Umem ja da podsetim sebe na ono što je važno. Ali onda, neretko, zaboravim sve. Kažem sebi, ma… može se i bez toga, luksuz. I tako iznova pronalazim sebe u osiromašenoj svakodnevici, gde je luksuz zapravo sasvim besplatan, samo to treba razumeti…
Ipak, postojano negujem svoju ‘kulturu zaborava’ važnih stvari.
Zašto zaboravljamo sve te male stvari a znamo da su u široj slici naših života ti začini svakodnevice ono što joj daje ukus? Tako mi ustajemo gladni svakog jutra željni još jedne dnevne porcije ili nam je možda apetit za život nestao?
Kako vi stojite sa zaboravom sitnica koje život znače ovih dana, i inače?
Da li su vam potrebni dnevni podsetnici ili i pored njih zaborav briše sve?
Patite li i vi od navike da gurate po ćoškovima uma deliće bez kojih mehanizam svakodnevice prijavljuje grešku?
Šta to nismo stavili na pravo mesto pa naša unutrašnja industrija življenja liči na sve osim na život?
Važno je imati vremena za ono što nas čini srećnima
Ali još važnije je naučiti da naše vreme nije nekakvo beskrajno prostranstvo koje se podrazumeva, jer vreme vrlo lako iscuri. Vreme se vrlo lako rasipa i troši ako ne znamo da vladamo tom najvrednijom supstancom. Ali vreme se ne može ni uštedeti, svako ko je čitao nezaboravni roman ‘Momo’ Mihaela Endea zna o čemu pričam.
Zašto zaboravljamo sve te male stvari a znamo da su u široj slici naših života ti začini svakodnevice ono što joj daje ukus?
Ipak, odlična vest je da se vreme može stvoriti. Tako što se ispuni onim zbog čega dobija na važnosti, na značaju i postaje lično nama dragoceno.
Vreme za sebe,
Vreme za porodicu,
Vreme za društvo,
Vreme za planetu.
U svakom trenutku našeg života imamo priliku da biramo šta ćemo s datim vremenom. Hoćemo li ga baciti u bescenje? Hoćemo li ga unovčiti?
Hoćemo li ga investirati za bolju budućnost?
Budimo iskreni, prečesto govorimo kako nemamo vremena, kako smo tanki s vremenom, kako nam vreme leti… A šta ako probamo da ga zaustavimo? I da li je neko uspeo da pobedi nezaustaljivu šetalicu sata?
I – kako se to radi?
Svesnim prisustvom u sadašnjem trenutku. Negovanjem svog tela, duha i uma.
Boravkom u stanju toka, kad zaboravimo na sve ostalo i prepustimo se onome u čemu svim čulima uživamo.
Kreiranjem ličnog prostora i granica koje nas podržavaju da ojačamo vezu sa sobom i svojom slobodom.
Vreme i svakodnevni život imaju tempo koji mu lično mi zadamo
Ne dajte da vas zavara galopirajuća svakodnevica, ona gazi samo ljude koji su u strahu. Oni koji rade na oslobađanju od strahova znaju da vreme i svakodnevni život imaju tempo koji mu lično mi zadamo.
Setite se sledeći put kad vas uplaši glas pomahnitale realnosti – tempo (ili vreme) je u tvojim rukama. Zato ne zaboravite da govorite tiho i nosite čaroliju svuda sa sobom.
I vreme voli da uspori, pustimo ga da se sinhronizuje s našim potrebama…
Pročitaj i: Ko su svesni roditelji?
Tekst: Irena Rangelov / Foto: Unsplash
