Za mnoge među nama, pomisao „sledi svoje srce“ je sinonim za nerealno, jer ko još sluša svoje srce kada razum zna više i bolje. Odrasli smo, a odraslo zahteva ozbiljno. Bez dopuštanja tog luksuza opuštanja i prepuštanja nečujnom glasu koji dolazi od nekud iznutra

Srce nam priča, ali mu ne verujemo. Zvuči nam nonsensno. I izgledamo tako kao da odmahujemo rukom, spremni za zaokret u dobro znanu zonu poznatosti. Put utaban onim sa čime smo navikli da se svakodnevno borimo i opravdavamo da je sigurnije i lakše. Još ako smo zagovornici „ma šta srce zna, mene je moje sto put prevarilo“, imuni smo na sve frekvencije koje nam stižu iz naše unutrašnjosti. Mala digresija, nije reč o prevari već o bezuslovnoj ljubavi. I meni je trebalo ovo da procesuiram i razumem kada sam prvi put čula, ali sve mi je dobilo smisla. Jer sva ta ljubav koja je u nama, a mi je često tražimo izvan nas, je upravo ono što nas vodi i kad nešto zaista želimo u dubini duše, pa makar zanemarili signale da je to pogubno za nas, mi ćemo krenuti za time. Ljubav će nas pustiti ka tome, jer je bezuslovna, ali ne i napustiti kad doživimo krah. Mi smo ti koji ćemo izgubiti poverenje u sebe i okriviti svoja osećanja.

Ali, zaista – koliko je lakše i sigrunije? Sada, ovog trenutka da zastanemo i zapitamo se, da li bismo umeli da odgovorimo, onako iskreno.

Pa, koračanje ovim stazama ume da umori, iscrpi, obeshrabi, obezvolji. Ali, navikli smo, i već nam je i snaga, volja i energija usmerena na „tako treba“. Više nije ni važno šta ja sa druge strane puta. Izgubili smo iz vida sve te mogućnosti. A važno je, i te kako jeste.

Slediti svoje srce je ništa drugo do biti hrabar usuditi se živeti svoju istinu

Ne mogu a da ne pitam, šta je sa verom? Onim trenucima kada nas život iznenadi (gotovo uvek je na prepad) pa se nađemo lice u lice sa nevoljom, pa nam je neophodna vera u bilo šta, da bi dokučili taj isti život, da bismo razumeli.  Zar ne bi bilo lepo kad bismo se oslanjali na veru stalno, taj čin poverenja, pa se prepuštali prirodnim tokovima života. Osluškivanje osećaja, unutrašnjih signala, primanje svih poruka bez šumova, koje nam idu u korist. Bilo bi, ali…

To „ali“ uvek nekako neometano dođe, jer je lakše robovati sopstvenim strahovima. Manjka nam hrabrosti. A slediti svoje srce je ništa drugo do biti hrabar usuditi se živeti svoju istinu. Zapitati se šta zaista želimo, sačekati odgovor i hrliti ka tome. Jutro u kojem ćemo sklopiti dogovor sa srcem, biti poslušni i živeti po njegovim pravilima.

Zar ne bi bilo lepo kad bismo se oslanjali na veru stalno, taj čin poverenja, pa se prepuštali prirodnim tokovima života

Usmeriti svoju pažnju i energiju na usklađivanje emocija i dela, bez borbe sa istima. Napraviti taj zaokret u put ka nepoznato i istrajati pred svakom preprekom. Mi znamo, srce zna pre nas. Nemam ludu priču o hrabrosti, kako sam jedno jutro ustala i krenula tim putem, kako sam poverovala sebi i čula ono „to je to“. Međutim, imam jedno o-ruk, zalet i veru da mogu. A kojim putem vi koračate?

Pročitaj i: Poruke kosmičke glasnice

Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Pexels, Unsplash