Volela bih da sebe mogu nazvati „Oduvek mudra“. Znate one mudrice po rođenju, uvek imaju sve odgovore spremne, nemaju skokovite promene ni u raspoloženju ni u aspiracijama, uvek sa merom

Sve sam suprotno. Da sam bar Iskustveno mudra. Jer sa ovim brojem godina mudrost bi trebalo da mi bude faktičko stanje. Prešla 35, dakle mudra. Eh kad bi bilo…

Jesam smirila i smanjila neke svoje doživljaje, ali sam zato zauzvrat neke nove prilično uzdrmala i pojačala za koje nisam ni znala da postoje. To je ta životna preraspodela prioriteta kada ti sve pređašnje deluje pomalo smešno u odnosu na nove izazove, probleme i horozonte stremljenja.

Desi se da poželim i ja nekakvo uzemljenje. Silazak sa oblaka iluzija. A onda se setim da imam još dosta neotkrivenih ludosti u rukavu koje čekaju da budu proživljene. Poslužiću se rečenicom Vilijama Blejka: Uslov za sticanje mudrosti često znači istrajati u svojim ludostima. I eto meni izgovora da je u redu biti ne-mudar, ne-pragmatičan, jednom rečju – nepromišljen. Jer obrni-okreni, uvek te posle svega sačeka neka mudrost, čak i kad nisi hteo da se sretneš s njom tet-a-tet.

Svako ima liniju posle koje istupa iz zone komfora

Ako treba da biram između to dvoje, ja se uvek uhvatim, vidi čuda – ludosti, iako onaj racionalni deo mene naravno želi da odaberem mudrost. To naprosto nisam ja.

Moja neotkrivena mudra strana me verovatno čeka, i to baš onda kad više ne može imati za mene upotrebnu vrednost, ali kao potvrda da je vredelo živeti i istrajati ako ni u čemu drugom onda u ludosti, jer za to sasvim sigurno treba imati herca, ne može ni to svako!

Volela bih da vidim nekog promišljenog kako prelazi na kolosek ležernog kretanja, opustenog pristupa go with the flow, bez unapred određenog pravca. Izazov je to. Svako ima liniju posle koje istupa iz zone komfora. Možda bi trebalo da malo probam mudrovanje, kao izazov.

A nije i da nisam imala periode zatišja, pauze od sveta, jer znao je poneki moj izbor da me baš fino satera u ćoškove za preispitivanje. Dolazile su i spoznaje i pouke, i naknadne pameti pa i gilti pležeri, priznajem. I što se duže razmišljalo sve je više bilo onog – ma neka sam i to, pa šta ako sam, ma neka ide život… I u tom pravcu… Jer nekako… evo, razmišljam, ne sagorimo mi od ludorija u praksi nego od neiživljenih ludorija, kad taj vulkan životne snage ne izbacimo iz sebe. Zar ne?

Ne sagorimo mi od ludorija u praksi nego od neiživljenih ludorija, kad taj vulkan životne snage ne izbacimo iz sebe

Neka meni moje amplitude, moji padovi i usponi, s njima sam posle svega ipak na Ti, znam da mi mudrost neće pobeći, čeka me na kraju svih puteva kao medalja za upornost, jer svoja ludila treba poštovati, pročitah negde i klimnuh glavom.

Poštujte svoje ludosti jer su siguran put do mudrosti😊.

Pročitaj i: Odgovornost

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Pexels, Unsplash