Umetnost često posmatramo kroz ono što nastaje kao njen rezultat, kroz sliku, kompoziciju, tehniku ili talenat, a mnogo ređe kroz ono što se događa u nama dok stvaramo. Međutim, upravo taj proces može postati zanimljiv prostor za upoznavanje sopstvenih obrazaca, unutrašnjih ograničenja i načina na koji doživljavamo sebe

Još kao deca, uglavnom bez mnogo razmišljanja, crtamo, bojimo, izmišljamo oblike i kombinujemo boje, bez potrebe da objasnimo šta smo želeli da postignemo ili da li ono što smo napravili ima neku vrednost. A onda, negde tokom odrastanja, počinjemo da procenjujemo sopstvene sposobnosti, upoređujemo rezultate i postepeno odustajemo od aktivnosti u kojima nismo dovoljno dobri. Tako kreativnost, koja je nekada bila prirodan način izražavanja, postaje nešto što pripisujemo određenoj grupi ljudi, onima koji imaju talenat, obrazovanje ili dovoljno veštine da od svog stvaranja naprave nešto što drugi mogu da prepoznaju kao umetnost.

Međutim, šta se događa kada iz tog procesa uklonimo potrebu da nešto postignemo, kada slikanje prestane da bude pokušaj stvaranja dobre slike i postane način da posmatramo sopstvene misli, emocije i reakcije? Upravo na toj ideji zasniva se pristup američke autorke i mentorke za kreativnost Vitni Freja, koja u razgovoru sa Emili Han, glavnom urednicom platforme DailyOM, objasnila kako slikanje može postati oblik meditativne prakse, ali i svojevrsno ogledalo načina na koji živimo.

Kada um dobije nešto drugo da radi

Meditaciju najčešće povezujemo sa mirovanjem, tišinom i pokušajem da pažnju usmerimo na disanje ili sadašnji trenutak. Ipak, za mnoge ljude upravo je odsustvo aktivnosti ono što ovaj proces čini zahtevnim. Misli nastavljaju da se pojavljuju, pažnja luta, a pokušaj da zaustavimo unutrašnji dijalog neretko proizvodi dodatnu frustraciju. Vitni Freja predlaže drugačiji pristup.
Umesto da pokušavamo da zaustavimo misli, možemo analitičkom delu uma ponuditi jednostavnu aktivnost koja zahteva dovoljno pažnje da nas zadrži u sadašnjem trenutku, ali ne toliko da postane još jedan zadatak koji moramo uspešno da obavimo. Mešanje boja, povlačenje linija, posmatranje teksture i kretanje četkice po platnu angažuju naša čula i usmeravaju pažnju na ono što se upravo događa.

Razlika između tradicionalnog časa slikanja i meditativnog slikanja, prema njenom objašnjenju, nalazi se upravo u nameri. Dok je u prvom slučaju pažnja uglavnom usmerena na tehniku i rezultat, u drugom je važnije iskustvo koje nastaje tokom samog procesa. Slika tada postaje manje važna od odnosa koji gradimo prema sopstvenom stvaranju. To je zanimljiva promena perspektive, naročito u društvu u kojem smo navikli da gotovo svaku aktivnost procenjujemo prema njenoj produktivnosti, korisnosti ili mogućnosti da se pretvori u konkretan rezultat. Čak i od odmora očekujemo da nas učini efikasnijim, od hobija da razvije neku veštinu, a od kreativnosti da proizvede nešto vredno pokazivanja. Meditativno slikanje vraća nas jednostavnijoj ideji: neke aktivnosti imaju vrednost upravo zato što nam omogućavaju da budemo prisutni dok ih obavljamo.

Platno kao ogledalo unutrašnjih obrazaca

Najzanimljiviji deo pristupa Vitni Freje odnosi se na njenu tvrdnju da način na koji stvaramo često odražava način na koji živimo. Osoba koja je sklona samokritici verovatno će i pred praznim platnom početi da procenjuje sopstvene poteze. Ona koja teško donosi odluke može provesti mnogo vremena birajući boju ili razmišljajući gde da povuče prvu liniju. Neko ko često odustaje od započetih projekata možda će osetiti isti impuls čim slika prestane da izgleda onako kako je zamišljao. U svakodnevnom životu ovakvi obrasci često ostaju neprimećeni, delom zato što smo na njih navikli, a delom zato što ih opravdavamo okolnostima u kojima se nalazimo. Međutim, kada se pojave tokom jednostavne kreativne aktivnosti, postaju mnogo vidljiviji.

Čak i od odmora očekujemo da nas učini efikasnijim, od hobija da razvije neku veštinu, a od kreativnosti da proizvede nešto vredno pokazivanja

Platno nema očekivanja, ne postavlja rokove i ne zahteva savršenstvo. Ipak, mi na njega često prenosimo upravo ona očekivanja koja nosimo kroz ostatak života. Način na koji reagujemo kada nešto ne ispadne onako kako smo zamislili može nam otkriti mnogo više o nama nego sama slika koju smo napravili. U tom smislu, slikanje postaje prostor u kojem možemo da eksperimentišemo sa drugačijim reakcijama. Da nastavimo kada nam se rezultat ne dopada, da promenimo prvobitnu zamisao, prihvatimo grešku ili jednostavno dozvolimo sebi da nešto ostane nedovršeno.

Freja posebno ističe tehniku nanošenja boje u slojevima, jer svaki novi sloj može promeniti ono što se nalazi ispod njega. U tome postoji i zanimljiva metafora lične transformacije. Naše prethodne odluke, iskustva i uverenja ostaju deo nas, ali ne moraju zauvek određivati konačan oblik onoga što stvaramo.

Mandala: Krug koji nas vraća sebi

Posebno mesto u njenoj praksi zauzima mandala, kružni simbol koji se u različitim oblicima pojavljuje u brojnim kulturnim i duhovnim tradicijama, naročito u hinduizmu i budizmu. Sama reč mandala potiče iz sanskrita i označava krug, dok njena simbolika u različitim tradicijama može obuhvatati celovitost, kosmički poredak, duhovni put i odnos između centra i periferije.
U savremenim kreativnim i meditativnim praksama mandala se često koristi kao sredstvo koncentracije, samorefleksije i vizuelnog izražavanja. Vitni Freja predlaže da njen centar zamislimo kao simbol sopstvenog autentičnog bića, dok oblici koji se šire oko njega predstavljaju različite aspekte našeg životnog iskustva. Ponavljanje kružnih pokreta, biranje boja i postepeno razvijanje simetričnih ili slobodnih obrazaca može doprineti usmeravanju pažnje i subjektivnom osećaju smirenosti.

Freja ovaj proces povezuje i sa bilateralnom obradom informacija, poredeći ga sa pojedinim principima koji se koriste u EMDR terapiji. Ipak, važno je napraviti razliku između takvog simboličkog poređenja i naučno potvrđenog terapijskog mehanizma. Nema dovoljno dokaza da crtanje mandala proizvodi iste neuropsihološke efekte kao EMDR, niti da samo po sebi predstavlja zamenu za psihoterapiju. Ono što je zanimljivo jeste iskustvo usmerene pažnje koje nastaje kroz ritmično ponavljanje pokreta, posebno kada je oslobođeno potrebe da se dostigne unapred zamišljeni rezultat.

U Frejinom pristupu, u prve slojeve mandale unose se reči koje predstavljaju lične namere, vrednosti ili iskustva koja želimo da razvijamo. Tako slikanje postaje i oblik kreativne vizualizacije, u kojem apstraktna misao dobija fizički oblik.

Kreativnost koju smo zamenili produktivnošću

Jedna od važnijih ideja ovog pristupa odnosi se na uverenje da kreativnost pripada samo talentovanim ljudima. Freja smatra da problem često nije u nedostatku kreativnih sposobnosti, već u načinu na koji smo naučili da ih vrednujemo. Ukoliko smo tokom odrastanja usvojili ideju da je umetnost vredna samo kada je dovoljno dobra, profesionalna ili komercijalno uspešna, sasvim je moguće da ćemo vremenom prestati da se bavimo njome. Sličan obrazac možemo prepoznati i u drugim oblastima života. Koliko aktivnosti napuštamo zato što u njima nismo dovoljno uspešni, koliko interesovanja nikada ne razvijemo jer ne vidimo njihovu praktičnu svrhu i koliko puta sebi uskraćujemo zadovoljstvo pokušaja zato što unapred procenjujemo mogući rezultat?

Savremena kultura postignuća postepeno je proširila logiku produktivnosti i na one delove života koji su nekada pripadali slobodnom vremenu, igri i spontanosti. Zato mogućnost da nešto radimo bez namere da u tome postanemo dobri može predstavljati zanimljivo iskustvo oslobađanja od sopstvenih očekivanja. Freja tu ideju sažima u tvrdnji da stvaranje umetnosti odražava stvaranje života. Iako je reč o filozofskom i iskustvenom pristupu, a ne o univerzalnom psihološkom pravilu, on otvara prostor za razumevanje odnosa između kreativnosti, samopouzdanja i načina na koji reagujemo na neizvesnost. Jer svaki kreativni proces, čak i kada imamo jasnu početnu zamisao, podrazumeva određenu količinu nepredvidljivosti.
Boje se mešaju drugačije nego što smo očekivali, oblici se menjaju, a prvobitna ideja ponekad potpuno nestane pod novim slojevima. Upravo tu nastaje mogućnost da vežbamo fleksibilnost, toleranciju na grešku i prihvatanje činjenice da nemamo potpunu kontrolu nad ishodom.

Može li umetnost zaista da nam pomogne?

Istraživanja umetničkih aktivnosti i njihovog odnosa sa psihološkom dobrobiti pružaju određenu podršku ideji da kreativno izražavanje može imati pozitivne efekte na stres, raspoloženje i emocionalnu regulaciju. Ipak, važno je razlikovati nekoliko pojmova koji se često koriste kao sinonimi.

Art-terapija predstavlja strukturisan terapijski pristup koji sprovode odgovarajuće obučeni stručnjaci, dok meditativno slikanje, kreativno vođenje dnevnika ili slobodno crtanje mogu biti lične prakse koje doprinose opuštanju, samoposmatranju i emocionalnom izražavanju. Njihovi efekti nisu nužno isti, niti svaka kreativna aktivnost ima terapijsko dejstvo.
Ono što im je zajedničko jeste mogućnost da iskustva koja ponekad teško izražavamo rečima dobiju drugačiji oblik.

Savremena kultura postignuća postepeno je proširila logiku produktivnosti i na one delove života koji su nekada pripadali slobodnom vremenu, igri i spontanosti

Boja, linija, pokret i kompozicija mogu postati način da obratimo pažnju na sopstveno unutrašnje stanje, čak i kada nismo sasvim sigurni kako bismo ga opisali. U tom procesu posebno je značajno odsustvo procenjivanja. Kada prestanemo da razmišljamo o tome kako će naš rad izgledati drugima, otvara se prostor da primetimo šta se događa nama. A upravo je ta sposobnost samoposmatranja važan deo razvoja svesnosti.

Život koji ne mora da izgleda kao zamišljena slika

Navikli smo da život organizujemo oko ciljeva, planova i zamišljenih ishoda, a zatim sopstveni uspeh procenjujemo prema tome koliko se stvarnost približila slici koju smo unapred napravili. Kada se okolnosti promene, kada pogrešimo ili kada ono što smo želeli dobije drugačiji oblik, često imamo utisak da smo nešto izgubili, propustili ili uradili pogrešno. A slikanje nas, makar na kratko, suočava sa mogućnošću da proces može imati vrednost i onda kada rezultat nije onakav kakav smo očekivali. Da nešto možemo promeniti, prekriti novim slojem, započeti ispočetka ili jednostavno ostaviti takvo kakvo jeste. Umetnost nas neće automatski osloboditi starih obrazaca, rešiti emocionalne probleme ili promeniti životne okolnosti ali nam može omogućiti da te obrasce prepoznamo u prostoru u kojem su posledice male, a sloboda eksperimentisanja velika.

Pročitaj i: 6 zabluda o Art terapiji

Tekst: Redakcija VremeZa / Foto: Pexels