Džon Didion, čuvena američka esejistkinja, književnica, urednica Vogue magazina, svojevremno je rekla: „Pišem da bih saznala šta mislim, šta gledam, šta vidim i šta sve to znači“.

Ne mogu da nađem bolje objašnjenje ili odgovor na pitanje zašto ja pišem. Pročitah i da pišući izmišljamo sebe. Ali iz te fabule koja liči nekada na fikciju, ako se biže zagledamo, dekodiraćemo svoju istinu. Ipak, istina zahteva jasnovidost, a toga nam nekako stalno manjka. Drznem se da istinom nazovem samo ono što sam osvestila, proživela, propustila kroz svoju unutrašnjost i osetila sklad dok je interpretacija toga tekla.

Već sledećeg dana može se desiti da moja istinita priča poprimi drugačije obrise, jučerašnja rečenica svoj fokus može i pomeriti, na način da okolini to sve može zvučati potpuno isto, a da je moje težiste ili akcenat te rečenice koju sam nazivala istinom posve drugačiji danas…

Treba biti prisutan pa spoznati sopstvenu promenu kroz izmenjenu semantiku svakodnevice, svoja lična značenja koja dajemo pojmovima, pojavama, ljudima i odnosima pa onda to rečima osvešćujemo…

Bila mi je potrebna moćna reč, tražila sam odgovor.

Listajući zapise tuđih priča, slušajući druge, našla sam sebe u tišini. To je bio prostor za unutrašnju alhemiju. Pozlatila sam svoje naličje, licu se vratio sjaj. Shvatam da će nas uvek priče drugih, kao neka kolektivna tačka spajanja, vraćati svojoj individulanosti. To je taj reciprocitet. Idući od sebe stižemo do drugih, a onda bivajući sa drugima osećamo da smo jedno upravo kroz povratak sebi.

Shvatila sam i da su tumači svuda. Molim se za to da ih uvek mogu primetiti, čuti, uvažiti, kao deo mape mog unutrašnjeg puta prema celovotosti. Jer ne otvorimo li se za utiske, za dodire relanosti, osetićemo se s razlogom napušteno. Malo više je do nas, a mi tako skloni da krivimo svet.

Idući od sebe stižemo do drugih, a onda bivajući sa drugima osećamo da smo jedno upravo kroz povratak sebi

To su veze o kojima je pevao Bodler, simboli nas traže da ih protumačimo, bez učitvanja ličnih priča oni su tek puki predmeti i pojave. Postojimo jedno kroz druge, lične mitove sklapamo u mozaike kolektivnih predstava koje su tu za nas da budu mostovi do novih veza sa sobom.

Pišem i saznajem, izmišljam, skrivam od sebe značenja, a onda opet čitajući sopstvene zapise razaznajem simbole. Hodajući svojim unutrašnjim putevima, shvatam da nema nijednog ćorsokaka, svaka staza vodi do saznanja makar i kao znak za povratak unazad. Dok sam na putu, shvatam da je važnije čitanje usputnih znakova nego ideja o dolasku do cilja sama po sebi.

A cilj može i da zavara, može se učiniti nedostižnim ili nas odvesti na pogrešan zaključak da smo ga već dostigli a da tek onda otkrijemo da je dosegnuto more zapravo okean nepoznanice.

Možda je ovo samo još jedna više priča koja se gubi u svojoj žanrovskoj neodređenosti, baš kao i njena kreatorka, koja ne prestaje da stvarnost sagledava kao pozornicu sopstvene unutrašnje predstave koja čas mami na osmeh, čas na suze, melodramatično sladunjava, pa zatim ozbiljno dramski režirana, ali na kraju dana, rasplet uvek odjekuje kroz ljubav za novi dan. Ma koliko teško bilo, kad zagrlimo sebe, telo postaje hram.

Pročitaj i: Igra skrivanja

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Freepik