„Postoji nekoliko vidljivih perioda u životu jedne biljke. Od trenutka kad seme padne u zemlju i posle proklija, ona raste, lista, cveta, ocvetava, zameće plod i dozreva, a negde tamo u zimu ona se cela vraća u zemlju iz koje je ponikla i u bezobličje koje joj je prethodilo. Od svega toga mi smo izabrali samo trenutak cvetanja i smatramo ga jedinim važnim…“

Andrićeve metafore kao nepresušni izvor inspiracije. Razmišljam o tome koliko smo skloni da zaboravimo važnost šire slike… Kako lako upadamo u zamku nerealnih očekivanja. Frustracija ubija naša čula, prestajemo da vidimo, čujemo i osećamo istinu. Mi tada prestajemo da osećamo sebe.

Biljka penjačica uvek nepogrešivo traži i nalazi najbliži oslonac, sopstvenom inteligencijom ona ga nalazi čak i kada ga čovek premesti na drugu stranu, njena adaptibilnost je izvanredna.

Planinsko cveće uspeva da svojom toplotom rastopi led i sneg kako bi se ogrejalo sunca i pobedilo zimu.

U svakom živom biću postoji viša mudrost koja ga nepogrešivo usmerava.

Baveći se radije formom nego suštinom, radije drugima nego sobom, mi gušimo glas istine u nama i razboljevamo se od buke sveta. Ipak, ovo može biti šansa za razvoj svesti, jer u buci se poznaju junaci  – najteže je izvan tišine setiti se autentičnog sebe, svog glasa koji se na kraju dana, jedino računa kao važan.

Stalno podsećam sebe na neophodnost redovnih gestova ljubavi prema sebi, na značaj ličnog vremena kada ostajem sama sa sobom i osluškujem šta mi duša priča.

Sastanak sa  intuicijom, kao čin ljubavi prema sebi. Tako nalazim putokaz do oslonca kada mi se čini da ne mogu sama. Ovo je moje usmeravanje do sunca, do svetla, moguće jedino jezikom ljubavi. Važno je kreirati prostor i vreme za svaki deo sebe, za sve ono od čega smo, za sve ono što nas hrani i održava.

I dok tešim sebe mišlju da sve prođe, istovremeno razmišljam o prirodi i njenim lekcijama

Jer uvek ima onih dana kada bismo se najradije pokrili mekanim ćebetom i sakrili od svega, bar neko vreme samo spavali i probudili se u drugom godišnjem dobu. I dok tešim sebe mišlju da sve prođe, istovremeno razmišljam o prirodi i njenim lekcijama.

Želim da poverujem da se proleće vraća.

Jer ciklični smo koliko i priroda.

Samo, koliko zaista poznajemo sopstvene mene, faze i cikluse?

Koliko smo osvestili činjenicu da u našem ličnom razvoju ili u odnosima sa drugima postoje periodi mirovanja, rasta, procvata, i novog opadanja, poniranja… Treba upoznati svoju cikličnu putanju, definitivno terba proceniti koja je faza u toku, pa se pripremiti za sledeću.

Onda prihvatanje toga ko smo, gde smo i šta imamo sada, postaje prirodni deo samorazvoja. Umesto da gledamo ko to sve nismo i gde nas sve to nema i šta nam sve to nedostaje.

Usporavanje tempa je takođe kretanje, svesna vrsta kretanja koja daje vremena i za sebe, kroz akcentivanje tuđih potreba

Zašto sami ne postavimo kriterijume ličnog rasta i razvoja koji će uključivati i povremena mirovanja, pauzu, ili možda preusmeravanje na nekog drugog kome su naša pažnja, ljubav i prisutnost sada najvažniji. Usporavanje tempa je takođe kretanje, svesna vrsta kretanja koja daje vremena i za sebe, kroz akcentivanje tuđih potreba.

Dajmo sebi priliku da upoznamo cikličnost, mogućnost da biramo nešto drugo ili nekog drugog od onoga što je društvo ili okolina odredilo kao prioritet.

Dopustite sebi da budete srećni i u okolnostima koje ne liče na sreću. Možda je to upravo promena svesti koja će menja realnost.

Pročitaj i: Novi svet je već tu

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Pexels