Kako možemo na prirodan način i kroz negu mentalnog zdravlja da se vratimo u ravnotežu i izađemo iz depresije, govori nam dr Milena Bratićević, koja je doktorirala Integralno zdravlje na „California Institute for Human Science„ i danas predaje na Univerzitetu u Torontu

„Ja sam, u stvari, zapadala u kliničku depresiju dva puta“, priča nam Milena o svom putu ka prevenciji i lečenju kliničke depresije i istraživanju polja svesti u ovoj oblasti. „Jednom se to desilo u dvadeset osmoj godini, drugi put u trideset četvrtoj. Klinička depresija je vrlo kompleksna stvar. Nikad ne postoji samo jedan razlog zašto se ona desi. Obično dođe do nekog okidača, neki momenat koji trigeruje razne neke druge stvari, i onda se odjednom osetimo kao da ništa nema smisla, kao da nam neko izvuče tepih ispod nogu. Taj prvi put u dvadeset osmoj godini baš me je iznenadio. Nekako, uopšte nisam prepoznala šta mi se dešava. U tom trenutku sam radila sa bratom, imali smo svoju kompaniju. Tri godine sam radila ne pomišljajući na odmor, znajući da nema ko da me zameni. Kompanija se bavila softverom a ja sam se bavila finansijskim delom. Bio je to start-up. Brinuli smo se o dvadeset petoro ljudi.

Iz tog perioda se sećam osećaja kao da mi se ugasila baterija i nisam imala energije ni za šta. Sve je prestalo da me zanima. To su otprilike ti neki prvi simptomi depresije: budemo tužni, gubimo interesovanje za stvari koje su nas inače zanimale, malo se otuđimo od drugih ljudi, budemo razočarani u sebe, u druge ljude. Jedna od glavnih stvari kod depresije je taj nedostatak energije. Onda sam u razgovoru sa bratom odlučila da uzmem duži odmor, odmak, da putujem i bavim se sobom na neki drugi način.

To su otprilike ti neki prvi simptomi depresije: budemo tužni, gubimo interesovanje za stvari koje su nas inače zanimale, malo se otuđimo od drugih ljudi, budemo razočarani u sebe, u druge ljude

Imala sam svest o tome da mi je potrebno nešto što će podići moj nivo energije. Pokušala sam da se bavim raznim stvarima, od slikanja, plesa, putovanja. Htela bih da kažem da je uobičajeno da se depresija u nekom momentu ponovi ukoliko čovek ne nađe prave načine, mehanizme, ne prepozna na vreme prve simptome i ne deluje preventivno. Kada se meni to ponovilo u trideset četvrtoj godini, onda sam odlučila da se malo ozbiljnije bavim proučavanjem svesti. Glavno mi je pitanje bilo: koje su to osnovne stvari koje su potrebne za naše mentalno zdravlje na duge staze.

Kada dođe taj momenat u kome treba da razlikujemo neko naše neraspoloženje i nezadovoljstvo, možda trenutnom situacijom ili ljudima oko nas, od mogućnosti da smo upali u depresiju? Gde je ta granica i koliko je ona mala, tanka, kratka, kako god je definišemo. Šta bi bio najbolji pokazatelj da je naše telo, između ostalog, i biohemijski ušlo u jedan proces koji se naziva kliničkom depresijom.

Za početak dobro je da svakoga dana proveravamo svoj nivo energije. Sama svest o tome kako se svakodnevno osećamo je važan faktor. Energija može da varira u toku dana jer nam neke stvari mogu oduzimati energiju, čak i rad sa nekim ljudima. Ali zato postoje i stvari koje nam daju energiju i to je vrlo individualno. Stvari koje meni daju energiju, nekom drugom ne znače ništa. Ista je situacija i sa oduzimanjem energije, ono što meni oduzima energiju nekome ne mora uopšte da smeta.

Treba da spoznamo sami sebe. U kliničku depresiju upadamo onoga trenutka kada je naš kvalitet života znatno opao i simptomi depresije počnu da utiču na naš život. Postaje nam teško, na primer, da ustajemo ujutru i obavljamo nešto što nam je bilo prilično lagano. Ne želimo da razgovaramo sa drugim ljudima, povlačimo se u sebe. Kada to krene da nam utiče na svakodnevni život, onda smo na korak od kliničke depresije. Normalno je za ljudsko biće da ima mali nivo simptoma svega gore navedenog, svi smo mi ponekad tužni sa razlogom ili bez, ponekad nam padne energija, povlačimo se od drugih ljudi, povlačimo se u samoću, imamo misli koje nas brinu. Ali, ako se ti procesi ponavljaju iz dana u dan, onda to već ima neku drugu konotaciju i može da dovede do anksioznosti i depresije.

Klinička depresija je vrlo kompleksna stvar. Nikad ne postoji samo jedan razlog zašto se ona desi.

Da li može da postoji kolektivna depresija?

To je odlično pitanje. Naravno, sve je kolektivno, kolektiv utiče na nas, mi smo kolektivna bića. Ja verujem u to da je svaki deo kolektiva jak i bitan. Mi možemo da imamo svest o tome kakav je kolektiv, ali unutar njega postoji naša svest i naša individua. Mi možemo da menjamo na bolje naše živote i onda postoji ta kolektivna energija koja, naravno, ne može a da ne utiče na nas. Čim imamo svest o tome i čim možemo da vidimo sebe i kao deo kolektiva i kao individuu, onda nam to daje malo više prostora da možemo da budemo okej u bilo kakvoj sredini. I ono što bih isto tako htela da kažem, trenutno u geopolitičkom stanju, možda smo u nekoj dalekoj zemlji, ali mi smo svi povezani jako i globalno. Nismo ograničeni u okviru mesta, zemlje, i mislim da to može da bude jako pozitivna stvar.

Čim imamo svest o tome i čim možemo da vidimo sebe i kao deo kolektiva i kao individuu, onda nam to daje malo više prostora da možemo da budemo okej u bilo kakvoj sredini

Da li je momenat kada prestanemo da imamo empatiju prema ljudima oko sebe početak kliničke depresije? Da li  je to na neki način pokazatelj mentalnih i fizičkih poremećaja?

Naravno, ali ja bih to objasnila i iz druge perspektive. Kada je nama baterija na jako niskom nivou, onda mi nemamo energiju za druge ljude i sve sa strane nam je previše. Dakle, nemamo energije da se bavimo ni svojim životom a kamoli tuđim. U stanju smo svesti gde se osećamo odvojenim od drugih. Osećamo se kao da ne pripadamo zajednici, kao da nismo bitni, da ne doprinosimo. Osećaj ocepljenja jedinke je veoma veliki faktor u depresiji. Da bismo izašli iz tog procesa, moramo sebe da vidimo kao deo nečega, moramo da se integrišemo.

Posle tog drugog puta, kada ti se vratila depresija, u trideset četvrtoj godini, kako je to uticalo na tebe i dalji tok tvog života?

To je bilo interesantno, prepoznala sam šta je i onda sam otišla na jedan sedmodnevni retreat u OMEGA Centru blizu Njujorka na kome smo radili razne meditacije. Tu sam dobila razne odgovore na neka pitanja koja sam imala. Tu mi je postalo jasno da ti odgovori ne dolaze iz mog svesnog. Kroz te meditacije mi se um otvorio za neke nove informacije koje su prirodno došle, ili iz mene ili iz te neke kolektivne svesti. Na tom retreatu sam jednostavno htela sebi da pojasnim neke stvari. Tu mi je postalo važno da objasnim sebi kako da uđem u to stanje svesti. Tako sam dobila inspiraciju da napravim sopstveni program koji bi bio preventivne prirode.

I kako si onda krenula ka tom svom programu?

Na internetu sam tražila programe o svesti, pa sam našla program na „California Institute for Human Science“. Tako sam nekoliko godina pohađala različite kurseve, čitala različite stvari u oblasti svesti, u stvari  kako da se razvije svest. I onda je jedan od kurseva koji sam uzela bio Nondual Awareness, nisam znala ništa o tome, to mi je bilo potpuno novo. Tu su mi dali ime za nivo svesti koji sam ja u stvari tražila. Kada uspemo da bivstvujemo u tom prostoru između misli.

Mi stalno imamo misli koje se nadovezuju i prožimaju ali imamo i prostor između njih u kome mi u stvari živimo. Tu sam čitala dosta knjiga, komplikovanih, istočne filozofije zasnovane na budizmu i na taoizmu. I tu sam nekako shvatila da su integrativni princip i integrativna paradigma veoma važni za mentalno zdravlje i da u stvari mogu biti ključ za to na duže staze.

Kako bi ti opisala svest?

To je odlično pitanje. Dosta ljudi ne zna razliku između svesti, uma, mozga. Postoji svesni deo našeg uma, kad smo svesni, kad nešto čitamo, radimo, odlučimo svesno. I postoji nesvesni deo uma  gde mi u stvari ne znamo šta se dešava na njemu. On je mnogo jači, više zastupljen, od malih nogu on postoji i održava se. Proces osvešćivanja kreće od pogleda u nesvesni nivo i pokušaja dovođenja istog na svesni. Da prepoznamo stvari kojih nismo svesni i dovedemo ih u svest. Npr. da posmatramo naše ponašanje, šta nam se dešava, šta radimo svakodnevno, kakve nam se stvari dešavaju u životu, kakav je naš svet, šta se dešava iz dana u dan i ako primetimo da se pojavljuju neki šabloni, programi, to je najčešće zato što se sve to dešava na nesvesnom nivou.

To sad sve možda zvuči jednostavno, ali to je proces koji traje ceo život, i naravno da što više stvari uspemo da izvadimo na svestan nivo, bude nam lakše jer onda možemo da prepoznamo te neke trigere, da svesno odlučimo da neke stvari nisu dobre za nas ili da neke koje ne radimo bismo trebali. Ono što je najvažnije meni, u mom program, a tiče se mentalnog zdravlja je da moramo da osvestimo to da smo deo nečeg većeg, da smo jako povezani jedni sa drugima, da smo jako povezani sa prirodom, sa našom okolinom. Ja mislim da je to ključna stvar koja mora da se osvesti, da bismo mogli da budemo mentalno zdravi i da bismo mogli jednostavno da preživimo, na duže staze i da napravimo neke kompleksne odluke koje će da pomognu nadolazećim generacijama da imaju zdrav i lep život.

Ono što je najvažnije meni, u mom program, a tiče se mentalnog zdravlja je da moramo da osvestimo to da smo deo nečeg većeg, da smo jako povezani jedni sa drugima, da smo jako povezani sa prirodom, sa našom okolinom

Da li bi onda taj korak budnosti prethodio i rezultirao svesnošću?

Jeste, depresija možda može da bude dobra prilika da se uradi neki reset i da vratimo te delove, na mesta, da se integrišemo. Ja mislim da je depresija, u stvari, stanje koje nam pokazuje da više ne može ovako kako je do sad bilo, ne može više tako da se ide i mora nešto da se promeni. Ne punimo sebe sa dovoljno energije, pod broj jedan. Pod broj dva, jako je važno za ljude, za ljudska bića da se kreativno izražavaju. Tu sad imamo million načina, i opet svako od nas je drugačiji, ali u svakoj ljudskoj prirodi i unutrašnjosti jeste da smo svi kreativna bića. Nažalost, niko nas ne uči kako da negujemo taj deo sebe, da podražavamo i podržavamo to u sebi.

Ne samo da nas ne podržavaju nego nas ponekad i sputavaju, zato što su smislili kritiku, i svako ima pravo da oceni, da da svoj sud da li nešto valja ili ne. Tako se ljudi prerano zatvaraju u te svoje školjke, jer je neko procenio da ne crta, ne piše ili ne peva dovoljno dobro. A to su zapravo načini pomoću kojih mi komuniciramo sa Univerzumom, prema mom mišljenju. Dakle, nešto najstrašnije što možemo činiti čoveku je sputavati njegovu kreativnost jer se kod nas podrazumeva da biti kreativan znači automatski napraviti remek delo u bilo kojoj umetnosti.

Jeste, i to je zaista, osnovna ljudska potreba da se izrazi nekako kreativno, na sebi svojstven način, ne gledajući u to nešto što neko drugi radi ili način na koji se on bavi svojom kreativnošću. Ali je isto tako važno i da eksperimentišemo sa tim šta nas najviše veseli, ispunjava, podiže energiju. Dok god čovek ne pronađe način da se ispolji kreativno, depresija će se verovatno vraćati. To čime ćemo se mi baviti, i to je dobra vest, ne mora da bude ništa veliko, može biti igra sa detetom, slikanje, ples, neka oblast koja nas interesuje pa ćemo istraživati u okviru nje. Moramo sami sebi dati dozvolu i podršku da se bavimo tim stvarima zato što je jako bitno preventivno delovati.

Ja mislim da je depresija, u stvari, stanje koje nam pokazuje da više ne može ovako kako je do sad bilo, ne može više tako da se ide i mora nešto da se promeni.

Kad se jednom nađemo u tom modu depresije, da bismo uopšte funkcionisali na bilo kom polju tokom dana, ulažemo i ono malo energije koja nam je preostala. I onda smo kao u nekom začaranom krugu, gde nemamo, trošimo, nemamo, trošimo, gubimo interesovanje, sve više smo neraspoloženi, sve manje nam neke stvari pružaju zadovoljstva, povučeniji smo, manje okrenuti ljudima i to je jedan proces. Kako izaći iz njega? Da li je tu potreban neki akutni rez, ili je to naprosto spor proces promene rutine i navika? Ili je to neka kombinacija i jednog i drugog? Naravno da je i sve to individualno, to je razumljivo. Ali, šta bi bilo tvoje uputstvo za osobu koja se ovako oseća?

Prvo bih naglasila da što se duže čeka da se uradi neka intervencija, to je teže i to će duže trajati proces povratka energije i svega ostalog. Mi se mnogo fokusiramo na dijagnozu, a u stvari je bitno da ako imamo osećaj da nešto nije u redu, da nam život ne daje dovoljno motivacije, da nam nešto nedostaje, nešto nam je potrebno, ne znamo šta je, to je upravo znak da treba time malo više da se bavimo. Ja bih svima definitivno predložila, posavetovala bih, da se popriča nekim, nikako nije na odmet otići kod psihologa ili psihijatra, ali kontrola mentalnog zdravlja mora da bude u našim rukama. Mi smo ti koji znamo šta nam prija, a šta ne, šta hoćemo u životu i od njega. Nekako bih usmerila osobu na introspekciju u svakom slučaju.

Dok god čovek ne pronađe način da se ispolji kreativno, depresija će se verovatno vraćati

Tu bih sad pomenula HRV, Heart Rate Variability. To je sada dosta poznata metrika i u svetu i kod nas. To je u stvari varijacija u vremenu između otkucaja srca, i što smo mi više živi i zdravi i otporni to je on veći. HRV, u stvari, pokazuje koliko nam je lako da pređemo iz aktivnog stanja u stanje relaksacije. Ako je ta varijabilnost velika – onda će nam biti lako da pređemo iz aktivnog u stanje relaksacije. I to je jako, jako bitno, jer ako smo pod velikim stresom, ako smo anksiozni, blizu kliničke depresije, nama će HRV biti nizak, imaćemo problem i sa spavanjem i sa odmorom, često i sa hranom. Tu onda zapadamo u taj začarani krug iz kojeg se jako teško izlazi. HRV može da se poboljša na vrlo jednostavan način, samo je potrebna disciplina i moraju stvari da se rade svakodnevno. Treba sistematski povećavati energiju.

Ako smo pod velikim stresom, ako smo anksiozni, blizu kliničke depresije, nama će HRV biti nizak, imaćemo problem i sa spavanjem i sa odmorom, često i sa hranom

Prva stvar je fizička aktivnost, koja je jako bitna, da svakodnevno svoje telo vežbamo, idemo u šetnju ili šta god da nam prija.

Druga stvar je ishrana. Jako je bitno da se zdravo hranimo, da hranimo naš mozak dobrim stvarima, da izbegavamo procesiranu hranu, toksine, alkohol da minimalizujemo koliko je god moguće.

Treća stvar je boravak u prirodi, svakodnevni. To je najefikasniji način da se nervni sistem oporavi. Tu nam je ceo prostor i vidokrug otvoren i to jako utiče na naša čula, tu onda obraćamo pažnju na boje, mirise, zvuke.

Četvrta stvar je da svakog dana praktikujemo relaksaciju, ali duboku. Da sklonimo sve što nam utiče na čula, da smo u tišini, da možda čitamo knjigu, radimo meditaciju, jogu. To može da traje i bukvalno pet minuta, ali je važan kontinuitet, jer je sposobnost te relaksacije bukvalno kao mišić: mi to moramo da vežbamo da bi ceo naš nervni sistem i mozak znao da uđe u to stanje. Jer ako smo stalno pod stanjem stresa, ili ako se stalno brinemo, onda naš nervni sistem navikne na takvo stanje i iz toga je jako teško izaći. I zbog toga je bitna ta rana intervencija i prevencija. Moramo svesno da praktikujemo relaksaciju.

I peta stvar je da radimo ono što nam prija, da svakodnevno ulazimo u nešto kreativno, ne razmišljajući. To su neke jednostavne stvari koje mogu da se rade svakog dana da bi se povećao HRV i da bi se otklonili simptomi depresije. Ja nisam toliko za merenje samog HRV, koliko sam za osećaj.

Ako smo stalno pod stanjem stresa, ili ako se stalno brinemo, onda naš nervni sistem navikne na takvo stanje

Mislim da to merenje može da pomogne nekome ko je potpuno odvojen od toga šta oseća, jer ja imam iskustvo da osobe u depresije ne znaju ni šta osećaju, ni šta vole, ni šta im se dopada, u čemu uživaju. Zato praćenje toga kako reagujemo u određenim trenucima, kada nam se menja HRV, u kojim stvarima zaista uživamo, može da nam bude neka povratna informacija o tome šta telu odgovara. Onda kada otkrijemo šta je to što telu prija, krenemo u sistematsko sprovođenje tih aktivnosti, koje vremenom zapravo dovedu i do promene svesti.

Da, i HRV je zapravo jedina fiziološka mera za anksioznost i depresuju, i naučno podržana , da ne samo utiče na nervni sistem nego i na sve sisteme u našem telu, kardiovasdkularni, digestivni, endokrini sistem. Ja sam jako uzbuđena zbog te jedne stvari koja može da nam pomogne da preventivno pristupimo i nekim hroničnim bolestima.

Još jedna stvar koju bih volela da kažem, a tiče se depresije, je sledeća: naročito kad sam radila sa mladim ljudima i uživo radionice (u uslovima pre pandemije), mogla sam da vidim ljudima u očima ta njihova stanja. I stvarno, kada je čovek u depresiji, tu nema svetla u očima, nema žara. I onda mi je bilo jako zanimljivo da se npr. posle treće seanse, a sam moj program traje četiri, ljudima pojavi taj izraz, sjaj u očima.

Takvi ljudi mogli su da mi pruže more informacija i dosta sam od njih učila, ali glavno je bilo da su rekli da su oni odlučili da im bude bolje. Dakle, mora da postoji svesna odluka da se izađe iz začaranog kruga i nastavi sa zdravim i lepim životom. Mi nikada nismo krivi za to neko stanje u kojem smo se našli, ali jesmo odgovorni za to kako ćemo se sa njim nositi. Jako je važno da preokrenemo proces verovanja našim mislima. Dakle, misli nisu realnost, one su samo slika nje iz određenog ugla, zato je jako važno da čovek poznaje osnove CBT terapije (kognitivno-bihejvioralna), da može da prepozna negativne misli i pokuša da ih rekonstruiše. Jako je bitno da steknemo naviku da kritički i kreativno posmatramo naše misli.

HRV je zapravo jedina fiziološka mera za anksioznost i depresuju, i naučno podržana

Još jedna stvar koja je jako bitna je da imamo pravi mindset. Ako imamo fiksirani, onda smo mnogo više podložni anksioznosti i depresiji, ako imamo fleksibilniji mindset onda smo svesni da možemo da menjamo, razvijamo i da mi aktivno možemo da učestvujemo u tom procesu.

Treća stvar je nešto što se zove proces orijentacije, da imamo pravo na život koji vidi stvari u kontekstu procesa. Kada vidimo stvari kroz proces, mi vidimo sebe kao nekog ko stalno prolazi kroz nešto, dakle nije da smo ovakvi ili onakvi, nego se stalno menjamo, rastemo, razvijamo se. Tako isto i druge ljude možemo da posmatramo, ne kao dobre ili loše, nego kao neke koji imaju svoje procese kroz koje prolaze i sada trenutno nešto rade ili govore, ali to ne znači da su oni u osnovi takvi.

Mora da postoji svesna odluka da se izađe iz začaranog kruga i nastavi sa zdravim i lepim životom

Da se vratimo malo na tebe i stvari koje si ti postigla. Doktorirala si i sada na Univerzitetu u Torontu predaješ svoj program. Takođe, nešto što ja ne bih nikako izostavila u ovom razgovoru, jeste činjenica da je tebe intervjuisao Dipak Čopra, što direktno govori o tvom radu i prepoznavanju istog od strane autoriteta kao što je Dipak. Eto prilike da nam kažeš nešto o tim i takvim iskustvima i o svom program koji si kreirala, na kome i sada radiš i koji predaješ.

Ja sam 2019. godine doktorirala i kao svoj doktorat sam radila na tome koliko je program koji sam osmislila efikasan kod mladih ljudi od osamnaest do dvadeset devet godina, koliko brzo može da im preokrene simptome depresije i anksioznosti. Pokazalo se da je program bio vrlo efikasan i da su ljudi u proseku dostigli normalan nivo mentalnog zdravlja u toku moje četiri seanse u toku moje četiri seanse, a u depresiji su u proseku pre toga bili oko pet godina. Bila sam jako srećna i motivisana kad sam videla rezultate, jer ta grupa mladih ljudi u ovom nekom uzrastu, u tranziciji, jeste najpodložnija depresiji ili anksioznosti jer im život donosi mnogo toga u tom periodu, stavlja ih na velika i razna iskušenja, odluke koje moraju da donose nisu baš uvek jednostavne.

Kada vidimo stvari kroz proces, mi vidimo sebe kao nekog ko stalno prolazi kroz nešto, dakle nije da smo ovakvi ili onakvi, nego se stalno menjamo, rastemo, razvijamo se

Dakle, program je imao pun efekat jer su i oni sami tražili pristup koji nije samo terapija i nisu medikamenti. Dipak Čopra je video rezultate tog mog istraživanja i bilo mu je jako zanimljivo jer se on upravo bavi edukacijom ljudi na taj način, kako da podignu svoju svest, kako da nauče da meditiraju. I tako smo mi stupili u kontakt i razgovor. Dipak je jedan od retkih ljudi koji jako praktično pristupa tome, znači, njemu je, tj. njegovoj Fondaciji cilj da promene svest ljudima, i to ne kroz neke mistifikacije nego praktičnim radom na svakoj individui.

Mi nikada nismo krivi za to neko stanje u kojem smo se našli, ali jesmo odgovorni za to kako ćemo se sa njim nositi

Što se tiče mog programa, on se sastoji od četiri seanse u četiri nedelje, sat vremena nedeljno, i svaka od njih ima svoj konceptualni deo gde u stvari objašnjavam neke stvari, ali svaka ima i proživljeni, bihejvioralni aspekt, gde ljudi u stvari sve to mogu da primene u svoj svakodnevni život. Onda oni, u toj pauzi od nedelju dana između našeg viđanja, primenjuju to na razne načine i šalju mi neku refleksiju kako je to uticalo na njihov život te nedelje. Teme koje se obrađuju su različite, integralnost, mindset, HRV, kako da pristupimo učenju na svesnom, a kako na nesvesnom nivou, kako da razlikujemo te dve opcije, kako da prepoznamo naš ego, koji nas često koči, čak i kad donesemo neku odluku on može da nam stoji na putu. Ako mi želimo kompletno da promenimo život, normalno je da će ego imati otpor ka tome. Onda učimo da se brzo prebacimo u tu neku perspektivu iz koje rešavamo taj problem, menjajući način posmatranja istog.

Dipak Čopra je video rezultate tog mog istraživanja i bilo mu je jako zanimljivo jer se on upravo bavi edukacijom ljudi na taj način, kako da podignu svoju svest, kako da nauče da meditiraju. I tako smo mi stupili u kontakt i razgovor

Da li onda, možemo da kažemo na nekom nivou da je depresija bolest izgubljenog identiteta?

Pitanje je šta je naš identitet, mi se identifikujemo sa raznim stvarima. Tu je jako bitno da li to radimo svesno, sa stvarima koje mogu da nam pomognu u životu, što je zdrava vrsta identifikacije, ili to radimo na nesvesnom nivou. Svaka vrsta identifikacije može da stoji na putu ostvarenja i uspešnosti našeg života. Tako da mislim da depresija u stvari malo sruši taj naš model.

Nije problem ako se mi identifikujemo sa nekim, sa životnim ulogama, problem je u tome kada se desi da se doživljaj našeg života završava na tome. Ako se previše identifikujemo sa bilo čim, bukvalno, čak i sa učiteljem, onda sebe ograničavamo, gubimo. Kao identitet i ego je zdrav donekle, međutim kad nam on previše preuzme kontrolu, onda se mi zatvorimo u to šta će biti sa nama, kako će neko ili nešto  reagovati na nas i eto nas u krugu. Sve gledamo iz perspektive šta će biti sa nama i odlazimo u preteranu brigu, anksioznost i depresiju. Alterantivno pitanje ovom „šta će biti sa nama“, jeste „kako ću ja uticati na stvari oko mene, na situaciju, druge ljude“. A drugo, alternativno pitanje jeste „kako su svi afektirani time što se dešava?“. Kad smo u tom ego stanju, onda nas u anksioznost i depresiju tera ta nemogućnost našeg učestvovanja i menjanja nekih stvari. I vrlo je bitno da smo toga svesni.

Ako mi želimo kompletno da promenimo život, normalno je da će ego imati otpor ka tome

Iznad svih ovih podela i svih ovih ograničenja, padova i lomova, postoji polje ovog našeg životnog sveta gde možemo da se nađemo, gde svako zaslužuje da bude srećan i postoje načini, a i Milena nam je pokazala neke od njih, da se iz dubokih i mračnih osećaja izvučemo prirodnim putem, bez lekova. Nadam se da smo u ovom razgovoru uspele da damo neke osnovne smernice programa koji nas vodi u suprotnom pravcu od bolesti, anksioznosti, kliničke depresije, koja se sve češće i više pojavljuje u savremenom društvu i svetu.

Pročitaj i: Herojski činovi našeg tela: polivagalna teorija

Tekst i foto: Jasmina Stojanović