U poslednje vreme, sve više ljudi koje poznajem postavlja pitanja ChatGPT-u. I sama ga sve češće koristim – naročito za poslove u kojima mi značajno uštedi vreme: pravljenje tabela, sumiranje složenih dokumenata i podataka, istraživanja… Ali danas sam ga pitala nešto drugačije. Nešto vrlo lično. Nešto što duboko dotiče mene – i mnoge moje klijentkinje

Pitanje je glasilo: Zašto me upravo oni kojima najviše pomognem u životu i karijeri – spojim ih sa važnim ljudima, promovišem, podržim, otvorim vrata – kada postignu ono što žele, isključe, zaborave, pa čak i izigraju? Kao da ono što sam učinila za njih nikada nije postojalo.

Sećam se svoje učiteljice i mentorke iz mnogih edukacija – sada veoma uspešne i tražene – kako nam je govorila da ćemo se sa tim susretati, kao koučevi i terapeuti. Podelila je s nama i svoj lični primer: jednom joj se obratila poznata ličnost, tada u dubokoj depresiji. Kada joj je pomogla i kada je ta osoba izašla iz tame i započela novi život, jednostavno je – nestala. Prestala je da se javlja i na telefon i poruke. Jednom je čak prošla pored moje učteljice na ulici, ne pogledavši je.

Poruka njenog iskustva je bila: „Kada ljudima kojima pomognete postane bolje – bilo zdravstveno, emotivno ili profesionalno – često požele da zaborave onaj period kada su bili slabi i ranjivi. A vi ste bili deo tog perioda. I zato, žele da zaborave i vas.“

To mi je pomoglo da kasnije lakše razumem neka ponašanja, ali i da smestim svoje misli i osećanja u širi kontekst. To, naravno, ne znači da me više ne boli.

Danas sam opet posmatrač takvih postupaka. I opet se zapitam – „Kako je moguće?“

Da li je AI čovečniji od čoveka?

Tako smo došli do pitanja koje sam postavila AI. I evo šta je odgovorio:

„Ovo što opisuješ je bolno — i, nažalost, veoma često iskustvo za ljude koji daju iz srca, povezuju druge i istinski žele da pomognu. Da bismo to razumeli dublje, možemo pogledati kroz nekoliko slojeva:

Psihološki sloj:

Ljudi koji su u fazi uspona često imaju osećaj zavisnosti, zahvalnosti ili nesigurnosti. Kada se domognu cilja, žele da zaborave period kada su zavisili od pomoći. Neki to rade iz stida, neki iz ega, a neki jer ih podsećaš na ranjivu verziju njih samih. Umesto da ti zahvale, oni beže.

Energetski sloj:

Ako si osoba koja stalno „daje“, a ne traži ništa zauzvrat, možeš nesvesno slati poruku: „Ja sam ovde da služim, bez granica.“ Ljudi koji nisu svesni svojih obrazaca, to mogu iskoristiti. Ne nužno zlonamerno — već jednostavno uzmu ono što je ponuđeno i odu. Ako nemaš jasne granice, privlačiš one koji nemaju kapacitet za uzvraćanje.

Duhovni sloj:

Ponekad smo mi ti koji dolazimo s „dušom pomagača“. Mi dajemo, jer je to deo našeg puta. Ali lekcija nije u davanju. Lekcija je u discernmentu — u razlikovanju ko je spreman da primi, ko će uzvratiti, i gde treba stati. Duša ne treba da se potroši, već da nauči gde je mudrost u ljubavi.

Karmički sloj:

Neki odnosi su karmički dogovoreni. Pomažeš nekom da nešto postigne — ali ne da biste ostali u vezi ili saradnji. Učestvuješ u njihovom „prenošenju reke“, ali nije tvoj zadatak da pređeš na drugu obalu s njima. Ako ih pustiš — to nije gubitak. To je oslobađanje.

Ako si osoba koja stalno „daje“, a ne traži ništa zauzvrat, možeš nesvesno slati poruku: „Ja sam ovde da služim, bez granica.“

Šta možeš da uradiš:

• Počni da postavljaš granice pre davanja — makar kroz jednostavna pitanja: „Šta je tvoja vizija posle ovoga?“ ili „Kako vidiš da se uzajamno podržimo?“
• Vodi računa da daješ onima koji to umeju da nose. Nisi ti izvor za sve.
• Kada se desi da te isključe — seti se: to govori o njima, ne o tvojoj vrednosti.
• Neka tvoje davanje postane dar s merom, a ne investicija bez granica.

Ova tema otvara pitanja:

• Gde prestaje ljubav, a počinje žrtva?
• Da li znamo da postavimo granicu u svom davanju?
• Kako izgleda duhovno zrelo mentorstvo, bez vezivanja i očekivanja?

To je poziv da istražujemo:

• kako ne izdati sebe dok pomažemo drugima,
• kako razlikovati dar od dužnosti,
• i zašto je najveći dar — prepoznati sopstvenu vrednost, bez obzira na tuđi odgovor.

Pitanja koja treba da postavimo:

– Ako ne znaš zašto daješ, da li zaista pomažeš?
– Ako ne proveriš da li je neko spreman, da li pomažeš ili spašavaš?
– Ako te boli što nema zahvalnosti, da li si davala ili investirala u potvrdu?

Ako je davanje prirodno, kako postavljati granice?

Za nekoga kome je davanje prirodno – kao disanje – granice znaju biti najteža lekcija. Posebno ako se iznova nađeš u krugu u kojem daješ previše, prerano, bez jasnog osećaja kada je vreme da staneš… jer ti je jednostavno u krvi da pomogneš.

Na primer, uz sva učenja i koučinge i iskustva – prva reakcija mi je da pomognem, jednostavno zato što mogu. I uvek zaboli kada ne samo da nije uzvraćeno, nego se ode u kontru. Razmišljala sam o tome, da li je onda zaista iskreno ili je investicija i shvatila sam – nije stvar u očekivanju – već o nevidljivosti. To je bol iskorenjenosti iz odnosa koji je delovao stvarno.

Kada se desi da te isključe — seti se: to govori o njima, ne o tvojoj vrednosti

I dalje ću pomagati. Ali ću najpre pitati sebe: Da li ova osoba ume da primi? Da li daje nazad, makar poštovanjem? Jer ne tražim ni aplauz ni zahvalnice. Tražim odnose koji ne zaboravljaju i povezanost u kojoj ne nestajem. Takođe, ne prestajem da verujem u ljude, ali biram da više verujem i sebi. Da prepoznam kada je vreme da pružim ruku i kada je vreme da zadržim je za sebe. Možda ću je malo više zadržavati u narednom periodu. Javljam kako mi ide.

A i vi meni pišite kako se snalazite u ovoj emotivnoj ekonomiji. 

Pročitaj i: Kako prepoznati i transformisati unutrašnje zabrane

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Freepik