Da li ste se ikada zapitali šta radite sa svojim danima? Koliko ih zaista živite, a koliko samo prolazite kroz njih? Koliko puta ste zastali da budete prisutni u onome što se dešava oko vas i u vama?
Pre godinu dana pogledala sam film „Savršeni dani“, po preporuci osobe koja mi je odmah rekla da ga preporučuje oprezno. Zašto? Film je tih, spor, bez mnogo priče i za mnoge možda čak i dosadan. Prati svakodnevnicu čoveka koji svoje dane provodi veoma skromnom rutinom, kao što je odlazak na posao čistača javnih toalata, muzika, knjige, briga o biljkama i posmatranje sveta oko sebe. Naime, ja sam ga pogledala dva puta i iz perspektive čega u njemu ima za mene.
Uhvatila sam sebe kako razmišljam koliko često jurcam kroz život
Već nakon prvog gledanja osetila sam nešto što nisam umela odmah da imenujem. Razumela sam film i osetila njegovu poruku, ali se istovremeno javio i neki osećaj nelagode. Možda čak i osećaj unutrašnjeg preispitivanja. Pitanje koje dugo izbegavamo da postavimo sebi ili se ne setimo, a to je upravo „Šta radim sa svojim danima?“. Dok sam gledala Hirajamu, čoveka koji živi jednostavno, mirno i prisutno, uhvatila sam sebe kako razmišljam koliko često jurcam kroz život. Koliko puta prođem kroz dan a da ga zapravo nisam (do)živela. Koliko često tražim nešto veliko, a propuštam ono što je već tu. Odgovor me je suočio sa mnom samom, jer više je bilo dana kroz koje protutnjim. Hirajama mi je delovao kao sinonim za lakoću, jednostavnost i mir.
Ipak, tokom filma sam se, na trenutke, pitala da li je njegova svakodnevnica obojena običnošću zaista ispunjena ili samo tiho prazna. Kao da nisam želela da poverujem da njegova jednostavna rutina može doneti uzbuđenje i radost življenja. Da li je oduvek bio takav ili je do tog mira morao da prođe kroz nešto što ga je promenilo. U jednoj sceni filma ispliva njegova bol i usamljenost. „Imam te“ pomislila sam, ali me vrlo brzo zavarala moja misao i navela da poverujem u filozofiju njegovog života, jer on ne beži od te boli, ne pušta da mu poremeti život. Prihvata i nastavlja svoje dane Jednostavno je prisutan u svakom momentu. „Sledeći put je sledeći put, sada je sada.“ Najvažnija rečenica u filmu, koja govori nešto što Hirajama živi tokom celog filma. I tu sam došla do spoznaje da često živimo vreme kao pravu liniju, zagledani u ono što je bilo ili u ono što tek treba da dođe, da zaboravimo jedini trenutak koji imamom, a to je sada.
„Sledeći put je sledeći put, sada je sada.“
„Savršeni dani“ su me podsetili na nešto čega mnogi od nas nismo svesni, da smo konačni. Da nijedan dan nije zagarantovan. Da možda ne treba stalno da se pitamo šta ćemo postići sutra i koliko, već šta danas možemo da uradim lepo, za sebe, za druge. Šta sada možemo da uradimo. I raditi, bez obzira na sve. Razmišljala sam i šta za mene predstavlja savršen dan. Shvatila sam da mi se na kraju sve svede na sitne, obične trenutke koje primetim. A primećivanje zahteva prisutnost. Možda savršeni dani ne postoje kao nešto što treba da ostvarimo. Možda su to samo trenuci u kojima smo bili dovoljno prisutni da ih živim. Film me je istovremeno rastužio, umirio i inspirisao.
Od tada se trudim da mi jutra počinju sa više zahvalnosti. Da se probudim radosna zbog novih sati koji su preda mnom. Ne uspevam uvek. Ali sada barem znam da savršeni dani nisu negde daleko. Oni su tu. Samo ih često ne primećujemo.
Pročitaj i: Iluzija brzog uspeha
Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Pexels
