Nesumnjivo smo čudnovata bića, mi ljudi, često slabi da priznamo svoju ranjivost, i zasigurno jaki da je nadrastemo onda kad je prihvatimo

U nama su i vatra i voda koje uspevaju da postoje zajedno ne poništivši jedna drugu, zapisala sam negde, i zaista, mi smo smeša krajnjih suprotnosti i često se pitam kako uspevamo da izmirimo sve te polove u nama.

Nekad osetim da sam u ekvatorijalnoj ravni svog bića, u miru sam sa sobom, na jednakoj distanci sa krajnostima unutar sebe. Tada osećam složenost svog bića kao svojevrsno bogatstvo i uspevam da pomirim svu tu eklektiku moje prirode. Ali često je to vrlo neizvestan hod po žici suprotnih naelektrisanja. (Spasavaj se ko može :D)

Dešavaju se padovi, prelomi, ulegnuća. Istegnu se tetive strpljenja pa sledi neminovno zaustavljanje

Umem da zakomplikijem sopstveni dan i odnekud eto ti nove peripetije da se zaglavim i lamentiram nad sopstvenom sudbinom. Ni napred ni nazad, stojim, stagniram, sve dok ne shvatim da sam čovek, da ne mora sve da ima smisla i da se može i van zamišljene staze ponekad. Dešavaju se padovi, prelomi, ulegnuća. Istegnu se tetive strpljenja pa sledi neminovno zaustavljanje. Pauza. Tu je problem što duh zna i da se učauri dok miruje, i zapadne u apatiju usled mnogo čega ali i lošeg odgovora okoline koja ne ume ili ne želi da pomogne. Ili jedostavno, ne prepozna unutrašnje povrede bliskih bića. Zato je jako važno s kim smo i kad sa sobom nismo dobro.

Jer čak i kad miruje, zdrav duh zna da ga čeka pokret, smišlja nove početke, i priprema se za nove korake.

Važno je duhu obezbediti prostor za rast.

A bilo je svega kroz moj rast, padanja, lomova, novog promrdavanja.

Put rasta i uzdizanja

Želim da svoj pređeni put upravo tako determinišem, kao rast, uzdizanje, sagledavanje sebe i drugih sa više tačke, ne one nadmene, već iskustveno više, koja te duhom pomera duž vertikale, postaješ tiši ali mudriji. A to nije lak posao. Treba se osloboditi straha od visine. To znači ponekad i pristati na pokret nadole, na približavanje dnu i suočavanje s njim.

Tada se treba setiti toga da uvek postoje neke visine, uopšte nije važno da li smo ih već prelazili pa nam iz nekih ranijih perspektiva deluju kao prilično niske tačke našeg putovanja. Nekad i jedan stepenik više znači napredak i visinu.

Znam i da sednem i pretresem fizičke zakone i uzroke svog posrnuća pa ih prevedem na jezik duše i napravim od toga svega plan. Za naredni dan. Za ostvaren san.

Pitam se da li postoje univerzalni obrasci življenja, onaj neki kanon za život koji garantuje uspeh?

Izvučem iz svega obrazac, proverim gde se desila greška. Sredim sve lepo i krenem ponovo.

Pitam se da li postoje univerzalni obrasci življenja, onaj neki kanon za život koji garantuje uspeh?

Naravno da postoje, ali mi često glumimo da smo zadatak razumeli i uradili tačno, a zapravo smo samo odradili nešto na brzinu ili još gore prepisali od drugih, ne mislići svojom glavom i nadamo se da će prevara proći.

A zadatak se ne može rešiti ukoliko se ne odradi svesno, predano, posvećeno. Obrazac tad postaje korisna prečica koja ti garantuje rezultat, samo moraš se istinski i sasvim posvetiti.

Koja je jednačina života?

Koliko je samo truda, pokušaja, promašaja i upornosti do shvatanja jednačine života. I koliko novih tvrdoglavosti da bi se iznova dokazivala. Stradam svaki put kad krenem inatom tamo gde se ide srcem. Kad se razmećem pogrdnom reči čekajući da mi se otvore vrata koja reaguju po starom dobrom pravilu jedino na lepu reč. I posle svakog neuspeha, dočeka me novi dokaz, novo uverenje da je najuzvišenije pravilo, ono koje se ne dovodi u pitanje, sila nad silama – Ljubav.

Stradam svaki put kad krenem inatom tamo gde se ide srcem

Ljubav kao najsvetlija zvezda univerzuma. Ali kako samo njen put zna biti posut trnovitim lekcijama. Pa često odustanemo pre vremena, povede nas inat, malodušnost, sebičnost i lažni sjaj prolaznih stvari. A znam sigurno – ako istrajemo u učenju o njoj, otvara nam se sasvim novi portal i vodi u novi način postojanja. Onaj sa svrhom.

Ali vazno je otvoriti se za ranjivost, jer proces isceljenja je često i put ljubavi, najpre jednosmerne a odatle sve kreće, kad zavoliš sebe. I svoju ranjivost.

Pročitaj i: Svesni život je srećni život

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Unsplash, Pexels