Decembar. Vreme kada se svi mi pomalo zamislimo i zagledamo unatrag, hteli mi to da priznamo ili ne. Imamo malo taj pogled u rikverc, pa uhvatimo sebe kako kopamo po proteklih 12 meseci. Preispitujemo svoje želje, odluke, obećanja, očekivanja, ostvarenja. Ovo jesam, ovo nisam. I to je sasvim ok

Okej je – dokle god znamo da se nećemo obema rukama, poput davljenika, držati za ono što nismo i kinjiti sebe. Umori se čovek od toga, od gomilanja misli i ostajanja u začaranom krugu samokritike. I dok decembar okićen i iskričav odbrojava dane do Nove godine, u nama se budi nalet entuzijazma i radosti jer eto nove prilike, iza ćoška. Simbolično novi početak.

Osećamo da možemo da živnemo. I kao u igri, puj pike, ne važi se, idemo novi krug. Novi početak za stare odluke, želje, ciljeve. Ne samo stare, več i nove. U ovo doba godine jesmo nekako najviše orijentisani ka željama i ciljevima, kao da dajemo sebi dozvolu da baš tada poželimo, usudimo se. I čekamo. Čekamo taj prvi u mesecu, čekamo ponedeljak u nedelji, čekamo da sat otkuca ponoć, čekamo ono „kada ovo“. A šta kad dočekamo, kad prođe taj naboj i euforija oko novog? Kada se lampice ugase i odloži sav sjaj ukrasa? Ko ćemo sa novim jutrom postati? Ili ćemo se ipak probuditi isti onakvi kakvi smo bili?

Neko nov se ne postaje preko noći i sa prokrastinacijom

Jasno nam je da možemo da biramo i da nas naši izbori konstituišu. Ove reči mogu da nam izazovu nelagodu ali mogu i da nas nadahnjuju. Hej, pa ja kontrolišem svoj život, ne zvuči li to kao dobra vest. Hoćemo li svakodnevno posegnuti za onim što želimo, i rukama i srcem i stomakom, ili će sve ostati prazna slova na papiru. Još jedno „ovo nisam“ u tradicionalnoj rekapitulaciji godine. Decembar jeste poput sinonima za nove šanse i mogućnosti, ima tu sposobnost da u nama zapali iskru emocija koje nas pokreću, čine poletnim da možemo, i spremnim. Jednostavno rado hvatamo taj zalet u sutra, sa čulnim doživljajem koji nas navodi da ćemo da letimo. Pitanje jeste koliko smo istrajni da ostanemo u tim emocijama.

Ne čekajte nove godine, napravite ih

Šta se dogodi pa počnemo da se cenkamo sa sobom kad ne poverujemo u to ko smo, pa se spustimo da plutamo u danima do nekog narednog novog početka, ponedeljka, Nove godine. Izgubi se sva ta iskričavost, hrabrost i vera u ono što smo prvobitno hteli. Odustajemo, a da ni ne primetimo, i to tek što smo zakoračili. I zafali nam ta istrajnost, a neko nov se ne postaje preko noći i sa prokrastinacijom.

Obeshrabrimo se, ušuškamo u lenjost, u izgovore, u sve nejasnoće koje ne umemo sebi ni da dokučimo. Izgubimo sebe razmišljajući o tuđim životima, besmislenim stvarima i pričama. I zafali nam akcija, to nešto što ćemo dati od sebe svaki dan, 12 meseci. Nešto što će nas podsetiti ka čemu težimo i šta nam je zaista važno, što će nam poput pejsmekera ubrazati otkucaje srce i naježiti kožu. Pa kada nas dočeka taj pogled u rikverc da možemo izgovoriti „Za ovo je vredelo živeti“. I zato ne čekajte, ne čekajte nove godine, napravite ih.

Pročitaj i: Hakuj manifestovanje tako što dižeš vibraciju

Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Freepik, Unsplash