Davno sam dobila poziv da posetim Kazahstan i provedem odmor sa ljudima koji tamo žive, upoznam narod i njihov način života…

• 

• 

Da osetim tu zemlju kakva zaista jeste. Oduševljena planom, toliko sam pričala da sam se popela na glavu svima, pa i jednom starijem kolegi za kojeg znam da je dosta proputovao i koji nam je bio uzor u otkrivanju sveta.

I danas pamtim njegove reči: „Šta ćeš tamo? Idi na zapad ili bar na sever… dok si mlada. Vidi kako izgleda sadašnjost tamo i kako će, nadam se, izgledati bliska budućnost ovde. Jug je jug, a na istok se ide kada dođeš u godine koje traže odgovore na viša pitanja ili bar žude za mirom u sebi i svetu.“

Njegove reči su me isprva zbunile, a pomalo i naljutile. Razočarale na neki način, iskreno.

Tada nisam razumela, ali sam oduvek slušala mudrije.

Kako vreme odmiče, sve češće ga se setim.

Posmatram ljude koji, poput mene nekada, gotovo bez duše jurcaju kroz život misleći da je svako novo saznanje životno znanje; da ih svaki korak po tuđem tlu čini spremnijim za ono što iziskuje decenijske pripreme… za život, za smisao. Kao da više nije važno putovanje, već uloviti čuveni „aha“ momenat  koji će kao čarobnim štapićem promeniti sve.

• 

• 

Tada nisam razumela, ali sam oduvek slušala mudrije. Nisam otišla u Kazahstan. Odletela sam preko Atlantika, u Boston i Njujork, i zaista prvi put počela da vidim svet koji me okružuje. Sadašnjost… a potom i blisku budućnost. Potom su se nizali evropski gradovi, severni i zapadni…

A Kazahstan?

Sačekaće još neko vreme.

Pročitaj i: Koliko daleko možeš pobeći – od sebe?

Tekst: Sandra Pekić / Foto: Pexels