Dana Todorović je rođena u Beogradu, školovala se u Budimpešti, Detroitu, Indijanapolisu i Njujorku, a studije drame završila je u Londonu. Nekada se bavila glumom, a šest godina radila je i kao prevodilac u Ujedinjenim nacijama.

• 

Prvi roman naše sagovornice Dane Todorović, „Tragična sudbina Morica Tota“ objavljen je i u Britaniji u ediciji „Svetska serija: Srbija“. Roman „Park Logovkoj“ je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu i Nagradu „Isidora Sekulić“. Treći roman Dane Todorović je „Z“, a do sada je objavila i nekoliko kratkih priča u novinama i časopisima, kao i dve knjižice za decu o mačku Cicku. Nežna, mila i pogleda koji obuhvata svet, Dana nam je poverila šta njoj znači vreme.

Vreme za… porodicu

Uvek imam vremena kako za svoju porodicu, tako za sve one koje volim. Moram priznati da mi je oduvek bilo pomalo strano ono uvreženo, tradicionalno shvatanje porodice, odnosno ta pomalo plemenska naklonjenost svojim krvnim srodnicima kao dokaz najuzvišenije vrline koju čovek može da poseduje. Ljubav prema porodici se podrazumeva i ona je kod mene beskrajna, ali čini mi se da svaki svesniji čovek uviđa da postoje i oni ljudi (da ne kažem, srodne duše) sa kojima nas život, kao nekom čarolijom, spoji i poveže, i njih takođe smatram svojom (duhovnom) porodicom.  

Vreme za… kreativnost

Kreativni proces jer kao neki entitet za sebe – kada naiđe, u potpunosti vas obujmi, nikada ne tražeći dozvolu ili pogodan trenutak. Imam tu sreću da glavni izvor moje kreativnosti zahteva samo papir i olovku, pa ih zato nosim svuda sa sobom, jer kad taj neprilagođeni entitet poželi da se oglasi, gde god da sam, nemam mnogo izbora nego da ga uvažim.

Vreme za… sport

Ako postoji antitalenat za sport, to sam ja, bez ikakve sumnje. Moj otac je bio veoma uporan da u mene usadi sportski duh, pa sam tako, silom prilika, u detinjstvu bila takmičar u skijanju (razume se, uvek sam stizala poslednja do cilja). Jedina fizička aktivnost (mada je ona mnogo više od toga) kojom sam se bavila svojevoljno i u kojoj uporno istrajavam jeste joga. Volim jogu jer vas uči da osluškujete svoju unutrašnjost i poštujete sopstvene granice, i nema takmičenja – ni sa drugima, ni sa samim sobom.  

• 

• 

Vreme za… zdravlje

Kao i u svemu ostalom, ključ zdravlja je u umerenosti, a ne u strogim pravilima ili konstantnom samoodricanju. Ono samo daje privid kontrole nad životom, koji je isuviše čudesan i suviše velika enigma da bi jedan ljudski um mogao da ga kontroliše. Sigurna sam da i nedostatak uživanja, bez sposobnosti da budemo nežni i, s vremena na vreme, popustljivi prema sebi, na duže staze narušava zdravlje. 

Vreme za… knjigu

Na knjigu sam večito upućena, bilo da je pišem ili čitam. Nedavno sam postala član jednog “book club-a”, odnosno grupe u kojoj nas nekoliko članica diskutuje o knjigama koje izglasamo za čitanje. Lepo je što su i kod nas zaživele ovakve inicijative koje omogućuju otklon od svakodnevice privremenim begom u neke drugačije svetove, i sve to u veoma finom i prijatnom društvu. 

Vreme za… film

Čini mi se da su u poslednje vreme filmovi pomalo izgubili svoju draž zbog prevelike dostupnosti preko digitalnih medija. Koliko god da uživam u kvalitetnim sadržajima koji su mi na dohvat ruke i često koristim priliku da pogledam dobar film, nedostaje mi ono vreme kad smo odlazak u bioskop planirali danima i grozničavo iščekivali pojavljivanje nekog filma.

Vreme za… muziku

Moja tajna ljubav kojom se bavim isključivo u samoći i privatnosti svog doma. Muzika je najapstraktnija od svih umetnosti, proces njenog nastajanja prilično je neuhvatljiv, i u trenucima kada poželim da se odmorim od pisanja, aktivnosti koja je u velikoj meri misaona, muzika me uči spontanosti, prepuštanju i postepeno oslobađa kočnica.

Nekada smo motivisani u životu, a nekada, naprosto, nismo. Sve je to sastavni deo ljudskog iskustva

Vreme za… pozorište

Medij koji je dosta propatio u poslednje vreme, pogotovo otkako je nastupila pandemija. Gajim nadu da će, kada sve ovo prođe, naš povratak pozorištu biti ispunjen obnovljenom radošću i elektricitetom. 

Vreme za… motivaciju

Nekada smo motivisani u životu, a nekada, naprosto, nismo. Sve je to sastavni deo ljudskog iskustva, i svako negiranje ovakvog stanja stvari nepošteno je prema čoveku i njegovim unutrašnjim procesima. U današnjem svetu veoma su traženi instant saveti za sreću i duhovnost, što nije dobro najpre iz razloga što predstavlja jedno surovo pojednostavljenje života (svačija stvarnost je samo njegova i ne mogu se prolaziti tuđe lekcije). Drugo, ovakva “rešenja” čoveka drže u neprekidnoj tenziji, opominjujući ga da nije dovoljno dobar i da večito treba nečemu stremiti. Istina je da dok god proživljavamo ovu realnost i od nje imamo šta da naučimo, biće trenutaka kada neće biti lako.

Zato je lepo prisetiti se da svaka muka, svaki strah, svaka klonulost duhom – odnosno sve ono što nas sprečava da budemo motivisani – nije deo naše suštine, već da ima neki svoj put i neki svoj vek koji od nas mnogo ne zavisi. Čini mi se da je daleko blagotvornije za čoveka da pokuša da prihvati ovakvo unutrašnje stanje i da ga pusti da odradi svoje, sa poštovanjem i strpljenjem prema sebi i svom rastu. Najčešće se dogodi da tek onda, i to u trenutku kada se najmanje nadamo, ugledamo onu prvu iskricu svetlosti koja će nas vratiti na put.

Pročitaj i: Svaka pesma je (novo) putovanje: Marko Louis o stvaranju, slobodi i vremenu za sebe

Tekst i foto: VremeZa / MUA: Svetlana Sremčević / Sako: Daire World