Verujem da se svako našao u društvu “fake“ osobe, kako bismo popularno opisali neautentičnu ličnost. Složićemo se da se to nekome dešava češće, nekome i na duže staze, a neko se tu zadržao vrlo kratko (srećni su takvi). Verovatno ste se i upustili u dublju analizu te osobe i njenog načina ponašanja, govora, u čijoj osnovi stoji manipulativnost ili pak konformizam, a dublji izvor je uvek strah od suočavanja sa sobom, kao i strah od odbacivanja

Pravo pitanje ovde jeste: da li ste primenili drugačiju perspektivu na tu situaciju i krenuli, ne u opširnije procenjivanje te osobe, već sebe i svoje reakcije na nju, jer da… U tom grmu leži zec. Kako se osećamo u takvom društvu? Na osnovu čega zaključujemo da se radi o fejk osobi?

Uglavnom po nepogrešivoj signalizaciji u stomaku. Ok, prepoznali smo suptilno gurkanje intuicije, osetili da nešto tu nije u redu, i šta sada?

Možda ćemo se blago nakašljati i time skrenuti pažnju sveznajućoj gospođici Intuiciji da nas malo ostavi na miru, da možda ni ona nije uvek u pravu i da dozvoli našem umu da sam donese sud, matematički tačan. Ipak, u međuljudskim odnosima nema nepogrešive Pitagorine teoreme, naše linije procene ne seku se uvek pod pravim (ispravnim) uglom, kako nam često deluje, pa nema mnogo smisla pouzdati se samo u racio.

Dakle, čist matematički račun pada u vodu, pitanje je delikatnije. Vratimo se intuiciji.

Možda nam je neprijatno. Možda imamo osećaj da nas ta osoba suštinski ne sluša jer preglasno priča “svoju” priču. Meni se neretko dešavalo da se u društvu nekih osoba osetim neprijatno, rekla bih nedovoljnom. Nekad bih, priznajem, dobijala poriv da i sama krenem da glumim, foliram, i ponašam se onako (čitaj lažno) kako u drugačijem društvu ne bih.

Da li je to u redu, i o čemu se tu radilo? Morala sam da istražim dalje.

Unutrašnji procenitelj najpre bi detektovao jači ili slabiji osećaj nelagode. A mi ne volimo nelagodu bilo koje vrste, zar ne? Tu na snagu stupa neki od mehanizama odbrane, u zavisnosti od toga kako smo formirani, različiti su i načini “odbrane” ili reakcije u neprijatnim situacijama. Eto, kod mene bi proradio Ego, prepoznao sebi sličnog. Shvatila sam brzo da se to dešava jer nisu duše te koje se povezuju već dva ega koji se takmiče ko će ostaviti jači utisak.

Borba sujeta obično ne donosi osećaj ispunjenosti. Zavisi od situacije, naravno. Postoje momenti, posebno u poslovnim izazovima, kada naš ego izlazi na crtu i povlači neke jako korisne poteze.

Ipak, ovde je reč o odnosima potencijalnih ili pak fejk prijateljstava. Tu svakako ne može biti prostora za komunikaciju na nivou ega.

Zato je pravi blagoslov pronaći sebi društvo autentične osobe. A da bismo to prepoznali, potrebno je i da sami težimo svojoj istinitosti. Da živimo sve ono o čemu pričamo, o čemu maštamo, da smo u skladu sa ličnim načelima i pravilima.

A šta je autentičnost?

Autentičnost bih definisala kao hrabrost u praksi, hrabrost da budeš ono što jesi. Odlučnost da ne ostajemo u zoni poznatog samo zato što nam je poznata, odlučnost da se ne služimo podmuklim i lažnim sredstvima kako bismo postigli cilj, i odlučnost da budemo u saglasju sa sobom, bez obzira na sve ostalo. Dr Brene Braun, čuvena po svom dugogodišnjem istraživačkom radu na temu ranjivosti, stida i hrabrosti, kojim je pomerila mnoge granice, kaže da je to rad na dnevnom nivou, gde odbacujemo sve ono što “treba da budemo” i grlimo ono što suštinski naše biće jeste.

Zvuči jednostavno, ipak, zahteva puno hrabrosti. Mi često ispred sebe imamo izazov da li impuls autentičnosti zameniti radije društveno prihvaćenim izborima. U toj borbi većina podlegne kolektivnom pritisku kako bi se lakše uklopila, jer jedna od jako važnih potreba čoveka jeste da bude prihvaćen.

Jedino kad smo iskreni pred sobom možemo biti i pred drugima

Ipak, na kraju dana, ono što smo odbacili, posebno ako se radi o organskom delu nas, počinje da stvara nelagodu. Ne postoji takvo tuđe priznanje koje bi moglo da nadomesti osećaj da smo izdali sebe. I upravo to osećanje emocionalne patnje i nezadovoljsta jeste signal da smo povredili sopstvenu istinu, naneli ožiljak autentičnosti. Ko zna koliko ožiljaka ima sa naše unutrašnje strane koja ostaje nevidljiva društvu do čije nam je validizacije stalo. Ali zašto olako prihvatamo unutrašnje ožiljke u zamenu za ‘besprekorno’ lice izloženo sudu drugih?

Rane bole sa koje god strane okreneš. I čiji onda život mi živimo? Ispada da nemamo prava da sebe nazovemo Sobom, svoj život Svojim ako ga živimo po tuđim pravilima, ako nam je važnije šta će drugi reći ili misliti o nama. U tom slučaju, mi smo, dakle, neslobodni.

Vratiću se na poentu svoje priče. Jedna laž povlači drugu. Tabu rađa novi tabu, jer maskirano lice ne može da podnese ogoljenog, pa i ranjovog sagovornika.

Jedino kad smo iskreni pred sobom možemo biti i pred drugima, i jedino tako učinićemo više za druge, jer ćemo im dati pravo na slobodu koja rađa hrabrost da se i drugi pokažu istinitima, da budu autentični.

Tada smo jedni drugima lek. Dok god ćutimo i krijemo svoje ožiljke, oni ostaju živi i s vremena na vreme krvare bez mogućnosti da ikada zacele.

Kada svoje rane okrenemo ka drugima i prevaziđemo stid, znači da smo odlučili da prihvatimo sebe i tek tada možemo biti zdravi.

Tako postajemo živi spomenik hrabrosti, poverenja. Postajemo inspiracija. Tuđa autentičnost je poziv našoj, budimo zahvalni ako smo u stanju da je prepoznamo!

Pročitaj i: Sidro za radost

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Freepik