U toj jednoj rečenici „Meni su strije baš lepe“ koju mi je izgovorila moja četrnaestogodišnja ćerka nakon što sam joj rekla da se maže losionom jer su joj se malo pojavile, osetila sam snagu novog narativa mlađih generacija žena: telo se ne mora opravdavati

Ljubav prema telu postaje revolucija. Studija Instituta McKinsey & Company iz 2023. pokazuje da čak 73% pripadnika generacije Z vrednuje autentičnost više od savršenstva. To se vidi i u načinu na koji govore o telu – biraju realnost umesto filtrirane fikcije.

Platforme poput TikToka, iako često kritikovane, postale su mesta gde devojke i mladi ljudi dele fotografije strija, celulita, akni – ne iz stida, već iz ponosa. Hashtagovi poput #bodypositivity i #normalizenormalbodies broje stotine miliona pregleda.

U jednoj anketi sprovedenoj od strane Dove Self-Esteem Project (2021), više od polovine tinejdžerki navelo je da se osećaju samopouzdanije kada vide realna, netretirana tela u medijima. To znači da istina – čak i ako ima ožiljke, boje i nepravilnosti – ima veću vrednost od idealizovane slike.

Moja ćerka odrasta uz mene koja sam „na pola“ te životne filozofije: u stalnoj borbi sa sopstvenim telom da prati moje ideje i standarde o lepoti koji su mi nametnuti tokom odrastanja, i rada na tome da prihvatim i volim sebe. Ne bih bila iskrena kada bih rekla da u našem domu vlada samo jedna filozofija. Da, učila sam je tome da voli sebe i da je savršena baš takva kakva jeste. Ali sam paralelno sa tim bila samokritična do bola i često u samoosudi što ne mogu da kontrolišem telo već ono ima svoju inteligenciju i život po svojim potrebama i merilima. Njena izjava, samouverena, mirna i pomalo sa podtonom „Bože, mama“ me je oduševila, jer mi je pokazala da ona uči prirodno, bez otpora, bez borbe. Za nju strije nisu problem. 

Postoji razlika između „prihvatiti telo“ i živeti u telu „kao kod kuće“

I ona nije sama. Mlade devojke više ne teže telima iz magazina – već telima koja su njihova. Pristaju na nesavršenosti. Sve više influensera i umetnica upravo iz generacije Z koristi svoje platforme da dele nefotošopirane slike, da pričaju o telima u svim oblicima, o borama koje se javljaju smehom, o stomacima koji se preklapaju dok sede.

Od prihvatanja ka integraciji

Postoji razlika između „prihvatiti telo“ i živeti u telu „kao kod kuće“. U ovom istraživanju koliko smo različite primetila sam da se nova generacija ne trudi samo da izdrži u svom telu – ona u njemu slavi. I time razbija ne samo stereotipe o estetici, već i nasleđene tišine koje su nas učile da se stidimo. Njihova poruka kaže: moje telo nije projekat, ni problem. Ono je prostor mog postojanja.

U tom svetu, strije nisu greška, već svedočanstvo.
Celulit nije propust, već tekstura.
A lice bez filtera nije nedovršeno – već stvarno.

Telo kao poligon kontrole

Sociološki gledano, telo žena – naročito mladih – vekovima je bilo mesto gde se odigravala igra moći. Kako izgledamo, koliko kilograma imamo, šta oblačimo, koliko se smejemo – sve je bilo pod nadzorom društvenih normi. Mišel Fuko je to nazivao „mikropolitičkom disciplinom“: telo je dresirano, oblikovano, kontrolisano, nevidljivo kažnjavano.

Poslednje decenije donose otpor. Pokreti kao što su body positivity, body neutrality, pa čak i body sovereignty (telesni suverenitet), ne bore se samo za to da „sve veličine budu lepe“, već za dublju ideju – da telo nije na prodaju, ni za procenu. Da je naše telo naše i tačka.

Generacija koja prekida stigmu

Kad dete od 14 godina može da vidi lepotu u svojim strijama, to je znak ne samo psihološke zrelosti, već i duhovne slobode. Ona ne traži svetlo spolja – nosi ga u sebi. Mlade žene danas idu korak dalje: ne bore se protiv starog – one ga prevazilaze. Možda moja ćerka još ne zna šta znači živeti pod težinom „idealnog tela“ i iskreno se nadam da nikada neće morati da zna. 

Jer ako jedno dete može da voli svoje strije – onda postoji nada da ćemo svi jednog dana voleti svoje tragove, obline, senke i svetlosti. Da ćemo u telu prestati da tražimo krivca – i da ga osećamo kao dom. Da dolazi vreme u kojem neće biti hrabrost voleti svoje telo. Biće to – normalno. Jer telo ne mora biti savršeno da bi bilo sveto, a ljubav prema telu ne mora biti revolucija, kakva je danas. Može biti svakodnevno podsećanje da smo već dovoljni.

Pročitaj i: Bolest kao vapaj za pažnjom: socijalna dinamika viđenosti i brige

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Freepik