Ove godine sam leto provela na beogradskom asfaltu i posmatrala na društvenim mrežama fotografije prijatelja i poznanika sa obala mora i reka, sa planina, iz egzotičnih gradova. I uživala…
Doduše, to ushićenje bi me držalo nekoliko sekundi, koliko su mi te božanstvene slike bile pred očima. Izbledelo bi poput starih fotografija… samo što se to dešavalo za par sekundi, čim bi pogled odlutao na nešto drugo. Zaboravila bih da sam ih uopšte videla. Bez fasciniranosti, bez želje da budem baš tamo, baš ovog trenutka.
Pitam se da li da krivim godine i zrelost? Možda iskustvo koje govori da je kroz oči turiste svaki kutak ove planete poseban i predivan, iako istovremeno nalik već viđenim predelima? Ili je reč samo o promeni perspektive?
Svet se menja, zašto ne bismo i mi?
Nije mi više dovoljno da vidim zalazak sunca na moru – znam da je svaki neponovljiv. Niti me fasciniraju građevine, jer lepota lokalne arhitekture samo je fino uklopljeni deo svetske baštine. Pa, ljudi su svuda lepi kada se smeju, zar ne?
Svet se menja, zašto ne bismo i mi? I dalje upijam život i uživam. Samo mi je sada bitno da li baš taj privremeni nestanak sunca prikriva neki drugi završetak ili uvodi u novo rađanje…
Putovanja nas obogaćuju, kažu. A ono najvrednije što donosimo kući jeste (sa)znanje – prvenstveno ono o sebi. I to se, srećom, nikad neće promeniti.
Pročitaj i: I ono što čuvamo, nestaje…
Tekst: Sandra Pekić / Foto: Pexels
