Donosi mudrost. Ona je konstanta.“

Na pitanje kako doživljava predstavnika za život, takođe bez informacije o tome šta figura predstavlja, odgovor je bio potpuno drugačiji. „Ne znam šta je, ne razumem. Deluje kao teret. Kao nešto što se nagomilalo, ali nije nužno negativno.“

Klijent se od samog rođenja suočio sa ozbiljnim zdravstvenim komplikacijama, nakon kojih je usledio dugi niz medicinskih intervencija, oporavaka i novi zdravstveni izazovi. Njegovo najranije iskustvo sveta nije bilo iskustvo sigurnosti, igre ili istraživanja, već iskustvo preživljavanja. Bolest je postala njegov prvi poznati odnos sa stvarnošću. 

Razvojna psihologija odavno pokazuje da se osećaj identiteta ne gradi samo kroz svesna sećanja, već kroz telesko iskustvo koje nastaje mnogo pre nego što dete razvije jezik. Radovi Alana Šora, Besela van der Kolka i Stivena Pordžisa pokazuju da nervni sistem najranije obrasce sigurnosti, opasnosti i regulacije pamti kroz telo mnogo pre nego što nastanu autobiografska sećanja. Upravo zbog toga čovek ponekad oseća (nesvesnu) duboku privrženost obrascima koji mu objektivno donose patnju, jer oni predstavljaju jedino stanje koje njegov organizam zaista poznaje. U takvim okolnostima bolest prestaje da bude samo dijagnoza i postaje identitet, mapa sveta, poznati teren.

Klijent se od samog rođenja suočio sa ozbiljnim zdravstvenim komplikacijama, nakon kojih je usledio dugi niz medicinskih intervencija, oporavaka i novi zdravstveni izazovi

Kada terapeut kasnije predloži mogućnost da se bolest (simbolički) otpusti ili da se uspostavi drugačiji odnos prema njoj, vrlo često se pretpostavlja da će klijent to želeti. Međutim, iskustvo pokazuje sasvim drugačiju dinamiku. Ako je bolest bila prisutna od prvog dana života, ona više nije samo problem koji treba rešiti već je poznata struktura, kontinuitet. Ako je organizam od prvih dana života naučio da svet izgleda kroz bolničke sobe, medicinske procedure, stalno praćenje simptoma i iščekivanje sledeće komplikacije, upravo takvo stanje postaje njegov poznati fiziološki obrazac.

Upravo zato je u ovoj konsultaciji postalo jasno da klijent nije mogao da pusti bolest iz svog unutrašnjeg sistema. Još važnije, nije želeo. Njegov organizam je u bolesti prepoznavao red, predvidljivost i stabilnost, dok je život predstavljao nepoznat prostor bez unutrašnje mape. Tokom celog rada, postojanje bolesti je za njega bilo normalno i prihvatljivo. Posebno jer je ona regulisala i prvi sistem s kojim se susreo – porodicu. 

I bol je organizacioni centar

U porodičnim sistemima u kojima postoji velika količina neizražene tuge, straha ili odgovornosti, bolest ponekad postaje organizacioni centar oko kojeg se oblikuju uloge svih članova porodice. Neko postaje spasitelj, neko negovatelj, neko odustaje od sopstvenog života kako bi ostao dostupan drugima. Sistem tada dobija prividnu stabilnost upravo zahvaljujući postojanju simptoma. Tek kada prestanemo da posmatramo bolest isključivo kao medicinski fenomen, pred nama počinje da se otvara drugačija perspektiva – ona u kojoj bolest postaje deo porodične dinamike, regulator odnosa i način na koji sistem održava ravnotežu. 

Kada se jedan član porodice razboli, odnosi se reorganizuju. Sukobi se odlažu. Emocije drugačije ispoljavaju. Roditelji dobijaju zajednički cilj. Braća i sestre preuzimaju nove uloge. Ljubav se izražava kroz negu. Haos dobija strukturu. Zbog toga u terapijskom procesu nije dovoljno da nestane simptom. Izuzetno je važno da porodica pronađe novi način povezivanja koji više neće zavisiti od bolesti kao zajedničkog organizacionog centra, a za osobu koja konačno prekida svoju vezanost za jedini poznati identitet najveći izazov nije izlečiti bolest, već upoznati život bez nje. Kako izgleda jutro u kojem nemoćno telo više nije glavni izvor identiteta? Kako izgleda odnos u kojem pažnja više ne dolazi kroz brigu? Kako izgleda dan u kojem čovek prvi put upoznaje sebe izvan uloge pacijenta?

Tek kada prestanemo da posmatramo bolest isključivo kao medicinski fenomen, pred nama počinje da se otvara drugačija perspektiva

Savremena istraživanja iz oblasti psihoneuroimunologije pokazuju da su emocionalni obrasci, hronični stres, iskustva iz ranog detinjstva i način na koji nervni sistem reguliše opterećenje povezani sa funkcionisanjem imunološkog sistema, iako nikada ne predstavljaju jedini uzrok bolesti. Upravo zbog toga ozbiljan terapijski rad ispituje kakvu je ulogu bolest imala u životnoj priči osobe i šta se pojavljuje kada ta uloga počne da se menja. Jer čovek uvek bira ono što njegov organizam prepoznaje kao poznato, čak i kada je poznato ispunjeno bolom.

Podeljena organizacija ličnosti

Ovaj rad mi je bio posebno značajan jer je kroz opise predstavnika potvrđivao još jednu hipotezu sa kojom sam se susretala tokom konsultacija. Osobe sa autoimunim oboljenjima su često dolazile sa pitanjima zašto se to njima događa i kako mogu da se izleče. Kao što sam već rekla, konsultacije predstavljaju oblik edukativnog, razvojnog i savetodavnog rada usmerenog na osvešćivanje ličnih obrazaca, resursa i potencijala. Ne predstavljaju psihoterapiju, psihološko ili psihijatrijsko lečenje, niti dijagnostiku ili lečenje bolesti. Ne zamenjuju pregled, savet ili terapiju lekara i drugih zdravstvenih radnika. Simboličke interpretacije, uvidi i metode korišćene u radu ne služe postavljanju medicinskih dijagnoza niti utvrđivanju uzroka bolesti. Fizičke i psihičke tegobe zahtevaju procenu i lečenje od strane kvalifikovanih zdravstvenih stručnjaka. Zato ja nikako ne mogu niti pokušavam da im odgovorim na ta pitanja. 

Međutim, kada čovek sam prepozna obrasce koji godinama upravljaju njegovim odlukama, odnosima i emocijama, često se menja i način na koji doživljava sopstveno telo. Veći osećaj unutrašnje usklađenosti i regulacije može biti praćen promenama u nivou energije, kvalitetu sna, doživljaju bola ili opštem osećaju vitalnosti. 

Kada je reč o autoimunim oboljenjima, tokom rada se pokazalo da osobe sa tim simptomima takođe imaju i ono što su u psihotraumatologiji definisali kao strukturnu disocijaciju ličnosti, Ono van der Hart , Elert Najenhuis i Keti Stil. Kod već pomenutog klijenta, i to je bilo vrlo očigledno. Umesto jednog, za sebe je izabrao dva predstavnika i opisao ih kao mudrost i uplašenog tigra koji nije svestan koliko je jak. 

Kada je reč o autoimunim oboljenjima, tokom rada se pokazalo da osobe sa tim simptomima takođe imaju i ono što su u psihotraumatologiji definisali kao strukturnu disocijaciju ličnosti

Ovde nije reč o višestrukoj ličnosti, već o tome da različiti delovi iste ličnosti ostaju organizovani oko različitih razvojnih zadataka. Jedan deo funkcioniše, radi, preuzima odgovornost, brine o drugima i razume svet kroz razum i kontrolu. Drugi ostaje zarobljen u iskustvu straha, bespomoćnosti i preživljavanja, noseći u sebi ono što nervni sistem nikada nije uspeo da preradi. Kod osoba koje su od najranijeg detinjstva prolazile kroz ozbiljne medicinske intervencije ili dugotrajnu bolest, ovakav obrazac nije redak. Jedan deo razvija izuzetnu racionalnost, disciplinu i sposobnost prilagođavanja, dok drugi ostaje vezan za iskustvo ugroženosti. U tom smislu, simbolika u slučaju mog klijenta može se razumeti kao simbolički prikaz dva organizaciona centra iste ličnosti – jednog koji je naučio kako da preživi i drugog koji je ostao zaleđen u trenutku kada je život tek počinjao.

Ovakva unutrašnja razdvojenost posebno je zanimljiva kada se posmatra u svetlu savremenih istraživanja iz psihoneuroimunologije. Autoimune bolesti medicinski predstavljaju stanja u kojima imuni sistem greškom prepoznaje sopstvena tkiva kao metu imunološkog odgovora. Iako ova činjenica često inspiriše metaforu da organizam „napada sam sebe“, savremena medicina nastanak autoimunih bolesti objašnjava kao rezultat složene interakcije genetske predispozicije, imunoloških procesa, hormonskih uticaja, infekcija i faktora sredine. 

Međutim, poslednjih decenija sve je više istraživanja koja pokazuju da hronični stres, rana trauma i dugotrajna disocijacija mogu menjati način na koji nervni, endokrini i imuni sistem međusobno komuniciraju. Dugotrajna aktivacija hipotalamo-hipofizno-adrenalne (HPA) ose, promenjena regulacija kortizola i trajno povišeni inflamatorni procesi povezani su sa većim rizikom razvoja različitih inflamatornih i autoimunih oboljenja kod osoba koje već imaju biološku predispoziciju. Drugim rečima, istraživanja ne pokazuju da unutrašnji konflikt izaziva autoimunu bolest, već da rane traume i hronična disocijacija mogu doprineti poremećenoj imunološkoj regulaciji i povećati podložnost razvoju bolesti kod osoba koje za nju već imaju biološku osnovu.

Energija namenjena preživljavanju tada ostaje „zarobljena“ u nervnom sistemu

U tom kontekstu posebno je zanimljivo zapažanje Pitera Levina, koji opisuje da trauma često nastaje onda kada organizam nije uspeo da dovrši svoj prirodni odgovor na opasnost – borbu, bekstvo ili spontano oslobađanje energije. Energija namenjena preživljavanju tada ostaje „zarobljena“ u nervnom sistemu i nastavlja da oblikuje fiziologiju mnogo godina kasnije. Ako ovu ideju simbolički povežemo sa konstelacijom, mogli bismo reći da Tigar predstavlja upravo onu životnu energiju koja nikada nije dobila priliku da se izrazi. Nije izgubio svoju snagu; izgubio je dozvolu da je koristi. Mudrost je naučila kako da preživi, dok Tigar nikada nije naučio kako da živi.

Unutrašnja razdvojenost

Karl Gustav Jung je smatrao da ono što ostane odvojeno od svesti ne nestaje. Ono nastavlja da deluje iz senke, oblikujući ponašanje, emocije i telesna iskustva. Nesvesni aspekti ličnosti često se ne ispoljavaju spolja već kroz unutrašnji konflikt. Autoimune bolesti nisu bolesti „napadanja sebe“, kako se često popularno kaže. Ali jesu bolesti poremećene imunološke regulacije. I nervni sistem reguliše imunitet. Ako organizam godinama ostaje između dva različita unutrašnja stanja, fiziologija više ne dobija priliku da se vrati u dugotrajnu regulaciju. Zbog toga mnogi istraživači danas mnogo više govore o hroničnoj disregulaciji nego o stresu.

Jedna od najvećih studija (više od 15.000 ispitanika) pokazala je da osobe koje su imale više nepovoljnih iskustava u detinjstvu (ACE) imaju značajno veći rizik razvoja autoimunih bolesti u odraslom dobu. Osobe sa dva ili više ozbiljnih traumatskih iskustava imale su između 70% i 100% veći rizik za različite grupe autoimunih bolesti u odnosu na osobe bez takvih iskustava.

Jedno istraživanje objavljeno 2019. pokazalo je da je upravo disocijacija, nezavisno od depresije ili PTSD-a, povezana sa višim nivoima C-reaktivnog proteina (CRP), jednog od najpoznatijih markera sistemske inflamacije. Drugim rečima, nije samo trauma povezana sa inflamacijom, već i način na koji je psiha organizovala odgovor na traumu.

Osobe koje su imale više nepovoljnih iskustava u detinjstvu (ACE) imaju značajno veći rizik razvoja autoimunih bolesti u odraslom dobu

u studiji iz 2021. analizirano je više od 300 osoba sa autoimunim bolestima i pokazala da je odnos između trauma iz detinjstva i autoimunih bolesti delimično posredovan upravo disocijacijom i aleksitimijom, odnosno teškoćama u prepoznavanju i izražavanju emocija.

Kod mnogih ljudi sa autoimunim bolestima može se videti:

• veoma rano iskustvo ugroženosti,
• odvajanje vitalnog dela ličnosti od dela koji funkcioniše,
• hronična fiziološka pripravnost,
• dugotrajna disregulacija autonomnog nervnog sistema,
• povišeni inflamatorni procesi,
• povećana podložnost imunološkoj disregulaciji kod osoba sa genetskom predispozicijom.

Snaga integrisanog identiteta 

Autori teorije strukturne disocijacije naglašavaju da cilj terapije nije da jedan deo ličnosti pobedi drugi, niti da se traumatski deo „ukloni“, već da se između različitih delova razviju komunikacija, saradnja i međusobno poverenje. Proces integracije odvija se postepeno i fazno: najpre kroz uspostavljanje osećaja sigurnosti i regulacije nervnog sistema, zatim kroz pažljivo obrađivanje traumatskih iskustava i, na kraju, kroz razvoj koherentnijeg osećaja identiteta u kojem različiti delovi ličnosti više ne funkcionišu odvojeno, već kao povezani aspekti iste osobe. Integracija, dakle, ne znači gubitak pojedinih delova sebe, već njihovo međusobno upoznavanje i usklađivanje, tako da instinkt, emocije, razum i teleska iskustva mogu zajedno da učestvuju u donošenju odluka i svakodnevnom životu.

U radu sa resursnim konstelacijama i individualnim konsultacijama proces integracije ne nastaje kroz analizu ili ubeđivanje, već kroz iskustvo. Kada simbolički prikazi unutrašnjih delova ličnosti, emocija, simptoma ili životnih okolnosti postanu vidljivi u prostoru, klijent dobija priliku da ih sagleda iz nove perspektive i uspostavi drugačiji odnos sa njima. U polju konstelacije ono što je bilo odvojeno dobija priliku da se ponovo susretne. Razum počinje da razume ono što je telo godinama nosilo, emocije dobijaju mesto koje im pripada, a životna energija, koja je često bila vezana za preživljavanje, postepeno postaje dostupna za stvaranje, odnose i razvoj. 

Simptom prestaje da bude neprijatelj protiv kojeg se vodi neprekidna borba i postaje glasnik koji ukazuje na obrasce, lojalnosti i načine preživljavanja, ćime se otvara mogućnost da se isti osećaj sigurnosti pronađe na drugačijem mestu.

Kroz razvoj koherentnijeg osećaja identiteta u kojem različiti delovi ličnosti više ne funkcionišu odvojeno, već kao povezani aspekti iste osobe

U ovom opisanom slučaju, bolest je godinama predstavljala razum, stabilnost i konstantu. Bila je regulator prvog sistema kojem je klijent pripadao – svoje porodice – ali i regulator njegovog unutrašnjeg sveta. Organizovala je odnose, identitet i način na koji je nervni sistem doživljavao sigurnost. Zato najveći izazov nije bio otpustiti bolest, već upoznati život koji više ne mora da bude organizovan oko nje.

Kada ono što je godinama bilo razdvojeno pronađe novi odnos, kada razum prestane da nosi čitav teret života, a vitalnost dobije prostor da se izrazi, organizam dobija priliku da upozna drugačiju unutrašnju organizaciju. Zadatak bolesti više nije da bude jedini čuvar ravnoteže. Tada se polako menja i ono što upravlja čitavim sistemom. Umesto da regulator života bude bolest, njeno mesto postepeno zauzimaju povezanost, vitalnost, odnosi, stvaranje i iskustvo življenja. Upravo u tom trenutku čovek otkriva da ono što je celog života tražio kroz bolest, može pronaći u samom životu.

Pročitaj i: Bolest kao vapaj za pažnjom: socijalna dinamika viđenosti i brige

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Magnifico, Pexels