Aštanga joga je najbolji spoj duhovnosti i fitnesa, kaže Vairagya Ranko Stoiljković, autorizovani učitelj Ashtanga Yoge Drugi Nivo, vlasnik i direktor Sportskog udruženja Ashtanga Yoga Beograd

Vairagya Ranko Stoiljković je majstor i instruktor karatea, nekadašnji državni reprezentativac i osvajač medalja na domaćim i međunarodnim takmičenjima, diplomirani pravnik, veliki ljubitelj životinja i prirode. Više od dve decenije profesionalno podučava različite grane joge a od 2008. Ashtanga Yogu u tradiciji Sri K.Pattabhi Jois-a i Sri Sharat Rangaswami-ja, koje je prepoznao kao svoje Gurue ove jedinstvene grane joge koja je danas jedna od najznačajnijih duhovnih praksi na svetu. Međutim, za aštanga jogu vezuju se brojne predrasude: da je muška, da se u njoj lako povređuje, da je teška… Koliko ima istine u tome, u čemu se ogleda duhovnost ove prakse i koje su vodilje najpoznatijeg i natraženijeg učitelja na ovim prostorima, razgovarali smo na njegovom retreat-u organizovanom u Grčkoj.

Za aštanga jogu vezuju se brojne predrasude: da je muška, da se u njoj lako povređuje, da je teška…

„Događaju se povrede“, otkriva nam Ranko. „I ja sam u nekom trenutku previše želeo i nisam bio u balansu i jogi, pa je došlo do povrede. Ali kada to iskusiš, naučiš. Sada ne radim kao što sam radio ranije, treba postepeno ići i biti zadovoljan onim što može da se uradi. Nemoj da pokušavaš ono što ne možeš, ali ako baš želiš, radi postepeno i bez rizika. S druge strane, nema pomaka ni u jednoj delatnosti i sferi ljudskog interesovanja ako nema izlaska iz zone komfora. To je ta suptilna granica – da postoji mogućnost da se povrediš ali da to ne uradiš.

Ali to je kao i sa životom – ako ne izađemo iz zone komfora, ne možemo da napredujemo a ako izađemo, možemo da se povredimo.

Jeste, tako je. Joga nam, zapravo, daje da možemo da podnesemo teškoće života na bolji način mada nije sve to baš tako crno i belo. Naravno da pravimo i greške, svakome to može da se dogodi, ali generalno, ako neko dođe i hoće da bude uporan i da razume vežbu kao jedan dugotrajan proces, mala je verovatnoća da će se povrediti. Ljudi više odustaju zato što nisu zainteresovani dovoljno ili im se čini da nešto ne mogu da urade. To se i meni činilo ali me to nije odvuklo od vežbanja. Shvatio sam da neke stvari ne mogu da radim, ali ima mnogo toga što mogu. Ja sve okrećem na ljubav: ako se neko zaljubi u praksu, bilo da li je joga ili šta god, onda podnosi sve teškoće koje ima na tom putu. Ako se povredi, izvuče iskustvo i onda nastavi dalje.

Nema pomaka ni u jednoj delatnosti i sferi ljudskog interesovanja ako nema izlaska iz zone komfora

Koliko se na joga prostirci vidi odnos prema životu i svakodnevnim aktivnostima: da li neko brzo odustaje ili istrajava, da li je vođen egom ili srcem i slično?

Može, vidi se odnos prema vežbanju. Da bi vežbao i istrajao, čoveku u najmanju ruku mora da bude cilj da bude zdrav. Ja sam počeo od toga, ali sam posle shvatio da joga može da donese mnogo više od zdravlja. Zapravo, zdravlje je nusproizvod joge. Suština je prosvetljenje, najviše stanje svesti, koje možda nekada nekome „padne sa neba“ kao što se desilo Ekartu Tolu, ali za većinu dolazi vežbanjem. Ekart Tol je bio u depresiji i hteo je da se ubije. Pomislio je: „Ne mogu više da živim sa sobom“ i onda je došlo pitanje: „Ko je taj drugi?“ i desilo mu se prosvetljenje. On je imao takav put, ali većina mora da radi na tome da se probudi. Uvek ima dalje u buđenju, to je večan put i dobro je da je tako.

Joga asane nas vode ka tom prosvetljenju, a aštangu sigurno može svako da vežba, svako može da nauči Pozdrav Suncu. Ako vidi da mu je teško, može samo na tome da ostane da radi, a onda da se umiri u nekoj lotos pozi ili drugoj koja mu prija.

Šta je ono što aštangu najviše izdvaja od ostalih praksi?

To je ono za čim sam tragao a nešto sam i našao u njoj – aštanga je praksa koja je asketska, koja traži mnogo vežbanja i neko bi rekao, odricanja, a ja bih rekao – uživanja. Ja vežbam zato što volim, zato što uživam. Jeste teško ali ima nas koji i u teškoći uživamo. Mi smo svi u aštangi malo mazohistički nastrojeni, izgleda da imamo nešto u sebi da možemo da se mučimo. Ali vidimo da nam to daje rezultate i zato smo zadovoljni. Aštanga mi je uvek pomagala, posebno ako sam osećao da ću da se razbolim. Praksa me uvek gura napred i nikada mi nije teško da ustanem rano, da dođu ljudi, da obučavam.

Zdravlje je nusproizvod joge. Suština je prosvetljenje, najviše stanje svesti

Koliko je u poslednje vreme joga osnažila spiritualni ego?

Može da bude. Sve te prakse mogu da uvedu ljude u „ego trip“, kao i svakom zanimanju, pa i u hrišćanstvu. Ali ako čovek uđe dublje u praksu i počne da razumeva joga sutre – joga filozofiju, onda vidi da ne treba da upada te ego tripove i da misli mnogo više o sebi ako može da stavi nogu iza glave. Uvek će biti neko ko može da uradi bolje. To nije poenta. Međutim, i kada vežbači uđu u neki ego ciklus zbog toga što nešto mogu i vole da se pokažu, mislim da sa praktikovanjem joge koja podstiče razumevanje, oni to prevaziđu. U jogi se uči nevezanost za iskustva koja su proživljena ali i ona koja nisu proživljena. Kroz vežbanje joge se razvijaju dva kvaliteta, hteli mi to ili ne: viveka – sposobnost razlikovanja stvarnog od nestvarnog, prolaznog od neprolaznog i viragya – nevezanost, neuplitanje.

Koja je sutra Vama posebno značajna?

Često spominjem sutru 14, jako mi je važna: praksa treba da bude dugotrajna, neprekidna, da bude posvećena, sa devocijom, obožavanjem takvog načina života i učenja. Onda nam ništa nije teško. Za većinu od nas tokom života, mnogih praksi moramo da se odreknemo ali se posvetimo nekim drugim koje više rade za nas u tom trenutku. Kada je najteže, kada su teška vremena, tada najviše treba vežbati.

Duhovnost je kada se budi u nama energija, vatra, lep osećaj. Kada se radi pozdrav Suncu ili šest asana, potrebno je 20 minuta u toku dana. To svako ima. Pa čak i ako ne radite perfektno – to nije poenta. Poenta je u sagledavanju kakvo je stanje vašeg uma, biti svestan svog disanja i pokreta i pozicija. U jogi i meditaciji, a joga jeste meditacija, cilj jeste uspostavljanje tog svedoka – posmatrača. Onda počinjete drugačije da gledate na smrt, život, više se ne opterećujete da ćete nestati jer znate da Spirit, Bog radi kroz nas, da smo mi samo forma, da smo ovde samo privremeno.

Joga nas uči da budemo bolje osobe, da postanemo bolji mi. Vivekananda je rekao: „Biti dobar i činiti dobro je cilj svih religija.“ I to je lep cilj za svakog od nas, za celokupnu duhovnost.

Pročitaj i: Ovde i Sada: vežba prisutnosti

Tekst i foto: Jasmina Stojanović