Dok ispisujem ove redove, sa laptopa dopire mekani glas naratora koji pripoveda o fenomenima prirode, lepotama planete i ljudskom stvaranju u okviru serijala „In the world of Calm“. Pošto znam, pouzdano, provereno, iskustveno, da ne postoje slučajnosti, jasno mi je da razgovor sa Vesnom Kostić, osnivačem Mindfulness centra Beograd i prvim instruktorom Mindfulnessa na prostoru Srbije, treba da nosi ovakav naslov

Vesna je 2014. godine završila trening za voditelja osmonedeljnih Mindfulness programa (MBSR-Mindfulness based stress reduction, Mindfulness education and research center Minnesota) i od 2014. godine do danas vodila je brojne osmonedeljne treninge za grupe i pojedince, kao i treninge u okviru kompanija i institucija. Nakon toga, obučila se za Mindfulness u radu sa decom i adolescentima Mindfulness Schools (Emeryville, CA.USA). Ovaj program je namenjen deci predškolskog i školskog uzrasta, a trenutno ga uspešno sprovodi preko 60.000 predavača u školama širom sveta. Put razvoja ju je odveo i da postane međunarodno sertifikovani voditelj SIY-Search Inside Yourself ® programa za razvoj emocionalne inteligencije na bazi Mindfulnessa (od strane Search inside Yourself Leadership Instituta, San Francisco,USA). SIY® je program osmišljen i razvijen u Google-u i sa ogromnim uspehom praktikuje se širom celog sveta (u preko 50 zemalja) u brojnim kompanijama, institucijama i organizacijama (kao što su pored Google-a na primer SAP, Ujedinjene nacije, Procter & Gamble, Salesforce). Vesna je i međunarodno sertifikovani instruktor joge sa licencom za Srbiju.

Ovoga puta ne pričamo o jogi i Mindfulnessu kao tehnikama, šta su i za koga su. To možete i sami pronaći na sajtovima, samo ukucajte te dve reči. Ovoga puta pričamo o tome kako je živeti, osećati, podnositi, voleti, prihvatati, menjati – vreme. Ovo je primenjeni Mindfulness života Vesne Kostić.

Kada je pravo vreme za Mindfulness?

Verujem da je vreme za Mindfulness ono u kome odlučimo da nađemo način za izlazak iz (ponekad začaranog) kruga svojih misli, navika, obrazaca ponašanja ili svojih uobičajenih emocionalnih reakcija. Možda i kada poželimo da sagledamo  svoje tendencije, reakcije, navike ili ograničenja iz nekog malo drugačijeg ugla. Vreme u kome možda primetimo da se previše često vraćamo u prošlost (baveći se uznemiravajućim sećanjima i iskustvima) ili da imamo naviku da “žurimo” u budućnost stalno kreirajući planove (o kojima, potom dodatno i brinemo).

Verujem da je pravo vreme i ono u kome “uhvatimo” sebe u razmišljanju da već sve, i o svemu znamo; kako, i šta, i od koga, i kada ili na koji način možemo da očekujemo. Kada primetimo da nam je potrebno dodatno podsećanje na  otvorenost uma koju smo imali kao deca, na blago, radosno iščekivanje svega onoga što nam vreme koje dolazi možda i donese.  Kada izgubimo onu neophodnu “iskru” poverenja, oduzimajući šansu životu da nas jednostavno iznenadi. Kada počnemo da zbog toga što razvoj događaja ne odgovara našim očekivanjima, gubimo veru u sebe, prirodu ili univerzum.

Pravo vreme za Mindfulness je ono u kome primetimo da gubimo široku, panoramsku sliku sveta.

Kada izgubimo spontanost u životu. Kada primetimo da mnogo više obraćamo pažnju na ono što je negativno i uznemiravajuće u odnosu na sve što je dobro, skladno, jednostavno i podržavajuće. Ako primetimo da s teškoćom puštamo ono čemu je vreme da ide. Kada nemamo dovoljno otvorenosti za ono što neminovno dolazi.

Kada nemamo strpljenja za sebe ili za druge. Vreme za Midfulness je i trenutak u kome shvatimo da smo preplavljeni mnoštvom sadržaja (ili informacija). Da, umesto da sve što primećujemo, samo posmatramo, puštamo da dolazi I prolazi, počinjemo da se “kačimo”. Poistovećujemo, vezujemo  ili prianjamo. Posebno  kada su u pitanju naše misli, iskustva ili emocije, ali i uverenja, navike i  koncepti.

Pravo vreme za Mindfulness je ono u kome primetimo da gubimo široku, panoramsku sliku sveta. Kada možda imamo tendenciju da zatvorimo sebe “u kutiju” (ma koliko da je kutija lepa, udobna, ili ukrašena). Pravo vreme za Mindfulness je kada odlučimo da budemo svoja (bar malo) bolja verzija.

Šta je vreme, prema Vašem mišljanju?

Mislim da je vreme, pored prostora (i objekata u prostoru) dimenzija, neka vrsta okvira u kome se nalaze (ili skladište) naša iskustva. Vreme je deo uma, a svoja iskustva  “slažemo” u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Vreme doživljavam kao vrlo fleksibilno, plastično, i zavisno od samog iskustva kroz koje prolazim. Ako na primer čekam satima na aerodromu svoj let, ili čekam autobus, vreme kao da se “rasteže” jer u njemu nema nekih posebnih iskustvenih sadržaja. Kada sam svesna i prisutna, radim ono što volim, bavim se nečim kreativnim,  slušam muziku ili neko sadržajno predavanje, čitam omiljenu knjigu, razgovaram ili gledam neki dobar film – vreme kao da se ubrzava, zgušnjava. Ispunjava se iskustvima i doživljajima.

S druge strane, kada izađem malo izvan uobičajenog “programa” mislećeg mozga, na primer dok sedim u tišini, skoncentrisana na svoje telo i disanje,, vreme postaje još “plastičnije”, još fleksibilnije. U nekom trenutku, takođe, u toj unutrašnjoj tišini i posmatranju svojih iskustava, bez prianjanja za njih, osećaj za vreme ponekad  u potpunosti – nestane. Zbog toga mislim da je doživljaj vremena u direktnoj relaciji sa umom, svesnošću i prisutnošću, i da način na koji funkcioniše  um, način na koji je usmerena pažnja kreira i sam doživljaj vremena.

• 

• 

Zašto mislimo da nemamo vremena ili je to pitanje prioriteta?

Verujem  da kada imamo previše obaveza, informacija, planova (ili previše zahteva prema sebi), možemo imati i osećaj da nam vreme nedostaje. Poslednjih decenija se toliko toga promenilo. Otvorile su se mnoge nove mogućnosti. Sada komuniciramo na toliko novih načina: verbalno, vizuelno, virtuelno, digitalno…

Brojne informacije koje nam  ranije nisu bile dostupne, sada jesu. Možemo da pratimo predavanja, studiramo, edukujemo se, uživamo u  pozorišnim predstavama i koncertima koji se održavaju na drugom kraju sveta. Vreme je postalo ispunjeno informacijama i stalnom, skoro neprekidnom međusobnom komunikacijom. Sve se oko nas dešava mnogo brže a to ubrzavanje kreira novi kvalitet (ili nam ga oduzima?) života.

Pitanje nedostatka vremena otvara i pitanje prioriteta. Koliko god da nam sadržaja sve oko nas (industrija, štampa, mediji, internet) nudi, izbor koji će nam ostaviti dovoljno unutrašnjeg prostora je naš. Izbor da se setimo kako je to kada smo samo tu gde smo, baš takvi kakvi jesmo (a da nam je to sasvim dovoljno). Da u periodu u kome živimo umesto stalnog poziva na akciju znamo da se (bar s vremena na vreme) zaustavimo. Zaustavljanje vraća unutrašnji mir i mogućnost za odmor kako telu – tako  i umu.

Mislim da je nedostatak vremena veliki, novi izazov pred kojim se svi nalazimo. Ukoliko pokušamo da postignemo sve  što nam okolina (ili mi sami) nameće, bez obzira na svoje trenutne granice, možemo se suočiti sa akutnim ili hroničnim stresom, ili čak sindromom izgaranja. Verujem da ćemo, svako za sebe ili zajedno morati da pronađemo način života prilagođen novim uslovima. Možda prvenstveno da definišemo šta je  ono što je najvažnije i da tako  planiramo svoj svakodnevni život. Da razumemo svoja ograničenja: telesna, mentalna, psihološka, emocionalna i energetska. Da ih poštujemo. Da uvodimo, ukoliko shvatimo da je to, je potrebno nove navike ili veštine  pažljivo i strpljivo. Da budemo dobri i nežni prema sebi. I na isti način prema drugima.

Kakav je Vaš odnos prema godinama?

Protekle godine su mi donele mnoga dragocena iskustva. Imala sam oduvek brojna pitanja. Od nedoumica vezanih za svet u kome živim, sebe, svoj um, telo, pa sve do traženja dubljeg smisla i cilja življenja. Godine do sada su mi dale mogućnost da istražujem, razmišljam, kontempliram, učim. Da tražim i nađem odgovore na mnoga od tih  pitanja. U tri navrata mi se tokom proteklih decenija desilo da sam određene okolnosti – jedva preživela. Svaki put imala  sam samo jednu misao na umu: ”Potrebno mi je još vremena, imam još pitanja.” Iz tog razloga, moj odnos prema godinama uključuje  u velikoj meri zahvalnost za vreme koje sam dobila. Za odgovore na pitanja koje mi je to vreme omogućilo.

Zašto je za telo važno vreme?

Ljudsko telo ima svoje vreme trajanja, Ili kako u jogičkim tekstovima piše, rađamo se sa određenim, (ograničenim)  brojem udaha i izdaha koji su nam na raspolaganju. Telo ima svoje prirodne cikluse i faze. Kada smo usklađeni I pratimo njegov prirodni ritam, sve se dešava spontanije i sa više lakoće.

Baveći se jogom počela sam da obraćam mnogo više pažnje na to u koje vreme na primer ustajem, vežbam, spremam hranu ili spavam. Prepoznajem šta mom telu prija, a posebno i u koje vreme. Jer, ukoliko nema (bar osnovne) usklađenosti sa prirodnim ritmovima efekti onoga što radim mogu da izostanu. Na primer, kada ostanem dugo budna i radim noću, kada vežbam ili jedem kasno, ne osećam se dobro kao kada izbegavam takve navike. Otkrila sam odavno da sam “jutarnji tip”, tako da ustajem rano i pokušavam da što više toga uradim tokom prve polovine dana.

Takođe, telo se menja vremenom, godine koje prolaze kreiraju neke nove telesne uslovljenosti. Verujem da što više upoznajemo svoje telo, da što smo senzitivniji u primećivanju promena (posebno dok su na samom početku), lakše nam je I da pomognemo svom telu u procesima prolaska kroz različite faze (odrastanje, razvoj, starenje….).

Vreme je deo uma. Radeći sa telom, disanjem ili energijom, radimo i sa umom. Radeći sa umom kreiramo i kvalitet svog vremena

Kako nam joga pomaže da upravljamo vremenom?

Mislim da kroz razvijanje veće svesnosti o svom telu, umu i energiji dobijamo jasniji uvid u svoja ograničenja ali i svoje unutrašnje potencijale. Vežbajući jogu dobijamo dragocene i metode za  pomeranje unutrašnjih granica. Vežbamo kako da se zaustavimo. Kako da posmatramo. Na koji način da prepoznajemo signale umora ili  napetosti. Ritmove tela.

Usklađujući se sa prirodnim tokovima svoje energije učimo kako da se lakše (I brže) odmorimo, kako da se za kraće vreme i dublje opustimo. Vežbajući jogu učimo kakao da podignemo nivo energije kada nam je to potrebno. Postajemo svesniji svojih iskustava. Svog uma. Učimo kako da sa njegovim sadržajima “radimo” na najbolji mogući način. Vreme je deo uma. Radeći sa telom, disanjem ili energijom, radimo i sa umom. Radeći sa umom kreiramo I kvalitet svog svojim vremena.

• 

• 

Kako upotpunjujete svoje vreme?

Upotpunjujem kvalitet svog vremena zaustavljajući se kad god je moguće. Vežbam da budem prisutna u svom životu. Dok na primer idem ujutru u prodavnicu, gledam ispred sebe, ali i iznad sebe. Fasade, balkone, sunce, nebo. Obraćam pažnju na ljude pored kojih prolazim. Primećujem kako miriše vazduh, na koji način osećam svoje telo i disanje dok se krećem.

Menjam putanju s vremena na vreme tako da ona ne postane rutina. Kada vodim časove joge ili Mindfulness predavanja, trudim se da izbegnem ponavljanja, da ono što govorim dolazi sa tačke svežeg, neposrednog ličnog iskustva. Da menjam navike i koncepte, istražujem nove forme kroz koje mogu da se prenose sadržaji. Trudim se da zadržim svežinu, kreativnost i fleksibilnost.

U suštini, rasterećujem svoj raspored kad god je moguće. Usporavam ritam, pokušavam da pravim jednostavne izbore. Odvojim bar jedan dan u nedelji u kome ništa ne planiram u napred. Kad se probudim provodim vreme onako kako mi prija. Ponekad ostanem kod kuće, radim jogu, sedim u bašti, čitam, ili samo posmatram svoje um, telo i disanje.  Ili odem u dugačku šetnju pored reke sa kućnim ljubimcem. Popijem tim danima čaj ili kafu s prijateljima za koje znam da su voljni i spremni za neplanirane, spontane susrete.

Provodim mnogo vremena sa decom (što smatram na izvestan način poklonom ovog perioda boravka kod kuće). Putujem kad god je moguće. Biram svaki put neka nova mesta. To ne moraju da budu neke daleke destinacije, već su često planine ili jezera na sat ili dva vožnje od Beograda.

U tri navrata mi se tokom proteklih decenija desilo da sam određene okolnosti – jedva preživela. Svaki put imala  sam samo jednu misao na umu: ”Potrebno mi je još vremena, imam još pitanja.”

Šta mislite o vremenu koje dolazi?

Doživljavam ovo vreme u kome se nalazimo trenutno kao neku vrstu “pregrupisavanja”. Verujem da će se sve ponovo ubrzati. Mislim da koliko god da smo trenutno suočeni sa različitim izazovima, ličnim i globalnim, svi smo nekako dobili vreme za razmišljanje. Za zaustavljanje. Za prepoznavanje i definisanje onoga što je važno u odnosu na ono što nije. Za puštanje starih navika i obrazaca. Vreme za suočavanje sa nepostojanošću, promenljivom prirodom sveta oko nas.

Verujem da smo dobili vreme za jasnije prepoznavanje načina na koji bismo želeli da živimo svoje živote. Kao i za jasniju sliku svega onoga što smo možda do sada prihvatali zdravo-za-gotovo. Verujem da smo dobili vreme za preispitivanje i ličnu promenu. Da bismo mogli da nastavimo dalje, usklađeniji sa sobom i bolje prilagođeni svetu oko nas koji se u velikoj meri menja.

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Sanja Kostić