Ritam Crne Afrike kuca najjače u ritmu planete Zemlje. „Tle kao da ima veći magnetizam, gravitacija kao da je jača, noge se spoje sa zemljom kao da iz njih stvarno rastu koreni„, priča nam Mateja Tomšič Akengen, Ifa sveštenica i duhovna orijentatorka prenoseći nam svoje iskustvo života u plemenu Joruba i učenja njihove mudrosti i mitologije. Otkriva nam svet svakodnevice koja se odigrava u plemenima, džungli, prenošenja znanja od duhovnih čuvarica ženskog principa, opisuje nam Afrički Um i ukazuje na ostale lepote ovog kontinenta i kulture

Bila je noć kada su sleteli na tle Brazila, i baš u tom trenutku je nestalo struje. Grupa iz Evrope kojoj se pridružila Mateja Tomšić Akengen osećala se kao da su „pali sa Marsa“. „Sećam se da sam videla samo oči tih ljudi koji su se stopili s tamom, ali uz sav umor i čuđenje (gde smo to došli?) osećali smo uzbuđenje novog-starog poznanstva, imali smo utisak da smo u pravom trenutku na pravom mestu. Nismo došli kao turisti, nego kao tragaoci za mudrošću koja će nam dati uvid u nas same“, priseća se Mateja tog susreta koji je njen dotadašnji život ekonomistkinje, menadžerke u švajcarskoj firmi, a kasnije i ekonomska savetnice, preusmerio na proučavanje afričke tradicije, kulture i drevnih znanja.

“Potreba za svojim autentičnim životnim putem me je dovela u Afriku, tačnije do naroda Joruba, gde se očuvala Ifa mudrost. To je bilo u vreme kad sam već bila na duhovnom putu kao učenica australijskog šamana Rowland-a Barklyja, koji je u tom periodu došao u kontakt sa afričkom filozofijom Ifa i par puta nam je usput nabacio da je došao do ljudi i do mudrosti koja razotkriva sve tajne života, gde čovek dobija odgovore na sva svoja pitanja.

Vođena svojom vizijom i oduševljenjem mog tadašnjeg učitelja, priključila sam se grupi od dvadest troje duhovnih tragalaca, seli smo u avion i otišli na prvi konkretni susret. Doduše, tada još ne u Afriku, nego smo se sa nosiocima te filozofije sreli u Brazilu. Sreli smo se sa autentičnim afričkim mudracima, koji svake godine u decembru i januaru, na poziv dr Sikiru Salamija – Baba Kinga, dođu da izvode obrede, inicijacije, edukacije, festivale.”

Put iz snova

I kada kažemo – snova, mislimo na doslovne snove. „Vođena svojom vizijom, priključila sam se grupi od dvadest troje duhovnih tragalaca i otputovali su u Brazil, kako počinje naša priča. „I mi smo za njih bili iznenađenje. Brazilci su bili otvoreni za ta predanja, jer je afrička kultura dospela do njih u doba kolonizacije. Iz filozofije Ifa razvilo se više religijskih grana, jer su robovi svoju kulturu i verovanja prikrili i spojili sa hrišćanstvom (npr. candomble, umbanda…), a poznati brazilski karnevali takođe su folklorni ostaci te duhovne prakse. No, bilo je neočekivano da grupa ljudi iz Evrope pokaže zanimanje za to, osim antropoloških istraživanja i površnog pristupa.

Brazilci su bili otvoreni za ta predanja, jer je afrička kultura dospela do njih u doba kolonizacije

Konsultacije sa Ifa mudrošću razotkrile su da naš susret nije slučajnost, da je deo predodređenog, sudbine, da naša grupa ima misiju da to znanje prenese u Evropu kao alat za asistenciju ljudima, da se mitologija i alati koji omogućavaju komunikaciju između razuma i duše, alati duhovnog asistiranja, daju na raspolaganje svakom pojedincu. Nakon toga, naši susreti su postali stalni deo naših života i uvek su izgledali kao susret iste porodice. Počeli su da nas uče i da nam prenose znanje, svake godine sretali smo ekipu u Brazilu, pa čak i u Sloveniji, gde je Baba King triput godišnje dolazio da nas uči.“

Afrika je došla nama

“Ali sve esencije Afrike, bez Afrike se ne mogu preneti”, kaže Mateja. “Godine 2007. prvi put sam spustila nogu na afričku grudu. Taj trenutak i taj osećaj markirao me je za čitav život. Tle kao da ima veći magnetizam, gravitacija kao da je jača, noge se spoje sa zemljom kao da iz njih stvarno rastu koreni. Ne nazivamo taj kontinent uzalud majkom Afrikom ili kolevkom čovečanstva. Danas to mogu duhovno da pojasnim i razumem, pa ću rizikovati da se izrazim: tamo još postoji pakt između ljudi i majke Zemlje, duhovne esencije Zemlje.

U Afriku nisam putovala kao turista. Otišla sam tamo pripremljena, upoznata sa njihovim glavnim principima. Na primer, za mene njihov ples i bubnjanje nisu samo zabava, nego sam razumela da plešući meditiraju, prate ritam prirode, unose ritam slavljenja života, time planski treniraju svoje duhovno da biva sretno, usklađuju se sa duhovnošću prirode i predaka. Rade na usklađenosti svog postojanja, rade na lakoći noge koja hoda po grudi…

Nisam došla s arogancijom da smo mi razvijeni, a oni nisu, da gledam neku davnu egzotiku. Došla sam s poštovanjem

Naučila sam (ili sam možda već rođena s tom sposobnošću) da gledam unutrašnjim očima. Nisam došla s arogancijom da smo mi razvijeni, a oni nisu, da gledam neku davnu egzotiku. Došla sam s poštovanjem, kao i većina ljudi s kojima sam tamo zajedno putovala. Nisam išla ni da se klanjam drugom narodu, nego da kroz priznanje da mogu nešto naučiti, asistiram sebi, da se upoznam. Upravo to poštovanje, poštovanje koje je stekao naš učitelj Baba King – u svom narodu u Africi je cenjen i poštovan, priznat kao vođa u zajednici mudrih – on je taj koji toj kulturi i suštinskim vrednostima vraća priznanje. Pošto je on duhovno garantovao za nas, bila su nam otvorena vrata ka duhovnom srcu Afrike.

Ne živim više u iluziji da je tamo sve fino, da su svi ljudi dobri i mudri. Naprotiv, Nigerija na primer, gde sam putovala, poznata je po svakojakim prevarama, beli čovek je često dočekan kao da još iz vremena kolonizacije nosi kolektivni dug prema Africi, pa je zato potpuno u redu da mu uzmu pare. I to je Afrika. Zato je za nas bilo toliko bitno da smo zaista došli do onih koji su eminentni u svojoj predanosti vrednostima života i mudrosti. Moje iskustvo Afrike su ti ljudi. Upoznala sam verovatno, pored prelepe prirode, najbolje lice Afrike.“

Srce Afrike

Putovali smo na planinu Olumo, megalit kod grada Abeokuta u Nigeriji. Na vrh megalita vodi žičara, a turistički vodič opisivao nam je grad ispod nas. Znao je napamet godinu izgradnje svih crkava i mošeja (najlepše zgrade su crkve) koje su manje-više novoizgrađene, videle su se aluminijumske zarđale strehe kuća koje su dolaskom civilizacije nadomestile slamnate krovove afričkih kuća. Kada se vodič udaljio, Baba King nas je poveo oko megalita ka drugom delu, koji nije otvoren za turiste. Taj deo je hram u kome borave stare žene (kod Joruba je starost reč za mudrost). Jedna od njih tada je imala 127 godina. Te žene su duhovne čuvarke grada, isceliteljke, a taj hram je tu već stotinama i stotinama godina. Na preporuku da smo duhovni putnici koji su došli s poštovanjem, odmah su bile spremne da nam daju svoj blagoslov. Te žene su čuvarke znanja, predane su razumevanju ženskog principa i isceljivanju duhovnim metodama. Njihovo znanje i sposobnosti predstavljaju izazov za naš zapadnjački pogled.

Narod Joruba, koji je očuvao Ifa mudrost, smatra se plemenom, ali to pleme ima 30 miliona stanovnika koji se nalaze u Nigeriji, Beninu, Kongu. Takozvana – Crna Afrika. Poveznica Joruba sa ostalim plemenima crne Afrike je (ili je barem bila) animistička (veruju u dušu) i čašćenje predaka.

Baba King nas je poveo oko megalita ka drugom delu, koji nije otvoren za turiste. Taj deo je hram u kome borave stare žene (kod Joruba je starost reč za mudrost). Jedna od njih tada je imala 127 godina

U svakodnevnici, duhovnost porodice i okruženja nije odvojena od svakodnevnog života. Razumevanje čoveka i njegovog duhovnog izvora, na primer, praktikuje se i podržava već od samog sklapanja braka, tokom trudnoće, pri čemu je akcenat na emotivnoj stabilnosti majke, do ulaska u svet, kad se roditelji pitaju „ko nam se rodio“. Da bi to saznali, roditelji idu ocu tajne (Babalawo) koji im iz detetovog Orija – njegove suštine – razotkrije detetovu predsudbinu i izazove, dajući im usmerenje kako da ga podržavaju da bi ono ostvarilo najbolje iz svoje predsudbine. Deca su aktivno prisutna u svakodnevnici – vidimo majke kako rade s jednim detetom na leđima i decom oko sebe. Kako dete odrasta, polako i prirodno ga uključuju u svakodnevne obaveze. Prate njihove cikluse odrastanja, prelaze.

Nekoliko dana sam boravila u selu u džungli u Nigeriji, blizu Abeokute, okružena decom i promatrajući svakodnevni ritam života. To je jednostavan život. Počinje rano ujutro, kako se budi dan, dižu se i ljudi. Pošto je oko njih bogata priroda, mogu da kažem da žive u nekom blagostanju, tu nema gladi, priroda im daje ono što im treba. Sade jam, muškarci odlaze u lov ili pričaju dok žene spremaju sve potrebno, okružene sa decom.

Afrička izreka kaže: „Siromašan si onoga što nemaš; ako nemaš novca, siromašan si novca; ako nemaš radosti, siromašan si radosti; ako nemaš mira, siromašan si mira“

Vreme kao da se zaustavilo. Promatrala sam odsustvo pojmova „stres“ i „žurba“. Naravno da imaju svoje probleme, nema života bez izazova. Ali su ti problemi drugačiji. U tom trenutku, ta jednostavnost, mir, opuštenost, životnost, za mene su bili lek. No, kad sam se pitala da li bih volela da živim tako nekoliko godina zajedno s njima, morala sam priznati da bih teško izdržala.  Zato utoliko više volim ideju o međusobnom poštovanju i razmeni.

Imala sam priliku da više puta posetim i školu pored sela. Moram reći da me je izuzetno povredila spoznaja o tome šta se tamo sada dešava. Sa željom da na svoj način pomognemo, cela naša grupa se angažovala da sakupi sredstva za tu školu. Prve godine deci smo doneli slatkiše i igračke i doživeli smo radost kakva bi se mogla opipati rukama. Sledeće godine nabavili smo fudbalske lopte, stolove za stoni tenis i slatkiše. Onda su se umešali učitelji i zahtevali toalet (koji, naravno, neće upotrebljavati deca iz džungle) i školske klupe. Upoznavši te učitelje, shvatili smo da su škole i školovanje produžetak britanskog sistema, da im kroz učenje, koje deca započinju sa 4 ili 5 godina, ispiraju mozak i obezvređuju znanja njihovih roditelja koji su okrenuti prirodi i duhovnoj komunikaciji s njom, da unose aroganciju i uništavaju samopouzdanje naroda.

Afrički Um

Polako nestaje celovit afrički um, a nadomešta ga virus mentalne arogancije linearnog razuma. O tome govore i neki filozofi i antropolozi. Zato zaista smatram privilegijom što sam mnoge godine provela (i još provodim, iako sam samo povremeno fizički prisutna) u društvu ljudi koji svakodnevni život još uvek žive u celovitosti, gde se duša, um, telo i emocije spajaju u jedno, gde su ljudi svesni da je sve oko njih duhovno: gruda po kojoj hodaju, biljke, životinje; da je svaki čovek izraz duhovnog i zato se međusobno poštuju.

Kad pomislim na noći u kojima sam spavala okružena tim mudrim ljudima, na putovanja zajedno sa njima, na opušteni humor gde je sve povod za smeh i za radost, na jutra gde nas je umesto kafe budio radosni zvuk bubnja koji obznanjuje da se peva tek rođenom danu, da se pleše da bi duša osetila prisutnost u tom danu, da se pozdravljaju Sunce, Zemlja, ptice. kako bi nam taj dan i taj prostor bili naklonjeni, pomislim: koliko su ti vitamini potrebni sada na našim prostorima!

Ljudi koji su nosioci mudrosti i filozofije Ifa, na primer, uče mudrost putem mitologije. Mitologija je puna simbolike, postavljena je u neodređeno mitološko vreme

Pomislim na godinu koju sam preživela u uređenoj Švajcarskoj, koja je uvela toliko reda, da nema mesta za dušu, jer je duša nešto što se ne da kontrolisati; gde je izvan sve sređeno, a unutrašnjost ugušena i skrivena tako duboko, da se ljudi više ni ne sećaju da postoji i nešto drugačije; gde mnoga deca dobijaju lek jer su prenemirna u školi. Kad pomislim na afrički haos, a s druge strane, na tu živopisnost života, ne mogu da se ne pitam koji red ili nered je bliži univerzalnom redu. Smejem se razmišljanju da smo ovde bogati, a tamo su siromašni.

Afrička izreka kaže: „Siromašan si onoga što nemaš; ako nemaš novca, siromašan si novca; ako nemaš radosti, siromašan si radosti; ako nemaš mira, siromašan si mira.“ U Africi sam pronašla bogate ljude širokog osmeha, permanentno sretne, koji sreću ne povezuju sa nečim što materijalno imaju ili nemaju, jer znaju da je to unutrašnji duhovni kvalitet i znaju da se sreća trenira. Taj trening izvode kroz svakodnevni život, uče se principima tolerancije, uče se kako ostati u miru sa sobom.

Mitologijom se prenose znanja

U zapadnom svetu se tek u poslednje vreme shvata koliko je Afrika istorijski i duhovno bogata, iz prostog razloga što smo navikli da je pisana reč svedočanstvo istorije. No, drevna znanja i tradicija prenosili su se usmeno, s kolena na koleno. Fascinantno je kako treniraju svoju memoriju, pa njihov um onda deluje drugačije.

Ljudi koji su nosioci mudrosti i filozofije Ifa, na primer, uče mudrost putem mitologije. Mitologija je puna simbolike, postavljena je u neodređeno mitološko vreme. Danas marketinški stručnjaci mnogo govore o tome kako treba prodati svoju priču. Mitologija je priča bliža duši, naša podsvest se izražava kroz simboliku i priču, što ponekad možemo iskusiti putem snova. Mitologija sadrži mudrost o čoveku, njegovom karakteru i svim mogućim ljudskim iskustvima, razumevanje sudbine, to jest: programa i priče s kojom čovek već dolazi u vidljiv svet da bi to materijalizovao. 

Jedan Babalawo (otac tajne) ima u svojoj memoriji više stotina mitoloških priča, koje je doslovno zapamtio od svojih učitelja. Neko ko je predodređen za tu misiju počinje sa studijama i memorisanjem u ranom detinjstvu. To ne važi samo za Babalawe, nego i za ostale čuvare znanja. Postoji, na primer, društvo ratnika – lovca koje istovremeno ima ulogu edukatora i čuvara istorije. Postoje ljudi koji prate istoriju čitavih rodova familije na nekom prostoru i ta istorija se ispeva uz bitne događaje kao što su, na primer, sahrane, gde se pokojnik time ispraća u svet predaka i čuva sećanje na istoriju porodice.

Sa svakim mudrim starim čovekom koji nosi znanja u sebi, umre čitava biblioteka

Ali, došlo je vreme da afrička deca više ne žele da uče nekoliko desetina godina koncept mudrosti, da mudri lagano više nemaju kome da predaju ta znanja. Sa svakim mudrim starim čovekom koji nosi znanja u sebi, umre čitava biblioteka. To ujedno otvara vrata, u smislu da ta kultura postaje spremna da se barem deo bogate usmene kulture prenese u pisanu. Svedok sam i tvorac toga. Naša grupa uz pomoć cele ekipe iz Afrike sva učenja zapisuje i beleži. A svakodnevno smo suočeni s tim kako pisani jezik i gramatika sužavaju bogatstvo usmenih predanja. Na primer, prevod poetičnog invokativnog joruba jezika, prvo na engleski, potom na slovenački, pa onda gramatika koja zahteva da se iz neke sveobuhvatne energije opredelimo za nešto egzaktno, za rod kao gramatičku odrednicu, pa je sada to definitivno, crno na belo.

Tradicija koja se čuva

Paralelno sa političkim sistemom, predsednikom i svim strukturama koje vode državu, pojedinačna okruženja još uvek tradicionalo imaju kralja i veoma kompleksnu strukturu tradicionalnog vođstva, koja učestvuje u veću mudrih. Kod Juruba postoji Oluwo – vođa mudrih, koji je odgovoran za duhovni aspekt, njemu se obraća i kralj, da se zajedno sa većem mudrih brine za duhovni apsekt šireg društva. Bili smo u poseti Oluwo-u i objasnio nam je svoju ulogu na primeru izgradnje ceste.

Abeokuta je grad sa nekoliko miliona stanovnika, izrastao bez nekog urbanističkog plana. Cesta ide unaokolo, mi bismo to nazvali haosom, stići iz jednog dela grada u drugi traje večnost. Odlučili su se da izgrade cestu koja ide kroz grad, što bi, naravno, značilo skraćivanje vremena i napredak. Ali, da bi izgradili tu cestu, treba porušti mnogo kuća, oduzeti dom mnogim ljudima. Uz to je uobičajeno da svoje časne pretke pokopavaju kod kuće, što znači da bi rušenje kuća oduzelo i mir i mnogim precima koji su tu pokopani. Rušila bi se mnoga stabla, a neka stabla su stara i častitljiva, smatraju ih duhovnim čuvarima. Grudu takođe razumeju i kao duhovnu esenciju prostora, koja bi u procesu gradnje bila brutalno tretirana.

Kod Juruba postoji Oluwo – vođa mudrih, koji je odgovoran za duhovni aspekt, njemu se obraća i kralj, da se zajedno sa većem mudrih brine za duhovni apsekt šireg društva

Uloga Oluwo-a i veća mudrih je da godinama izvode sve što je potrebno da duhovno minimalizuju negativan uticaj, drugu stranu medalje tog napretka koji bi cesta donela. Izvode konsultacije sa mudrošću da dobiju usmerenje kako da rade sa duhovnim energijama mrtvih, grude, da bi dobili dozvolu i blagoslov  za intervenciju, rade sa familijama da se im se nađe dom i da njihova duhovna energija nađe novu tačku mira, sa svim duhovnim aspektima prirode. To traje dugo vremena, svakih 16 dana se proverava šta je potrebno i izvode se duhovni obredi, razgovori… To je ostavilo snažan utisak i imalo je velikog uticaja na mene.

Afrika trenutno ima najbrže rastuću privredu, što važi i za Nigeriju koja mi je poznata. Rastumačili su mi da, ako neko tu želi da radi, ima priliku i može zaraditi. Nigerija se razlikuje od nekih područja kao što je Kongo i slično. Za razliku od toga, naš je kontinent u drugom ciklusu, mogli bismo reći da je Evropa u nekoj zreloj stagnaciji.

Ako kažemo da se najbrži razvoj odigrava na području komunikacije, to važi i za Afriku: skoro svako koga sam srela ima mobilni telefon i sve što ide uz to. Neću da ulazim u bolne tačke, da je Afrika, na primer, deponija za stare automobile iz Evrope i da je taj civilizacijski skok šokantan, jer se nije odvijao postepeno. Na primer, zbog kulture da sve uzmu i vrate u prirodu, postoje ogromne reke kesa koje su u kanalima umesto vode; bez korupcije se bilo šta teško da srediti u birokratskom sistemu; Afrika je zbog prirodnih bogatstava na meti brutalnog umeštanja i iskorišćavanja od strane velesila kojima su u interesu sukobi i ratovi.

Afrika je u ekonomskom smislu poligon na kojem se sada odvijaju veliki privredni procesi za čitav svet

Naravno da postoji i taj vidik, no ja sam videla bogatstvo ljudi. Nažalost, mnogim mladima je utkana iluzija neke indije koromandije u zapadnom svetu, pa umesto da vide priliku u brzom domaćem razvoju, čežnja da dođu do novca koji kod nas na zapadu skoro pada s neba, odvede ih u inostranstvo gde se često nađu u bezizlaznim situacijama iz kojih se pokušavaju spasiti na svakojake načine. No, Afrika je u ekonomskom smislu poligon na kojem se sada odvijaju veliki privredni procesi za čitav svet.

Afrika je čuvar Duha

U narodu Afrike vidim čuvare nekog zdravog duha. Vidim ljude koji znaju slaviti život. Osećam ritam Afrike, ritam bubnjeva, ples. U sebi još čuva sećanje u duhovnom zapisu, da smo deca Zemlje, ima u sebi naivnu nedužnost iskrenih ljudi, što nažalost često biva iskorišćeno, jer su izloženi parazitima i puštaju ih preblizu, kao i one koji dolaze s uverenjem da  ih treba menjati, da im treba nametnuti ludilo intelektualne i religiozne arogancije.

Za mene je duša Afrike duša majke Zemlje, utroba, neizbrušen dijamant čije bogatstvo je veće zbog njegovog još nepotpuno otkrivenog potencijala. Haos koji u sebi ima je veći red, jer dopušta život.

Kad ljude kod nas pitam šta kolektivno vide u budućnosti, često se vidi nešto kao smak sveta, neka katastrofa, prirodna ili drukčije izazvana. Ljudi koji traže inspiraciju u duhovnostima novog doba često teže nečemu izvan ovoga što postoji, nečemu idealnom što nije nalik zemaljskom. Često čujemo izjave poput: „Došao sam na Zemlju da bih pomagao dizati frekvenciju“. A jesmo li već upoznali frekvenciju Zemlje, znamo li kakva je?

Tamo još postoje oaze da je bog utkan u sve i u svakoga, tu je, u svakom izrazu života; tamo se još slave deca, a slavi se i to kako se do njih dođe

Za afričko ljudstvo s kojim sam bila ništa od toga nije karakteristično. Vizija budućnosti je svetla. Jer razumeju cikluse, prelaze, ne boje se smrti, pa se zato ne boje ni života. Smatraju da su i pakao i raj ovde, zavisno od toga što biraš i kako upravljaš svojom sudbinom, kako se povežeš sa životom. Veruju da, ako danas nije dobro, ni sutra neće biti, ako danas nešto ne napraviš. Umetnost življenja, prihvatanja svoje nesavršenosti i davanje sebi prava na postojanje. Nisu predugo zaraženi kontrolom morala, koji je kod nas gurnut u samo začeće. Tamo još postoje oaze da je bog utkan u sve i u svakoga, tu je, u svakom izrazu života; tamo se još slave deca, a slavi se i to kako se do njih dođe. Vesele se budućnosti, a roditelji razumeju da koncept napretka znači da su se pobrinuli da sledećoj generaciji bude bolje nego njima.

Škola mudrosti traje celog života

Učenje o životu se nikada ne završi, to je nauk o životu. Period kada sam bila duhovni avanturista, iz tehike u tehniku, iz teritorije na teritoriju, prošao je negde u mojim ranim tridesetima. Tad sam odabrala da ću se posvetiti i predati dubinskom istraživanju tog znanja. Zato se iznova i iznova vraćam u istu sredinu, istom narodu – Joruba narodu u Nigeriji. Tamo imam svoju duhovnu majku, odnosno duhovne majke i očeve. Stekla sam zvanje Ifa sveštenice, odnosno, u joruba jeziku bi se reklo Iyanifa – majka tajne života. Studirala sam mitologiju Ifa i postala duhovna orijentatorka, stekla sam znanja isceljivanja i postal član Oriša traditional and herbal service, postala sam Iya – Agan – vrhovna sveštenica kulta predaka. Ali sam i dalje učenica i ostaću to zauvek. Učenje o životu se nikada ne završava.

Pročitaj i: Otkrivanjem sebe, otkrivamo stvarnost

Tekst: Mateja Tomšič Akengen / Foto: Jasmina Stojanović, Pexels, Unsplash