Gotovo da se hirurški desio taj rez na mom emotivnom telu. Osećaj je bio jak i jasan, a danas kada gledam fotografije unazad, precizno se može doći do tog trenutka. Kao da se svedoči hronologiji šoka, negiranja, besa i onda pokušavanja da se prihvati… Ali biologija tuge je učinila svoje i na fizičkom telu i razmišljam koliko je u pravu bio Timoti Long kojem se pripisuje da mi, u stvari, umiremo jedino od tuge…
Ono čemu sam prisustvovala iskustveno godinama – da ljudi mogu u trenu da dobiju kancer, da se razbole, da nestanu od tuge – počela sam da istražujem kroz studije i nauku: postoje čvrsti dokazi – naročito iz predkliničkih istraživanja – da akutni i hronični psihološki šok i stres aktiviraju biološke puteve koji podržavaju nastanak, rast i metastaziranje kancera; ljudi u dubokoj tuzi skloniji su bolestima – uključujući virusne infekcije, kardiovaskularne probleme i autoimune reakcije; studije pokazuju smanjenje varijabilnosti srčanog ritma (HRV) kod ljudi u žalosti, što je indikator niske parasimpatičke aktivnosti i emocionalne rigidnosti. Disanje postaje plitko, napeto, a telo zadržava napetost – posebno u grudima, dijafragmi i vratu.
U somatskoj psihoterapiji i radom sa traumama, tuga se često percipira kao energija koja je ostala „zarobljena“ u telu, tražeći ekspresiju kroz pokret, suze ili kontakt. Taj uvid potvrđuju i teorije poput polivagalne teorije Stephena Porgesa, koja ističe važnost vagusnog nerva u samoregulaciji i doživljavanju sigurnosti.
U naučnom apstraktu studije „The neuroscience of sadness: A multidisciplinary synthesis and collaborative review“ („Neuronauka o tuzi: Multidisciplinarna sinteza i kolaborativni pregled“) navodi se: „Tugu obično karakterišu podignute unutrašnje obrve, spušteni uglovi usana, usporen hod i pogrbljeno držanje tela. Drevni subkortikalni krugovi predstavljaju neuroanatomsku osnovu tuge, protežući se od dorzalne periakveduktalne sive mase (PAG) do subgenualnog anteriornog cingulatnog korteksa (sgACC), pri čemu je ovaj poslednji danas važna meta u lečenju patološke tuge i depresije. Elektrofiziološke studije dodatno ističu značaj smanjene frontalne asimetrije – konkretno, manje aktivnosti u levom u odnosu na desni prefrontalni korteks – što je podstaklo interesovanje za transkranijalnu magnetnu stimulaciju (TMS) levog dorzolateralnog prefrontalnog korteksa (DLPFC) kao potencijalnu antidepresivnu terapiju. Neuroimaging studije – uključujući meta-analize – ukazuju da je tuga povezana sa smanjenom kortikalnom aktivacijom, što može doprineti oslabljenoj parasimpatičkoj kontroli nad medularnim kardioakceleratornim centrima. Ovakvo smanjenje autonomne regulacije može delimično objasniti epidemiološke nalaze o smanjenom očekivanom životnom veku kod osoba sa afektivnim poremećajima, pri čemu su efekti po zdravlje uporedivi sa onima kod hroničnog pušenja. U svetlu najnovijih integrativnih modela, predlaže se da se oblast emocionalne neuronauke kreće ka teorijskom konsenzusu, u kome se osnovne teorije emocija (npr. Panksepp, Ekman) i konstruktivistički pristupi (npr. Lisa Feldman Barrett) mogu posmatrati kao komplementarni, jer deluju na različitim nivoima filogenetske i funkcionalne hijerarhije u mozgu.“
Biološki uvid je važan za razumevanje emocionalnog zdravlja
Šta god da vam se desilo da je tako jako potreslo korene vašeg bića, to nije „samo emocija“ ili „samo faza“ koja će proći sama od sebe. Pogledajmo šta se dešava sa našim telom u tim slučajevima:
Neurobiološke osnove
Tuga aktivira specifične moždane regije, naročito one uključene u procesiranje socijalne boli, što je pokazalo istraživanje Eisenberger i Liebermana sa Univerziteta Kalifornija (2003). Njihova studija otkriva da društveno odbacivanje aktivira isti deo mozga kao fizički bol – anteriorni cingularni korteks (ACC) i insula. Osim ACC, prefrontalni korteks, amigdala i hipokampus takođe učestvuju u regulaciji emocionalnog bola i sećanja. Amigdala je naročito aktivna u situacijama emocionalne traume, dok prefrontalni korteks pokušava da izvrši regulaciju i reinterpretaciju emocionalnog sadržaja.
Hormonski pejzaž tuge
Tokom produženih stanja tuge, kao što je tuga zbog gubitka bliske osobe (prolonged grief disorder), dolazi do promena u lučenju kortizola – hormona stresa koji proizvodi nadbubrežna žlezda. Dugotrajno povišen kortizol može imati brojne posledice: oslabljen imunitet, poremećaj spavanja, probleme sa pamćenjem i povećan rizik od upalnih bolesti (O’Connor et al., 2009). U studiji objavljenoj u „Psychoneuroendocrinology“, dokazano je da osobe koje pate od intenzivne tuge imaju viši nivo kortizola ujutru, što korelira sa nižom sposobnošću emocionalne regulacije.
Bihejvioralna i biološka sinergija povećava rizik od bolesti i preranog umiranja, što govori o nužnosti holističkog pristupa lečenju tuge
Tuga može oslabiti imunološki sistem. Kada osoba doživi značajan gubitak, telo odgovara kao da je fizički ugroženo. Aktivira se upala niskog intenziteta kroz oslobađanje citoina poput IL-6 i TNF-alfa. Ova upalna reakcija je primećena kod ljudi koji pate od dugotrajne tuge ili depresije (Slavich & Irwin, 2014). Ova imunološka aktivacija može objasniti zašto su ljudi u dubokom tugovanju skloniji bolestima – uključujući virusne infekcije, kardiovaskularne probleme i autoimune reakcije.
Malignitet tuge
Studija ‘Association between stress, depression or anxiety and cancer’ (2023) – (Veza između stresa, depresije ili anksioznosti i raka) pregleda 12 metaanaliza i sistematskih pregleda. Nalazi su govore da postoje dosledni dokazi da psihički stres, depresija i anksioznost povećavaju rizik od pojave kancera u opštoj populaciji i umereni dokazi o tome da depresija/anksioznost pogoršavaju ishod i povećavaju smrtnost kod osoba već obolelih od kancera.
Meta-analiza 65 studija (do oktobra 2024): “Depression increases cancer mortality by 23–83%” (Depresija povećava smrtnost od raka za 23–83%) ukazuje da kod onkoloških pacijenata prisustvo kliničke depresije značajno povećava rizik od smrtnosti specifične za kancer.
Meta-analiza 51 kohortne studije (2.6 miliona osoba, praćenje ~10 godina) ukazuje da su depresija i anksioznost su povezani sa 13% većim rizikom od razvoja kancera, a da postoji veća smrtnost – za 21% kod obolelih i za 24% u odnosu na ukupnu smrtnost.
Tugovanje je i specifično za kancer dojke. Meta-analize pokazale su blagi, ali značajan porast rizika (RR ~1.11) kod dugotrajnog stresa i traumatskih događaja (uključujući produženo tugovanje). Veze između intenzivnog stresa i povećanog rizika za rak dojke (OR 1.51–2.07), naročito nakon smrti partnera (OR 1.77) (pmc.ncbi.nlm.nih.gov.)
Čista tuga i šok imaju samostalne efekate na imuni sistem, hormonalan odziv i DNK stabilnost
Kada je reč o povezanosti kancera i depresije i smrtnosti, studija iz NHANES-a na 4.719 žena sa rakom dojke pokazala je da su depresija i rak povezani sa skoro tri puta većim rizikom od smrtnosti (HR = 3.04) u odnosu na žene bez depresije i raka.
Predklinička istraživanja jasno pokazuju uticaj hormona stresa (kateholamina, glukokortikoida) u razvoju i progresiji tumora, uključujući aktivaciju gena povezanih sa malignom transformacijom, angiogenezom i metastazama. U „Stress and cancer: mechanisms mediating the effect of stressors on cancer“ (Journal of Neuroimmunology, 2020) – „Stres i rak: mehanizmi koji posreduju u dejstvu stresora na rak“, prikazanje uticaj neuroendokrinih i imunosnih puteva pomoću kojih stres doprinosi početku i napretku raka; poveznica sa Hans Selye klasičnim studijama još od 1930-ih. (sciencedirect.com).
Kroz studije je takođe pokazano da integracija bihejvioralnih faktora – uključujući pušenje, alkohol, ishranu – jeste ključna, ali čista tuga i šok imaju samostalne efekate na imuni sistem, hormonalan odziv i DNK stabilnost.
Mi mislimo da možemo da izdržimo, ali naše telo ne može
Tuga aktivira HPA osovinu, klimaksirajući u kortizol, neravnomernom dnevnom ritmu i oslabljenom imunološkom odgovoru.
Upalni mehanizmi, kao što je IL‑6, stvaraju podlogu za kardiovaskularne rizike i povećan osećaj telesne boli.
Autonomni sistem reaguje smanjenim parasimpatičkim tonusom, ubrzanim ritmom i povišenim pritiskom.
Sistem za varenje i mikrobiom bivaju destabilizovani, što doprinosi slaboj nutritivnoj bazi i hroničnoj fiziološkoj disfunkciji.
Ova bihejvioralna i biološka sinergija povećava rizik od bolesti i preranog umiranja, što govori o nužnosti holističkog pristupa lečenju tuge.
Lečenje biologije tuge zahteva interdisciplinarni pristup, jer tuga nije samo emocionalni doživljaj, već biopsihosocijalni proces koji ostavlja merljive fiziološke tragove.
Evo saveta kako pristupiti celovitom isceljenju:
- Regulisanje neuroendokrine osovine (kortizol, stres hormoni) kroz mindfulness ili meditaciju, ishranu i fizičku aktivnost.
- Podrška prefrontalnom korteksu i emocionalnoj obradi psihoterapijom ili tehnikama kao što su Transkranijalna magnetna stimulacija (TMS) i neurofeedback.
- Regulacija autonomnog nervnog sistema (srce, disanje, imunitet) disanje, somatskim praksama ili kroz Biofeedback i HRV-trening.
- Smanjenje upale i podrška imunološkom sistemu kroz antiupalnu ishranu, dobar sam i psihosocijalnu podršku.
- Trauma-informed pristup telu
- Alternativne terapije – Bahove kapi, akupunktura, duhovni i simbolički rad
I to ne ili – ili, nego sve zajedno. Lečenje tuge nije „lečenje emocije“ već obnova biološke, emocionalne i relacione celovitosti. Zato pristup mora biti:
- somatski (da telo ponovo diše),
- neurološki (da mozak obnovi ravnotežu),
- psihološki (da bol pronađe smisao),
- i socijalni (da budemo viđeni i podržani).
I za kraj, divna Ivana Jelovac nam je poklonila Meditaciju za oslobađanje unutrašnjeg svetla. A to je ono što je najpotrebnije u procesu tugovanja – neprestano unositi, oslobađati, tražiti svetlost – sopstvenog Sunca.
Pročitaj i: Kako prepoznati i transformisati unutrašnje zabrane
Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels, Freepik
