„Iskustvo na Zemlji je zemaljsko, životno, a ujedno i božansko. Razlika nije u tome da li će u tom životu biti problema ili neće, nego kako ćeš ti proći kroz njih. Hoćeš li proći snažan i zdrav i čak i ako te udari, da li ćeš se oporaviti relativno brzo ili će te to pokositi da izgubiš svu nadu, volju i želju za životom“, poručuje Ivan Bavčević u nadahnutom i inspirativnom intervjuu koji će promeniti vaš pogled na izazove i pružiti vam duboke uvide u svesnost življenja

Ivan Bavčević je duhovni učitelj, osnivač i voditelj „Centra Svijesti“. Godinama je bio preduzetnik, konsultant, predavač i pisac, širom sveta je držao transformišuće seminare, radionice, grupne i individualne konsultacije. Do sada je nekoliko desetina hiljada ljudi slušalo Ivanove govore, predavanja i seminare u svetu.

Ivan je 2020. diplomirao i metafiziku sa University of Metaphysics u SAD-u, a sada je na doktorskim studijama na Univerzitetu u Sedoni. U proleće 2017. godine bio je predavač na međunarodnom skupu od 4.000 posetilaca gde je nastupao uz Neal Donald Walsha, Gregg Bradena, Joe Dispenzu, Don Miguel Ruiza mlađeg, Anitu Moorjani, Jeff Fostera, Moojija i druge. Jedini je predstavnik Hrvatske koji je ikada održao govor pred 30.000 ljudi i Sathya Sai Babom u Indiji.

Pored edukacije, Ivan se bavi raznim sportovima i fizičkim aktivnostima kao što su snow boarding, skijanje, planinarenje, surf, parkour, plivanje, ronjenje, biciklizam, ples. U njegovu biografiju ulazi i prelazak motorom himalajskih planinskih prevoja od 5.600 metara nadmorske visine i kupanje u ledenim rekama Ind i Zanskar te jezeru Pangong na 4.500 metara visine.

Za Ivana je vreme uvek prostor kreacije. „Svestan sam vremena koje imam na raspolaganju i osećam u sebi čime ću ga ispuniti, kojim delovanjem, kojim iskustvima, kojim odmorom…“ Za sebe kaže da je sačuvao dečaka koji nosi roze naočare i veseli se svetu i svemu, ali da sada poseduje zrelost sa kojom gradi dalje svoj životni put, a za VremeZa govori o svom radu, životu i tehnici ličnog razvoja koju je razvio.

Da li se danas događa da ljudi znaju previše a da premalo mogu da primene u životu?

Ako pođem od sebe, sopstveni život na Zemlji mi daje dovoljno materijala za rad i rast, ali mi takođe iznedri raznorazne probleme s kojima se nekad suočavam. Ono što vidim je da smo u ovom dobu znanja i informacija i da naš um ima tendenciju skupljanja kao da je neka biblioteka. I onda u toj količini znanja – znamo to što znamo, ali kad se događaju problemi, deluje se po navici, inerciji od pre. Kao da se uopšte ne setimo da imamo neke alate koje možemo u tom trenutku da primenimo.

Ono što meni pomogne je da se setim disanja i da se zaustavim i zapitam: “Da li znam nešto što može da deluje na ovu situaciju sada?” Znači, od svega što sam skupio ove 23 godine energetskog rada, šta je to što poznajem i što može da deluje da budem podrška sebi. Nekada uspem da pomognem sebi sam, nekada mi je potrebna podrška drugoga, ali sam barem otvoren da je primim. Znaću da mi treba, pa ću u pitati,reći: “E, vidi, ovo me sada baš uhvatilo, ne uspevam ni uz znanje u sebi.” Pa će ta osoba isprovocirati da to znanje izađe na površinu.

Jedna od velikih zabluda kada ljudi počnu da se bave ličnim razvojem jeste da se njima više neće događati negativne stvari i da će oni apsolutno sve što im se desi moći da reše. A to baš i nije tako, je li tako? Nastavi život da ide nekim svojim tokom. Kakvo je Vaše iskustvo u toj oblasti?

Iskustvo na Zemlji je zemaljsko, životno, a ujedno i božansko. Razlika nije u tome da li će u tvom životu biti problema ili neće, nego kako ćeš ti proći kroz njih. Hoćeš li proći snažan i zdrav i čak i ako te udari, da li ćeš se oporaviti relativno brzo ili će te to pokositi da izgubiš svu nadu, volju i želju za životom. Meni je mnogo pomogao moj učitelj Satia Sai, jer sam video da je, uprkos tome što je imao avatarske sposobnosti, neko pokušao da izvrši atentat na njega. Dakle, možemo reći to je veliki problem – da si ti u sopstvenom hramu i da ubice dolaze i traže te tamo. Naravno, nisu to uspeli, nije se ništa dogodilo ali problemi se događaju svakome. Ako je i Buda imao probleme, Krišna, pa i Isus Hrist, pa onda je za očekivati da će svako od nas imati.

Ne možemo da spoznamo sebe razmišljajući o sebi, šta je to svest. Svest se ne razumeva intelektualno, ona se samo otkriva Bivanjem

Obično ljudi misle da će dobiti neki magični štapić kroz svoj lični rad i kroz duhovnost, da bi u stvari otkrili da su oni taj magični štapić koji menja stvari. Tokom tog ličnog razvoja, nekada stvari počnu da se događaju ubrzano, kao da im bude još gore i teže, i napornije, pa se desi da se pitaju: “Zašto uopšte ovo radim ako je meni još gore!” Kako Vi to tumačite? Koji je Vaš savet da kroz te periode prođu?

Odabir duhovnog puta znači želju za slobodom, oslobođenje od svega. Što znači da će on automatski kondenzovati i skratiti vreme manifestacije svih posledica naših pređašnjih izbora delovanja kroz razne živote, najmanje kroz ovaj. I sve ono što bi čovek možda živeo do kraja života ili preneo nadalje, u neku drugu inkarnaciju, sažme se, jer je njegov duhovni put zapravo izbor oslobođenja. Onda život smatra da je taj čovek odlučio da bude Slobodan i kaže: “Idemo da ga oslobodimo svega”, te ispada da nam se desila najgora stvar ikada, jer je sva težina, sve smeće iz unutrašnjosti psihe krenulo da izlazi na površinu. Što ne znači da se to ne bi dogodilo, samo bi bilo u manjem intenztitu ili kroz dugi period, pa bismo jako dugo imali patnju ili probleme. Ovako se odradi u velikoj težini ali brzo, sa svešću, jer duhovnost daje snagu.

Kako biste objasnili i definisali svest i svesnost?

Našim rečima, jedino što mogu reći je postojanje, ono što jesmo po sebi i ne treba ništa da bi postojalo. I tu završava intelektualno razumevanje toga, zato što, svaki pokušaj objašnjenja je kao da koristiš mobilni telefon da razumeš ljudsko biće. Ti na ekranu vidiš sliku čoveka i opis čoveka, i zamisli da ga nikad nisi video – pokušavaš da ga preko telefona – koji je program, softver, binarni kod – razumeš.

Tako ne možemo da spoznamo sebe razmišljajući o sebi, šta je to svest. Svest se ne razumeva intelektualno, ona se samo otkriva Bivanjem. Ja imam jedan proces koji mi verovatno najdraži i zove se Meditacija Bivanja, u kojem ljude vodim samo postavljanjem pitanja. Ne želim ništa da stavljam novo u glavu, samo kažem: “Da li bi ti postojao kad ne bi imao oči?” I onda kažem: “Okej, povuci pažnju iz očiju, neka se oči zatvore. Sad nemaš oči ali nešto postoji. Fokusiraj se na to što ostaje kad nemaš oči.” A onda kažem: “A da izgubiš sluh i uši, da li bi i dalje nešto postojalo ili bi prestalo postojati. Pa miris, ukus, dodir… I kada uklonimo pet čula kojima um percipira samog sebe u svetu, ostaje nešto. E, to što ostaje, je ta Svest.„

Ali nije to dovoljno, jer naša svest ili centar naše pažnje, se deli u 10 smerova, kao što imamo 10 prstiju na rukama. Na jednoj ruci se deli na pet čula, a na drugoj na prošlost, budućnost i sadašnjost, emocije i misli. Mi se, jednostavno, osećamo izgubljenim jer smatramo da ako nema tih 10 stvari, da mi nismo jer smo potpuno identifikovani sa poimanjem sebe putem tih 10 smerova. Nakon što povučemo pažnju iz pet čula, vodim ljude da povuku pažnju iz prošlosti. Kažem: “Evo, da sad udariš glavom od zid ili ti padne kamen i dobiješ amneziju i probudiš se jednog dana, ne znaš kako se zoveš, gde se rodio, ko su ti roditelji, ne znaš ništa. Da li ti postojiš?” Pa, da postojiš. Dakle, da li ti treba sećanje na prošlost da bi ti postojao danas? Ne. Pusti je onda. Zatim, da li možeš biti a da ne planiraš budućnost? Možeš, postojiš. Pusti onda i nju. Onda, emocije. Ako povučeš pažnju iz njih, da li nešto postoji? Pa, misli. Okej, povuci pažnju iz misli. Na kraju, povučemo pažnju kao da skupimo šaku i osetimo snagu zato što je veća snaga u stisnutoj šaci nego u otvorenom dlanu.

Znači, kad svest povuče samu sebe iz svega što hrani, nazad u samu sebe, osvesti se ogromna snaga i to je ono što ja zovem „unutrašnja moć“.

Ako si svestan emocija, ti nisi one. Nisi te misli, to telo. Ti si onaj koji je Svestan

Da li duhovno bira nas ili mi biramo duhovni put ili je to isprepleteno?

Zavisi kad kažeš ja – na koga misliš. Ako misliš na ličnost koja ima ime i prezime, onda ona ne bira duhovnost. Duhovnost je nju izabrala. A ako misliš na sebe kao na svest koja jeste, ona je izvor svih izbora.

Tu leži najčešće glavna zabluda u percepciji duhovnosti i samog sebe. Evo ja sam video, u mom radu poučavanja ljudi i buđenja svesti, kada mi dolaze ljudi koji tek upoznaju te teme da se identifikuju sa tom Ličnošću. I prvo ih vodim da upoznaju da oni nisu TO, te emocije koje proživljavaju. Ako si svestan emocija, ti nisi one. Nisi te misli, to telo. Ti si onaj koji je Svestan. Vremenom ljudi samo bivaju i prolaze kurseve, i na kraju istim tim ljudima kažem – vidiš, ta tuga koja izlazi – to si ti. Ta misao – to si ti. Taj bol u telu, to si ti. Ta stolica, taj ormar. To si sve ti.

Isprva, deluje kao da sam ih prevario, ali kako podučava Advaita, nema dualnosti, ne postoji ja i bog, duhovno i materijalno, ništa nije odvojeno ni od čega i ne može se diferencirati. U početku sam se obraćao ličnosti. A ličnost je imaginacija, nju smo mi umislili. I naravno pošto ne postoji i imaginacija je, onda nije ništa od toga. A na kraju se obraćam duši, svesti – ona je sve to. Ali ne mogu da krenem sa tim. Ako je neko jako identifikovan sa svojom ličnošću, onda ima pogrešnu precepciju i kroz pogrešne filtere gleda i nema rezultata. Ali na kraju, na pravom duhovnom putu, dolazi do integracije svega. Nema više toga: „Ja sam onaj koji je toga svestan“, nego postoji osećanje sebe kao TO, ali ne kao neprijatelja nego kao intimnost samoga sebe koja nosi neku poruku, da bi se sama Svest osvestila u tome i kada ona dobije poruku – sve to se rastapa.

Kao telegram koji ste pročitali. Ne moraju više da ga šalju. Dok god ne primimo poruku neke emocije ili stanja, nastavlja da nam dolazi, jer sve što hoće je da bude prihvaćeno, integrisano i da se čuje i primećeno, i da ti kažeš: Pa da, I TO sam ja. Što ne znači da samo TO JEDINO JA, I DA SAM TO UVEK JA. Ne, u ovom trenutku, od milion stvari koje jesam, i ova sitnica sam takođe ja.

Nakon svih tih iskustava i znanja i radova koje ste imali i u vremenu koje se promenilo poslednjih godina i intenziviralo, šta bi bila primenjena duhovnost?

Ja za sebe imam svoj način primenjene duhovnosti i kako to živim, tako i prenosim. Ne trudim se da izmišljam ništa drugo. I to sam nazvao DOP – dopusti, otpusti, prepusti. Kako sam iz Splita, onda to ima višestruko značenje. U mom detinjstvu su svi bili na dopu. Ja ne, jer sam bio premlad i previše svestan nekih stvari, ali to je u našim grupama uvek šala – da smo svi na DOP-u, duhovno „high“. Video sam da ne moram da čekam da se nešto pretvori u nešto veliko što treba da isceljujem, nego da je DOP primenljiv u istom trenutku kada se dešava neka situacija.

Znači, vidim uznemirujuću situaciju, nešto što provocira – prvo kažem sebi: „Dopuštam da to bude.“ Što znači: „Ne borim se, ne mislim da znam bolje. Ako je život to poslao, valjda zna zašto mi je poslao.“ Znači, moje je da prihvatim da je to došlo i da ima neku poruku za mene i najbolje je da dopustim jer ako ne dopuštamo, već se borimo, dolazi do zakona metafizike koji kaže: „Ono ćemo se odupiremo –  to opstaje.“ Onda dopuštam, vidim naboj, tenziju, neke emocije i izdahnem. Najčešće kažem ljudima: „Vidite, taj udah-izdah po kome sam poznat, kada bi mi Bog rekao: „Ivane, imaš 10 sekundi pre odlaska sa Zemlje, daj zadnju poruku!“ – to bi bilo to.“  Ljudi, samo ovo radite – sve će vam biti dobro!

Kažem sebi: „Neka u meni ne bude nijedna prepreka, nijedan otpor kako bi se iznedrilo najbolje zbog čega se ovo dogodilo.“

Nekad mi treba možda nekoliko sati da otpustim. U jako izazovnim situacijama, možda maksimalno jedan dan ili pola. Kažem tada sebi: „Neka u meni ne bude nijedna prepreka, nijedan otpor kako bi se iznedrilo najbolje zbog čega se ovo dogodilo.“ U tim situacijama ono što je najvrednije je – spoznaja. Kada prođem kroz to sve, kad dopustim-otpustim-prepustim, kada dopustim da mi dođe poruka svih tih osećaja, svih tih boli koji izlaze, spoznaja koju u tom trenutku imam je transformišuća. Nakon toga, ne možeš biti isti, ne možeš nastaviti da se ponašaš isto, da veruješ isto, da misliš isto i onda ti je totalno irelevantna situacija, ko je u pravu ili kako će to fizički završiti. Jer ti si dobio neprocenljivo blago samospoznajte, transformacije.

I onda kažeš sebi: „Pa, sve je bilo vredno toga! Koliko god bilo teško, bolno…“ To ne znači da nećeš i praktično rešiti nešto što je u tvojoj moći ili tvoja odgovornost, ali mesto sa kog ćeš to rešavati nije mesto bola, napada, drame, okrivljivanja, osećaja da te neko prevario… Ne, to je mesto u kome kažeš sebi: „Ja sam spoznao. A ovo mi ne deluje ispravno pa ću ja sa svoje strane napraviti ono što treba. A opet rezultat nije na meni.“

Meni se čini da su rešenja do kojih dolazimo jednostavna ali je put do njih turbulentan. A kada dođemo do rešenja i vidimo koliko su jednostavna, deluje mi da se to ljudima baš i ne dopada. Koliko lagano može biti, koliko lagana promena može da bude. Na vašem sajtu sam videla da piše kako se treba smejati, pevati, ne shvatati duhovnost preozbiljno…

Da, mi smo životni. Ne želimo da budemo na Zemlji tužni i da nam bude teško. Što ne znači da nemam dan kada sam tužan… Ne mislim da je tuga loša ali smatram da treba da uživamo u svemu, pa onda to uživanje proizvodi smeh.

Koliko ljudi lako prohvataju tehniku DOP ili se možda bune da je previše laka?

Prihvataju tehniku lako, ali treba vremena da se ona razume. Zato što kada je tako jednostavno, mi i dalje razumemo na komplikovan način. To su tri reči, tri akcije: dopusti-prepusti-otpusti. Ali na seminarima, kada mi dolaze ljudi sa konkretnim situacijama, što ja i želim da ih imam tako da ih prolazimo, onda tu dolaze pitanja. Na primer, kažu: „Ja sam na nekom mestu i želim da prestanu da rade nešto, a ti mi kažeš – dopusti. Ja ne želim da im dopustim, želim da prestanu.“ I onda tu objašnjavam da je dopuštanje opet unutrašnja stvar, da neće oni nikome reći naglas: „Dopuštam ti da budeš budala!“ „Dopuštam ti da me napastvuješ!“ Radi se o uklanjanju unutrašnjih otpora, protočnosti, prepuštanju toku života, jer ako imamo otpor – magnetišemo se na privlačenje onoga čemu se opiremo, što nam uopšte ne koristi.

Kada ti kažem „dopusti“, ti otklanjaš otpor u sebi. Mi na jednodnevnom seminaru prolazimo DOP iznutra, spolja i univerzalno. Kako imamo više vremena, imamo priliku da prolazimo kroz praktične, konkretne situacije u kojima svako može da vidi kako deluje. Sav taj rad je da bismo se podsetili da smo ovde došli da budemo instrumenti Ljubavi a ne sukoba i da moramo u sebi da učinimo sve da to spoznamo.

Kada biste segmentirali svoj životni put sa ove distance, kako biste procenili svoj duhovni razvoj i kako vidite njegovu perspektivu?

Uvek sam imao neke roze naočare i tako gledao život, ali kada imaš te naočare ne postavljaš stvari konkretno odmah na mesto, nego misliš kako ćeš u hodu rešiti. Kako godine idu, vidiš kako temelji nisu valjali i problemi postaju grandiozni. To mi se i fizički bilo dogodilo, na jednoj „građevini“. Nisam je ja radio ali da kažemo da je ona metafora, pa ćemo morati pola da je srušimo jer nešto nije postavljeno na početku kako treba. Ako ti sam ne vidiš, život će ti pokazati na fizičkim stvarima šta nije u redu. Počeo sam da dobijam probleme koji mi ne odgovaraju i nisam verovao da ću imati. Ali kada si u dopuptanju, znaš da je to za tvoje najviše dobro, svestan si da kontinuirano treba da umireš i rađaš se, i da slike o sebi treba da umiru i rađaju se, koje izgradimo uprkos svemu i koje postaju ograničavajuće.

Tako da, u jednom trenutku, taj dečak trebalo je da postane muškarac, odrastao ali taj dečak nije nestao. Ja se smatram srećnim da i dalje imam lakoću i radost i uživanje i da mi je mnogo lakše da sada postavim zrele stvari na pravo mesto i gradim kako treba. Sada vidim da imam zrelost da gradim sve ono što dolazi od sada ka budućnosti.

Pročitaj i: Stvaranje lepšeg i lakšeg života

Tekst i foto: Jasmina Stojanović