„Čini mi se da se cela civilizacija nalazi u nekom rasulu i kao da više nemamo snage da budemo pozitivni i gledamo unapred sa optimizmom. Sada se osećam kao svi oni ljudi koje sam pokušavao da ohrabrim da ne odustaju od svojih snova i da nismo ni kao pojedinci, ni kao generacija rekli svoju poslednju reč na ovom svetu“

Dejan Manojlović je bio vrhunski sportista i državni prvak u četvercu sa kormilarom, ali i gimnazijski profesor. Završio je kreativno pisanje kod profesora Zorana Živkovića a u svom romanu „Čuvar vatre“ uspeo je pokaže da se o protestima devedesetih godina, i svim stvarima koje su se tada dešavale, može pisati i na drugačiji način i da nas podseti kako smo u to vreme verovali u snagu svojih snova.

„Sećam se kako sam pišući svoj prvi roman proveo nekad i celu noć budan, kada me je jednostavno uhvatio takav nalet, a sledeći dan odlazio sam na posao kao da sam normalno spavao i nije mi bilo naporno, jer me je držala neka ludačka opijenost pisanjem“, priča Dejan za VremeZa. „Shvatio sam da za kreativnost nije najbitnije vreme i da je nedostatak vremena zapravo i meni samo opravdanje što se ne bavim više pisanjem. Za kreativnost je ključno nadahnuće i kada se ono pojavi u svom pravom obliku, vreme se odjednom stvori, makar morao da „kljucam“ ceo dan posle neprospavane noći uz junake svog dela.“

Shvatio sam da za kreativnost nije najbitnije vreme i da je nedostatak vremena zapravo i meni samo opravdanje što se ne bavim više pisanjem

Dejan danas smatra da za porodicu uvek treba ima vremena. „Ova pandemija je nas četvoro dodatno usmerila jedne ka drugima i koliko god suludo zvučalo, nije mi toliko teško padalo sve što se dešavalo, jer nikada ranije nismo imali mogućnost da toliko vremena provodimo zajedno i iskoristio sam to do maksimuma.“ Iako je nekada bio aktivni sportista, sada se svodi na aktivno praćenje vaterpolo karijere njegovog starijeg sina i uživanje u posmatranju njegovih utakmica i treninga. „Povremeno plivam i trčim, hranim se (prilično) zdravo zahvaljujući mojoj lepšoj polovini, ali se u suštini trudim da ne razmišljam previše o tome… i ovako nas sa svih strana bombarduju raznim pretnjama, čujem i više nego dovoljno.“ Uvek nalazi vreme za knjige i nedostaje mu FEST. „Jedan od mojih omiljenih rituala svake godine je objava programa na sajtu FESTa, pa celu jednu subotu odvojim da pregledam sve trejlere, napravim raspored projekcija i redom obiđem sve bioskope da kupim karte.“

U romanu Čuvar vatre – glavni junak student proživljava ličnu dramu tokom protesta 90-ih. Da li misliš da je dužnost pisca između ostalog i da na neki način bude društveno-politički angažovan i učestvuje u tome da ostavimo bolji svet?

Došlo je vreme kada je sve izloženo relativizaciji i samim tim je i taj društveno-politički angažman postao upitan kao obaveza ili izbor. Moja generacija definitivno nije uspela da ostavi bolji ili bar dovoljno dobri svet onima koji tek dolaze i zbog toga nekako zazirem od toga da bilo kome delim savete šta je njegova obaveza u društvu. Za sebe znam, dokle god budem imao snage i mogućnosti, uvek ću dizati glas protiv svega što nas kao društvo vuče unazad. Koliko će se taj glas čuti, ne zavisi samo od mene. Ipak, uvek mi preostaje pisanje gde mi niko ne postavlja prepreke i gde jednostavno nema granica.

Radiš na drugom romanu. Da li je to svojevrsni nastavak opisivanja naše stvarnosti i bliskih istorijskih dešavanja ili si se opredelio za drugačiji žanr?

Najveća zamka za svakog pisca je da posle debitantskog dela, tokom pisanja drugog romana ne izađe iz prvog, makar i nesvesno. Ne samo zbog toga, već i zbog želje da pokušam da razvijem jedan sasvim drugačiji motiv, opredelio sam se za drugačiji žanr i drugo mesto za radnju romana. Pišem triler sa migrantskom krizom i odnosom različitih religija i nacija u tom procesu kao osnovom, tako da nisam odustao od naše stvarnosti, samo sam se u ovom trenutku malo udaljio od balkanskog podneblja. Biće zahtevno i teško, ali svakako zanimljivo i izazovno.

Tvoje radno okruženje je tehničko-ekonomsko. Da li je za njih bilo iznenađenje da pišeš?

O, da… Niko nije ni znao da pišem dok se roman nije već pojavio u javnosti, ne samo u mom neposrednom radnom okruženju, već uopšte… samo je desetak ljudi znalo čime se bavim u tom trenutku. Samim tim je iznenađenje bilo još veće, za sve.

Ni u čemu ne postoji tolika težnja za savršenstvom kao u pisanju ili bilo kom drugom kreativnom postupku, jer autor u tom delu bukvalno daje i deo sebe

Koliko je pisanje zahtevan proces? Pored posla, porodice, obaveza ima li se dovoljno vremena?

To je najzahtevniji proces od svega što sam pokušao da radim u životu, ne zbog toga što je to samo po sebi teško, već zato što ni u čemu ne postoji tolika težnja za savršenstvom kao u pisanju ili bilo kom drugom kreativnom postupku, jer autor u tom delu bukvalno daje i deo sebe. Iskreno, nemam dovoljno vremena za pisanje, ne koliko bih voleo da imam, ali verujem da će se i te stvari nekako dovesti u red u nekom trenutku.

Imaš li vremena za čitanje?

E to se već uvek nađe… Nekada me uhvati loš period kada ne mogu lepo da uživam u čitanju, pa spontano batalim, jer ne volim da čitam onako sa pola mozga, nego da svaku stranicu proživim, kakav god da je žanr. Cela ova priča sa pandemijom nas je ugurala u kuću i više nego što bi trebalo, pa je makar pozitivan efekat bio još veća okrenutost knjigama, mislim da nikada u životu nisam toliko čitao kao prošle godine.

Verujem da će i sve ovo proći, suviše je nesreće svuda oko nas, a premalo prostora za iskrenu životnu radost i veru u bolje sutra. Ali, ipak, na nama je da i taj prostor i tu radost stvorimo. Na kraju krajeva, sami smo kovači svoje sreće i kakve god bile okolnosti, od nas samih najviše zavisi kako ćemo se osećati i doživljavati svet.

Pročitaj i: Svaka pesma je (novo) putovanje

Tekst. Sandra Pekić / Foto: Mimi Pavić