Ovo su dani naših života. Ne postoje neki drugi koji tek dolaze – ovo su ti dani. Dani u kojima susrećemo sebe i druge, u kojima govorimo ili ćutimo, dani običnog i čudesnog. Dani u kojima učimo iz onoga što dolazi s Dahom i posećuje Srce. Dani kada ostajemo veoma, veoma blizu toku Života, kada osećamo njegovu toplinu, nežnost i žestinu. Dani kada pijemo čaj u izobilju ili ne pijemo ništa osim blagoslovene vode

Dani koje treba živeti – i tako ponovo pronaći svoju prirodu kao svetih sisara koji su se probudili za svetu svrhu življenja.

Obožavam da živim – to je tako, tako retko i predivno, i besplatno je. Dani za igru, za primanje čuda – kao kada prelepo štene spava u naslonjaču – i za tiho pitanje sebi: „Da li živim iz srca?“

Dani čija je lepota ukorenjena u prolaznosti, u krhkosti, u apsurdnoj i poetskoj čvrstini. Postoji milost koja se uliva u tvoje ćelije, u tvoje biće i nosi te kao nekad, kada si bila devojčica ili bio dečak.
Ovaj poseban dan i dalje je božićna subota, slobodna si, slobodan si da izađeš u šetnju, da povratiš svoju lutalačku, nomadsku, divlju prirodu – onu koja stopalima miluje Pachamamu, hodajući i dišući.

Pre nego što izađeš, uzmi tri lovorova lista – simboličnu predstavu očinskog, majčinskog i dečjeg arhetipa – i oseti u srcu odakle dolaziš i šta te prati u svakom trenutku. Ta tri arhetipa su predstavljena na nebu, u svetoj Zemlji i u Svesti Srca. Zatim dahom nežno duni u listove s ljubavlju i zahvalnošću, i pusti da taj kintu (andeanski naziv) poleti kao ponuda Životu. Otvori grudi i kreni putem.

„Da li živim iz srca?“

Oseti kako te Pachamama, sveta Zemlja, nosi – kao majka dete. Kako ti daje puni dah života i svesti. Oseti snažno i ritmično disanje dok hodaš, i prepoznaj kako si voljena, voljen – voljen od Života.

Udahni tu ljubav. Hodaj u toj ljubavi, u toj nezi koju ti Život, Pachamama, pruža još od pre tvog rođenja.

A ako bi ovo bio tvoj poslednji dan, dopusti sebi da slobodno voliš to Beskonačno Biće koje ti daje Život – čudesan život.
Neka taj osećaj raste sa tvojim koracima, bez napora, i primeti poeziju u cveću i lišću, u travi i pticama.

Sve je pesma koja se stvara za tvoju radost i čuđenje.
Svaki sitni detalj ove scene izlazi iz srca Pachamame kao poklon za tvoju srčanu osetljivost.
Ne gubi se u bučnim planovima i mislima. U tišini i pažnji prema ovom sadašnjem trenutku – primi dar.

Poezija se stvara za tebe. Lepota jednostavnosti šapuće snagom ljubavi Pachamame – Majke Života – za tebe.
To je nežna, estetska, organska pesma.

Pusti da ova živa pesma, koja vibrira bez reči – u bojama, oblicima i pokretima – budi čula tvom zahvalnom srcu.
Neka čudo zameni žurbu, neka šetnja izgubi cilj. Hodaj bez plana. Hodaj tako da svakim korakom poljubiš zemlju.

Pre nego što izađeš, uzmi tri lovorova lista – simboličnu predstavu očinskog, majčinskog i dečjeg arhetipa – i oseti u srcu odakle dolaziš i šta te prati u svakom trenutku

Neka tvoje sadašnje iskustvo hodanja, prijema daha i jednostavnih čuda, postane najfascinantnija stvar u čitavom svemiru.
Pozdravi sve u svom srcu – oseti dah i s njim poklone: jedno seme, nekoliko bakarnog lišća na suncu, oblake koji se slobodno smeju, let ptica…
Prihvati staru napetost i udahni, opusti se, otpusti.

Nema gde da ideš. Nema šta da se uradi. Ovo sada je jedini put. I mi ga prelazimo sa mudrošću naših predaka – koji su kroz život hodali loveći i voleći samo to što su živi.

Usudi se da tvoje telo odluči kuda ideš.
Usudi se da opet budeš stvarna, stvaran. Da ovde hodaš kroz život kao pravo ljudsko biće, slobodno da voliš ovaj put.

Imati hrabrost da napraviš svaki novi korak – nežno dotičući svetu Zemlju i puštajući da te iznenadi neočekivano.
Pozdraviti bučne emocije i misli nežno, bez otpora. Poštovati Život svojom prirodnom zahvalnošću i u Dah koji dolazi i odlazi.

Imati hrabrost da povratiš svoju nomadsku prirodu i uroniš u intenzivnu meditaciju hodanja, upijajući suštinu Života.

Obuci se u život i proslavi – sada, u slobodi, hodeći!

Pročitaj i: Crtanje svog unutrašnjeg sna

Tekst: Escola Mistica Andina / Foto: Pexels