Postoje reči sa kojima budete blisko, onako lepo vam je kad ih čujete ili pak vidite. Deluju magično na vas, promene istog trena atmosferu i vremenske (ne)prilike u vama i sve postane izrazitije, a mekše

Potaman. Neki dan ugledam ovu reč slučajno, tražeći preporuku za seriju na netu.

I tako neplanirano dozovem tišinu. Ali onu umirujuću, baš ona koja nam je potrebna pred san, a prečesto je sami sebi uskratimo da bismo, na primer odgledali još jednu epizodu popularne serije. Koji paradoks. Zatrpavamo sebe utiscima za koje želimo da nemaju veze s nama, da nas odvuku što dalje od sopstvenih života i diskonektuju sa realnošću koju živimo.

Nekad je i to ok, ipak, na pragu iz jave u san rekla bih da je tišina prijatelj.

I prepustim joj se.

Krenem u kontemplaciju, zaboravim i seriju i naviku da zaposlim svoj um i prevarim ga da zaspi a da me ne pita ništa. Ni ja njega. Ne usled tišine i postignutog mira, već usled prevare. A prevaren um teško može da spava. Dremucka, budi se, traži brigu koju će razvlačiti kao žvaku tokom noći. Zaspati u tišini, mraku i zadovoljnog srca je nešto drugo.

Prevaren um teško može da spava

Ovog puta jedna reč, možda obična a možda i malo zaboravljena, utišala je buku sveta, i čula sam sebe. I bilo je tako prijatno.

Mir.

Tišina.

Prisutnost.

Disanje.

I prilika da oživim reč od koje je sve krenulo.

Meni je bilo potaman.

Potaman u glavi. U duši. U srcu.

Potaman mi je bio i dušek, i jastuk, i temepratura sobe, i svetlost ulične svetiljke koja je stidljivo virila.

Jesam li ja stvorila svoje potaman? Ili se desila magija? Ili sam joj samo dozvolila da me nađe i odnese u san.

Jedno znam.

Utišajte se, neke žižice u nama čekaju da ih zapali neki neočekivani nadražaj, reč, miris, boja, utisak.

Dozvolite utisku da se razvije i kreira potreban rasplet.

Stvorite sopstvenu scenografiju.

Opustite se i uživajte u tišini.

Možda je baš Tišina ta reč…

Pročitaj i: Podsetnik za život

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Pexels