Dr Stephen Porges: „Preživeli se stide jer nisu uspeli da se brane.„

Dr Stefan Pordžes je profesor psihijatrije na Univerzitetima u Severnoj Karolini i Indijani gde je osnovao Institut za istraživanje traumatskog stresa. Najpoznatiji je po razvoju polivagalne teorije koja opisuje kako unutrašnje senzacije (visceralna iskustva) utiču na nervni sistem i naše ponašanje. U ponedeljak 10. juna 2019. godine je održano predavanje Ljubav&Trauma na jednodnevnom simpozijumu Body&Soul u Londonu koji ima za cilj da se pozabavi pitanjima koja se tiču problema i trauma u detinjstvu. Ostali učesnici su Peter Fonagy i Lemn Sissay.

Možemo li da objasnimo polivagalnu teoriju laicima?

Polivagalna teorija objašnjava tri različite grane autonomnog nervnog sistema koji se razvio kod veoma primitivnih kičmenjaka i sisara. I krajnje je interesantno kako su ti delovi angažovani. Prvo, imamo jedan vrlo stari sistem, koji glumi smrt i dovodi do imobilizacije (paralizovanja). On ima sposobnost mobilizacije, odnosno bekstvo-borba sistem. I najzad, kod sisara postoji ono što ja nazivam „sistem socijalnog angažovanja“, koji može da detektuje da li je aktuelna komunikacija sa drugima sigurna ili nije. Ako smo uspeli da probudimo osećaj sigurnosti, autonomni nervni sistem može da pomogne  zdravstvenom isceljivanju ili oporavku. U slučaju da se susrećemo sa strahom po život, isti sistem nas uvodi u stanje slično smrti, disocijativno stanje, stanje razdvajanja od našeg tela.

Mi govorimo mnogo o instinktu bekstvo-borba, ali skoro ništa o imobilizaciji-paralizi. A činjenica je da je to što nam se najčešće događa prilikom traumatskog iskustva?

Da, paraliza-imobilizacija je kritična tačka u traumatskom iskustvu u trenucima straha po život. Ali preživeli nisu tako opisali traumu. Oni su opisivali nesposobnost kretanja, utrnulost tela i funkcionalno nestajanje. I to je ono što opisuje i polivagalna teorija. Dakle, kada sam počeo da govorim u svetu traume, teorija je imala ogromnu snagu jer su preživeli govorili: „To je ono što sam iskusio“. I susretali su svet koji bi im odgovarao: „To je ono što ste iskusili; zašto se niste borili?“

Paraliza-imobilizacija je kritična tačka u traumatskom iskustvu u trenucima straha po život

Društvo hvali borbu, prihvata bekstvo, ali teži da osramoti imobilizaciju- paralizu. Da li je ispravno to tako reći?

Najznačajnija reč tu je reč “sramota“. Preživeli se stide i sramote jer nisu mogli da se pokrenu, bore i pokažu više snage. To je pogrešno tumačenje. To je posledica lošeg informisanja o osobini tela da se paralizuje u situacijama koje proceni kao opasne po život. To je izraz herojske borbe našeg tela da nas spasi. Dakle, ono ponekad prelazi u stanje u kome ne može da se pomerimo, ali cilj je da podignemo pragove boli i da budemo manje interesantni za onog ko nas goni. I u pravnom sistemu je problem loša obaveštenost o odbrambenim telesnim reakcijama.

Koji je dugoročni uticaj različitih neprijatnih iskustava iz detinjstva (ACES zbir objašnjava individualni rizik za oboljevanje od hroničnih bolesti)?

ACES je skala koja pokazuje izloženost različitim iskustvima kao što su: nasilje, zapuštenost i familijarna disfunkcionalnost. Skalu je uveo američki lekar Dr Vincent Felitti. Što je više učio o ranim životnim iskustvima svojih pacijenta, sve više je uočavao povezanost između ranog nasilja i hroničnih bolesti. Naučna istraživanja su potvrdila da je visok ACE zbir (izloženost velikom broju različitih iskustava) dovodio do većih medicinskih poremećaja uključujući srčana oboljenja, infarkte, Alzheimer, rak i šećernu bolest.  Novija evaluacija pokazuje povezanost ACES sa rizikom od samoubistva, zavisnosti, psihijatrijskih oboljenja od poremećaja pažnje do psihoza.

Dakle, ovi neželjeni događaji umanjuju naše osećanje prijatnosti?

Mora da preformulišemo pitanje i da ne razgovaramo o događaju, nego da se fokusiramo na individualnu reakciju ili odgovor. Veliki deo našeg društva definiše traumu događajem, ali kritično pitanje je pitanje o individualnoj reakciji na događaj. Ali mi ne prihvatamo to i obično kažemo: „Ako ja mogu ovo da preživim, zašto ne možeš i ti?“ Tako mi okrivljujemo preživele. Ono što mora da shvatimo je da traumatska reakcija dolazi kada telo tumači jedan događaj kao pretnju po život. Tada dolazi do masivnog menjanja funkcionisanja nervnog sistema, kako on reguliše fiziološke promene u radu sistema koji utiču na socijalno ponašanje, psihološka iskustva i na promene u fizičkom obliku.

Veliki deo našeg društva definiše traumu događajem, ali kritično pitanje je pitanje o individualnoj reakciji na događaj

Da li je visok Aces pogrešan način da se pristupi pitanju socijalnih odnosa?

Ne, to je veoma važno priznavanje onoga što se događa u životima mnogih pojedinaca. No, priznavanje je samo početak. Važno je da razumemo da različiti ljudi reaguju različito na iste fizičke izazove. Ako gledamo samo na ACES zbir, može da izgubimo iz vida mnoge pojedince koji imaju negativne reakcije na događaje koje možemo smatrati relativno malim. Na primer, vidimo preklapanje između medicinskih procedura koje nisu dobrodošle, kao što su recimo hitne operacije i posledice silovanja. U oba slučaja radi se o sličnim delovima tela i u oba slučaja dolazi do nepoželjnog nasilja nad tim delom tela. ACES model ne bi uračunao operaciju u nasilje, ali ovo je vrlo značajan prvi korak u tom pravcu.

Traumatska reakcija dolazi kada telo tumači jedan događaj kao pretnju po život

Naglašavate značaj sigurnih mesta za traumatizovane osobe. Kako se to može primeniti?

Bez obzira na to da li govorimo o medicinskom tretmanu ili psihijatrijskim modelima, kontekst u kojima se tretman odvija postaje važan, jer taj kontekst izaziva promene u nervnom sistemu. Dakle, pravo pitanje je kako tela reaguju na kontekst. Uplašena osoba dolazi u operacionu salu sa nervnim sistemom koji nije u stanju da sarađuje u skladu sa medicinskim procedurama. Mi nismo mašine odvojene od naših misli i osećanja. U veterinarstvu neke životinje, kao recimo mačke, često padaju ukočene u ordinaciji veterinara zbog straha i nesigurnosti. Dakle, mi moramo da radimo na postizanju znakova sigurnosti.

Kontekst izaziva promene u nervnom sistemu. Dakle, pravo pitanje je kako tela reaguju na kontekst

Polivagalna teorija je ušla u medicinski i psihoterapijski tretman, ali kako ona informiše nas o tome kako se ljudi ponašaju jedni prema drugima?

Kad postanemo polivagalno informisano društvo, mi smo funkcionalni sposobni da slušamo i da budemo svedoci iskustava drugih ljudi, a ne da ih procenjujemo. Slušanje je deo ko-regulacije: mi postajemo vezani sa drugim ljudima i to je naš biološki imperativ. Kad budemo više razumevali polivagalnu teoriju, bolje ćemo razumeti naše evoluciono nasleđe sisara. Postajemo svesni kako se naše fiziološko stanje manifestuje u glasu ljudi, u njihovim izrazima lica, držanju i osnovnom tonusu mišića. Ako se u gornjem delu lica vidi veselost, i glas i intonacija imaju takozvanu prozodiju, onda nas ta osoba privlači. Volimo da razgovaramo sa takvim osobama – to je deo naše ko-regulacije.

Dakle, kad naučimo više o polivagalnoj teoriji, mi ne počinjemo samo da razumemo druge osobe, već mi uviđamo i našu odgovornost da se nasmešimo i da intonacijom našeg glasa pomognemo osobi sa kojom razgovaramo da pomogne svome telu da se oseća sigurnim.

Pročitaj i: Živeti život sa smislom

Tekst: Andrew Anthony Intervju u «theguardian.com» od 2. Juna 2019., ljubaznošću dr Sarah Zorica Mitić i TRE® / Foto: Pexels