Sa Damijanom Đukićem, autorom podkasta „Kosmički putnici“ razgovarala sam o tome kako je došao do ideje za ovaj projekat, kako ga razvija i zašto smatra da je poziv ka sagledavanju, spoznaji, otvaranju i potpunom prihvatanju božanskog dara neverovatnog iskustva organskog života u formi ljudskog bića, možda i najvažniji u životu

Za vrlo kratko vreme koliko postoji podkast „Kosmički putnici“, Damijan Đukić je ugostio neke od vodećih ličnosti iz oblasti ličnog razvoja, postigao veliku gledanost sa nekim od emisija i svakako privukao pažnju svojim autentičnim pristupom i načinom vođenja. U eri senzacionalističkih podkasta koji teže što većoj gledanosti i obrađivanju aktualnih tema primamljivih masama, Damijan se odlučio za jedan možda izazovniji put i pravac – temu koji mnogi izbegavaju jer ih nagoni da se suoče sa samim Sobom.

Uprkos tome, svojom pojavom koja zrači mirom, poznavanjem dubine tema i raznovrsnosti sadržaja, dobronamernim pristupom i otvorenim srcem, pridobio je pažnju i sagovornika i publike i sve više ide uzlaznom putanjom. Sa željom da skrenemo pažnju na rad ovakvih kosmičkih putnika i da ih podržimo i pozovemo i vas da pružite podršku, ali i da samo zaronimo dublje u putovanje koje obeležava naš život – putovanje ka otkrivanju dubine naših bića, razgovarala sam sa Damijanom.

Šta je poziv kosmičkog putnika za tebe?

Deluje mi da je to poziv ka jednom ponovnom otkrivanju onog istinskog i znatiželjnog dela našeg bića, odnosno kosmičkog putnika, koji prema mom dubokom uverenju, boravi u svima nama i sa kojim igrom slučaja i sudbine, ranije ili kasnije, učimo ponovo da uspostavljamo kontakt.

Suštinski, to je poziv ka sagledavanju, spoznaji, otvaranju i potpunom prihvatanju božanskog dara neverovatnog iskustva organskog života u formi ljudskog bića kroz koje svi imamo priliku da prođemo. Prema mom mišljenju, definitvno najbitniji poziv koji od svih nas čeka adekvatan odziv, ili bolje rečeno, akciju.

Projekat i poziv Kosmičkih Putnika bih mogao da opišem kao način putem kog, kroz aktivnu razmenu koju uspostavljam sa svakim svojim gostom, tražim i delim odgovore koji se tiču našeg autentičnog postojanja i percepcije, kao i fenomena ljudske svesti u najrazličitijim aspektima njenog manifestovanja što, između svega ostalog, podrazumeva: duhovnost, kulturu, umetnost, fizičko i duševno zdravlje, putovanja i različite avanturističke aktivnosti, nauku, muziku, preduzetništvo, međuljudske odnose, najrazličitije vidove rada na sebi itd.

Kako si osetio poziv da ovo postane tvoja misija?

Pod izvesnim rizikom ulaska u domen klišea, svejedno ću ovde navesti određenu istinu vezanu za moje odrastanje a to ja da sam još kao malo dete osećao intenzivnu tendenciju ka spoznaji dubljeg smisla života i onoga što nazivamo stvarnost. Iako je ta tendencija vremenom bivala relativno sputavana različitim inertnim vetrovima školovanja, odrastanja, poslovne karijere itd. koje na različite načine deluju u životima svih nas, njen plamen, na sreću, nikad u potpunosti nije splasnuo. Taj plamen mi je osvetlio put ka različitim duhovnim učenjima, znanjima, praksama i metodama koje su mi obogatile život i proširile kanal percepcije do i izvan, za mene lično, neslućenih granica.

Kosmički Putnici su zaista jedna vrsta putovanja i to bez jurenja za povoljnim avio kartama i gubljenja vremena na formalnostima graničnih prelaza

U toku svog odrastanja sam primetio još jednu interesantnu činjenicu, odnosno jednu moju karakternu osobinu a to je da se, uprkos apetitu i znatiželji ka znanju i istini, nikada tako lako niti u potpunosti nisam kruto identifikovao sa različitim ideologijama, religijama, uverenjima, grupama i ostalim društvenim obeležjima. Oduvek mi je bilo vrlo neobično do koje mere možemo da se stopimo i izgubimo u lavirintu različitih ubeđenosti i uverenja, a da to i ne primetimo, i koliko smo spremni da ih branimo i da ih se grčevito držimo.

Vremenom sam proces identifikacije sagledao kao odbrambeni mehanizam koji je bio tu da zaštiti naše osećanje sopstva koje se manifestovalo u nekoj od pomenutih identifikacija i čije bi otapanje, pod uticajem plamena nove spoznaje i proširene percepcije, za identifikovanu osobu doslovno značilo smrt – ali ona iz koje imamo priliku da se ponovo rodimo i da doživimo život i stvarnost na jedan potpuno drugačiji način. Naravno, to što sam vremenom sve bolje odolevao pomenutim identifikacijama apsolutno ne znači da tokom svog života nisam prolazio kroz vrlo teške periode izgubljenosti, osećaja nepripadanja, usamljenosti i krize smisla.

Iako mi je, uprkos izazovima, bilo interesantno da svedočim manifestovanju ovih identifikacijskih tekovina naše civilizacije u sopstvenom životu i životima ljudi oko mene ni jednu od pomenutih nikad nisam smatrao svojim istinskim obeležjem i kvalitetom postojanja. Ali me to, naravno, nije sprečilo da sebi postavim pitanje – a šta jeste? I to pitanje me je lansiralo na ovo kosmičko putovanje na kom sam i sada i o kom pričam sa mojim gostima.

Šta bi voleo da postigneš svojim podkastom?

Kosmičke Putnike bih mogao da opišem kao prozor sa kog se pruža pogled na autentičan aspekat istine koji na jedinstven način sija u životu svakog gosta i koji kao takav može da obogati život i percepciju slušaoca. Taj pogled prati jednu novu mapu sveta u kojoj gledaoca/slušaoca čekaju blaga i avanture skrivene u neistraženim kontinentima našeg bića – ukoliko smo dovoljno spremni da raširimo jedra znatiželje i otplovimo u vode nepoznatog.

Na kraju svake snimljene epizode se nadam da ćemo i moji potencijalni gledaoci/slušaoci i ja lično dobiti mogućnost da život sagledamo iz jedne nove perspektive koja nam je do tad možda bila strana. Kao kad negde otputujemo i iznenada shvatimo da život može da se odvija na jedan potpuno drugačiji način od onog koji smo u kontekstu sopstvenog mehura interpretacije stvarnosti smatrali jedino dostupnim i ispravnim.

U tom smislu, Kosmički Putnici su zaista jedna vrsta putovanja i to bez jurenja za povoljnim avio kartama i gubljenja vremena na formalnostima graničnih prelaza – iako su teme o kojima se priča često na granici znanog i neznanog.

Kako kreiraš svoje vreme?

Moram da priznam da je od svih sposobnosti na kojima radim, ona u vezi kreiranja i organizovanja sopstvenog vremena jedna sa kojom teško izlazim na kraj ali koju postepeno pobeđujem na različitim frontovima. U skladu sa tim ću o ovoj temi govoriti kroz svetlo malih dnevnih trijumfa i ambicija koje u vezi nje imam. Kreiranje vremena za mene lično predstavlja poseban izazov zato što sam vrlo otvorena i znatiželjna osoba kojoj u toku dana, i u odnosu na različita iskustva i susrete kojima je isti ispunjen, naviru razne ideje i inspiracije koje vrlo lako mogu da me “odnesu” izvan granica ustaljenog vremenskog rasporeda.

Uživati u otvorenosti i spontanosti koju donosi svaki novi dan može da deluje veoma privlačno i lepo. Ali ovde moram, polazeći od ličnog primera, da kažem da takav način života često implicitno može da bude vrlo frustrirajuće zbog neobavljenih dnevnih zadataka i rutina koji lančano mogu da destabilizuju dalji tok ka ostvarenju određenih ciljeva – što, naravno, izaziva stres i frustraciju.

Postajem sve uvereniji da je ples jedan od najboljih načina da se završi dan i žao mi je što sam ga otkrio tek u tridesetim

Prepodnevne sate, ponekad manje ponekad više uspešnije, nastojim da provedem u tišini i meditaciji, posebno prvih sat vremena nakon buđenja koje se dešava između 6-7 ujutru. Deluje mi da je od izuzetnog značaja da dan započnem na jedan miran i kontemplirajući način i definitvno smatram da postoji ogromna mudrost u narodnoj izreci: “Po jutru se dan poznaje”.

Pošto ne pijem kafu, našao sam adekvatnu zamenu time što sam ujutru krenuo da “ispijam” jogu, čije sam benefite u vrlo praktičnom smislu otkrio i uveo u dnevnu rutinu. Pozdrav suncu koji ponovim dvanaest puta je ponekad sasvim dovoljan da me fenomenalno razbudi i aktivira energiju za predstojeći dan.

Na period tihovanja i joge često nakalemim čitanje (kad god mogu a da nije u digitalnoj formi) jer sam, iako obožavam da čitam pred spavanje, znatno receptivniji i pažljiviji dok čitam ujutru. Bitna je napomena da sam uspeo da pobedim naviku da pogledam u telefon smesta nakon što se probudim i sve dok ne završim sa jutarnjim tihovanjem – što je topao savet koji bih dao svima. Sa obzirom na prirodu onoga čime se bavim, ovo je bio solidan izazov koji većina ljudi danas uzima olako.

Period od 11-17h je uglavnom namenjen snimanju epizoda Kosmičkih Putnika, istraživanju i pripremi za razgovor sa budućim gostima kao i detaljnim planiranjem i organizacijom koja predstavlja živi proces koji se aktivno odvija dok kamere nisu upaljene.

Predvečernje i večernje sate uglavnom provodim sa prijateljima, raznim sportskim aktivnostima, i pre godinu dana sam otkrio kubanske plesove, konkretno salsu, na koju sam krenuo na nagovor supruge i na čemu sam joj beskrajno zahvalan. Postajem sve uvereniji da je ples jedan od najboljih načina da se završi dan i žao mi je što sam ga otkrio tek u tridesetim.

Koji su to tvoji koncepti kojima bojiš svakodnevicu?

Ako bih svaki novi dan sagledao kao novo platno na kom imam priliku da četkicom svog života stvorim novo delo, prva boja u koju jasnim potezom nanosim je zahvalnost. Zahvalnost što uopšte imam priliku da iskusim još jedan dan u formi koja mi je data, zahvalnost što sam zdrav, zahvalnost što imam sve drage ljude oko sebe koji me vole i podržavaju, zahvalnost što imam dug i uspešan brak u kom moja supruga i ja neprekidno rastemo, zahvalnost što imam mogućnost da u životu konstantno istražujem i otkrivam sebe u svetlu koje mi ranije nije bilo poznato.

U širokim potezima potom slede jake boje kreativnosti i znatiželje, koji svojim suptilnim kontrastima i dinamikom na platno uvode život i pokretačku energiju koja svakim novim potezom postaje sve jača. U tragovima ovih poteza uvek otkrijem neki novi deo svog bića koji iz dela u delo postaje jasniji, smisleniji i potpuniji.

Krupnom četkom uokvirujem scenu fizičke aktivnosti sa detaljem boravka u prirodi bez kojih i najdivnije platno lako može da se pretvori u još jednu bezdušnu i plastičnu “mrtvu prirodu”.

I na kraju, finim potezima kontemplacije, introspekcije i dovršavam delo koje okrenutim ka zvezdanom nebu nesvesnog ostavljam da se suši.

Tvoji podkasti izazivaju pažnju i komentare različitih struktura. Da li misliš da su tvoji podkasti informativni ili edukativni?

Teško je napraviti takvi razliku. Informativni svakako jesu ali su i edukativni zato što slušaoci ne dobijaju samo pregršt novih informacija, sa kojima smo i onako već sasvim dovoljno bombardovani sa svih strana, već i vrlo praktične savete i smernice kako odmah nakon ili u toku gledanje epizode mogu da primene u svom životu.

Na kraju epizode, svakog gosta uglavnom pitam da sa gledaocima podeli određen savet ili tehniku koju odmah nakon (ili ponekad i u toku) epizode mogu da primene. Sa Verom Erac, na primer, sam na kraju epizode plesao i pozvao sve slušaoce/gledaoce da nam se pridruže. Sa Devi Mohan sam radio jednu zanimljivu vežbu disanja koji gledaoci mogli odmah sa nama da probaju. Nikola Jurišić je podelio sistem kako ljudi mogu da mere stepen sopstvenog duhovnog razvoja i opšteg progresa u životu, itd.

Za mene lično, Kosmički Putnici definitivno jesu jedan od načina putem kog sebe nastojim da održim budnim

Zapravo, ono čemu se najviše i nadam jeste da moji slušaoci dobiju i iskoriste informacije, praktične smernice i savete za otkrivanje novih delova sebe, ili bolje sagledavanje onog na čemu već rade, u cilju sveopšteg poboljšanja iskustva ljudskog bića kroz koje svi prolazimo.

Šta je za tebe moć transformacije?

Spremnost i otvorenost da istinski sagledamo i iskusimo život iz drugačije perspektive i perceptivne paradigme koja nas potencijalno može koštati stare – ali u kojoj sebe i svet oko nas možemo da sagledamo i doživimo na jedan neuporedivo bogatiji, potpuniji i smisleniji način.

Čuveni duhovni učitelj G.I.Gurdjieff je jednom prilikom rekao: “Čovek ima mogućnost da se rodi, ali da bi se rodio najpre mora da umre, a da bi umro najpre mora da se probudi.” I upravo ta mogućnost umiranja i ponovnog rađanja koju imamo na raspolaganju u svakom trenutku našeg postojanja, umiranja i prevazilaženja naših starih fizičkih, mentalnih, emotivnih i ostalih navika i obrazaca, bar za mene, predstavlja istinsku moć transformacije.

Rumi ima predivnu pesmu: Don’t Go Back To Sleep. Šta misliš ili koji bi bio tvoj zaključak od sagovornika, šta je potrebno za buđenje i kako da ne utonemo ponovo u san?

Moram otvoreno da priznam da još uvek nisam stigao na odredište trajne probuđenosti iz kog bih mogao da dam potpun odgovor na ovo pitanje ali mi sve više deluje da je plamen svesti kojim su obdarena ljudska bića raspaljen s ciljem da nas održi budnim, posebno ukoliko ga negujemo i aktivno razvijamo dalje.

Za mene lično, Kosmički Putnici definitivno jesu jedan od načina putem kog sebe nastojim da održim budnim, upravo zato što aktivna razmena koji uspostavljam sa svakim svojim sagovornikom stvara jedno specifično polje svesti i prisutnosti. Intelekt je svakako prisutan ali definitvno u drugom planu i samo jedan od sastavnih delova tog fenomenološkog iskustva razmene koje je teško staviti u kontekst reči.

U trenutku održavanja razgovora smo i ja i gost tu, maksimalno prisutni u tom neponovljivom trenutku večnosti i niko od nas nije siguran u kom pravcu će otići naš razgovor – ali smo spremni da se otvorimo i prepustimo misteriji energetske razmene koju smo uspostavili. Za to je potreban određen stepen poverenja, otvorenosti i svesnosti koji je poprilično izazovno održavati u stanju odsutnosti i usnulosti. Ali se suštinska lepota jedne takve razmene ogleda u tome što svi imamo priliku da je doživimo sa raznim ljudima sa kojima u toku dana komuniciramo – i sve mi je čudnije koliko tu tako lako dostupnu mogućnost za budniju interakciju sa životom u inerciji svakodnevnice previđamo.

Svakako smatram da to delikatno stanje prisutnosti-pažnje-svesnosti možemo da razvijemo i kultivišemo kroz različite prakse i duhovne tradicije (meditacija, molitva, joga, svesno slušanje i pričanje, pamćenje sebe itd.) ali uporedo verujem da ne postoji univerzalan put do probuđenosti koji bi bio adekvatan za sva ljudska bića.

Sebe pronalazite dolaskom u sadašnjost

Na ličnom primeru sam otkrio da stanje budnosti definitivno može da traje duže i kada u sebi otkrijemo nemog posmatrača, odnosno taj jedinstveni fenomen gde svest uči da posmatra samu sebe – što najpre može da zvuči jako banalno ali je suštinski vrlo zagonetno i neverovatno čudno iskustvo dostupno ljudskim bićima. Što ovo više nastojimo da kultivišemo ovaj aspekat svesti, to nam je lakše da boravimo u neutralnom prostoru prisutnosti koji nastaje između utisaka koji nam dolaze iz spoljašnjeg sveta i naših reakcija na iste – a to je istinski i vrlo isceljujući predah.

U vezi sa tim je čuveni Ekart Tol fenomenalno primetio: “Ne možete sebe pronaći dolaskom u prošlost ili odlaskom u budućnost. Sebe pronalazite dolaskom u sadašnjost.” Smatram da je pomenuti prostor prisutnosti odlično mesto u kom može da započne ova potraga.

Pročitaj i: Zakoni fizike i metafore života

Tekst i foto: Jasmina Stojanović